Luka Milunović, fudbaler "Crvene zvezde" - Momak koji je ostvario planetarni san na srpski način

(Foto: mozzart sport)

Samo zbog ustaljene tradicije MOZZART Sporta ova emotivna ispovest ide pod vinjetom "Priča meseca", mada bi zbog mnogih karakteristika komotno mogla i da se okarakteriše kao "Ep godine", jer glavni junak je ostvario planetarni san na srpski način.

Golom u mreži Vladimira Stojkovića krilni napadač Crvene zvezde Luka Milunović postao je jedna od najprivilegovanijih osoba u fudbalskom svetu, jedan od onih koje je ne tako davno kao posebne prepoznao nekadašnji reprezentativac Jugoslavije Zoran Bata Mirković:

- Divio sam se umeću Zidana ili Anrija, ali najviše sam zavideo Frančesku Totiju i Paolu Maldiniju. Celu karijeru proveli su u rodnom gradu, igrali za klub koji vole najviše na svetu. Nešto neopisivo - objašnjavao je Zoran Bata Mirković.

Dok smo koračali Ulicom Veljka Dugoševića na beogradskoj Zvezdari, Luki Milunoviću nismo morali da parafraziramo izjavu nekada sjajnog defanzivca. Njegov pogled se topio na martovskom suncu kada smo se približili zgradi u kojoj je proveo bezbrižne dane detinjstva. Tu je i ogroman zvezdaški grafit s natpisom "Neosvojiva tvrđava".

- On je to nacrtao. Uvek je bio dobro dete. Naš zvezdaš bre - stiže asistencija od komšije s prvog sprata.

Od Luke "stiže" samo podignut palac u znak odobravanja, više nego jasan signal da je vihornom mladom reprezentativcu Srbije trenutno sve potaman u životu. Grb zbog kojeg živi i zbog kojeg je počeo da pika loptu na obližnjem stadionu Zvezdare postao je ponovo "in" zahvaljući njemu - dečaku iz komšiluka velikog fudbalskog znanja i vrele ciganske krvi.

- Morao sam ovde da vas dovedem, da vidite kako sam nacrtao ovaj grafit. Mislite da su mi komšije nešto rekle? Ma jok! Ovde su svi zvezdaši, a i oni koji navijaju za drugi klub ne smeju to javno da kažu. Odveo bih vas do školskog dvorišta, tamo je bio još jedan moj dečački rad. Pitao sam i direktorku da to uradim, ona je pristala, ali je nedavno donešen zakon da se sa školskih zidina uklone svi navijački grafiti - počinje priču jedan od najvećih aduta Roberta Prosinečkog.

Dok se pozdravlja s lokalnim taksistima i šara pogledom po parku iz kojeg je kretao na velike Zvezdine utakmice, ne krije da je poravnao račune sa svojim snovima. Postao je fudbaler voljenog kluba, lice s naslovnica, ali odbija svaku pomisao da bi mogao da se zbog toga pokondiri.

- Život mi se uopšte nije promenio, niti će. Jedino što sam se preselio na Voždovac, ali družim se sa istim ljudima... Mene ta medijska slava, ako tako mogu da je nazovem, uopšte ne dotiče. Ako mi verujete retko sam kupovao novine. A evo šta sam doživeo. Saigrači u Zvezdi se šale sa mnom da plaćam novinare jer uvek dobijem dobru ocenu, a-ha-ha… Sada će da dođu i članovi ove moje "bande", pa pitajte njih. Mogu samo da zamislim kako su oni proslavili pobedu u derbiju i moj gol.

A članovi "bande" startovali su na njega bolje nego mnogi štoperi u domaćoj ligi. Onako mangupski. Nije bilo glumatanja i padanja u trans zbog bliskog susreta s drugom i dželatom Partizana. Istina, potvrdno su klimali glavom na pitanje da li je Luka Milunović ponos Zvezdare i Bulbuldera, ali su znali da ga sačekaju na "krivini".

- Matori, je l’ si ti za nas još u Belgiji? Šta, skup je roming, pa nećeš da se javiš? Sada ćeš da počneš da tražiš da ti donosimo kafu, pa za godinu dana da idemo da ti operemo kola - šalio se jedan od njegovih ispisnika.

Skoro da nije bilo potrebno postavljati pitanja:

- Bio je najbolji igrač u kraju od kada se znamo. Mada je uvek imao i sreće. Šta nam je radio dok je igrao u Belgiji. Verovali smo u njega i Varegem, ali on je dva put ušao u igru. Nije ni šutnuo na gol - prisećali su se Lukini drugari.

Opijen zvezdarskom atmosferom dobri Robijev sin više nije bio stegunt. Samo se smeškao kada ga je kompanija iz kraja bolje od ekipe MOZZART Sporta propitivala "kako se osećao kada je onom golmanu prodao foru" ili "kada je izašao na travu Marakane". Bila je to privilegija koju je na opisan način izdeklamovao Zoran Bata Mirković. Zvezdaš sa zvezdarske kaldrme presudio je Partizanu.

- Postoji problem beogradske dece jer sam, eto, ja bio jedini igrač Zvezde u derbiju rođen u glavnom gradu. Meni je to nekako normalno jer momci iz drugih krajeva ostavljaju sve kada dođu ovde. Dok sam igrao za mlađe kategorije OFK Beograda mnogi su zapostavljali školu i živeli na relaciji teren - internat. S druge strane, nama je sve dostupno, tu nam je i društvo... Mada ovaj moj kraj nikada nije oskudevao u dobrim fudbalerima. Ne govorim o Pižonu, Blekiju Bogićeviću ili Boroti jer nisam tad bio ni rođen. U zgradi do moje odrastao je reprezentativac Ukrajine Marko Dević, tu je i Arsić iz Mađarske. Ma i odeljenje ovih "bandita" ovde redovno je pobeđivalo moj razred u školi "Dragica Pravica". Dobar se fudbal ovde igra.

Zvezdara, Zvezda, Bulke... Termini koji se stalno ponavljaju u ispovesti Luke Milunovića.

- Počeo sam da treniram na stadionu Zvezdare. Otac Zvonko mi je bio prvi trener. I on je igrao ovde fudbal i, kada se Zvezdara isuočila s problemima, nije dao da se klub ugasi. Sa stricem je osnovao Bulbulderac. Imao sam njegovu veliku podršku, kasnije sam prešao u OFK Beograd, subotom branio boje Romantičara, a nedeljom se vraćao u kraj i igrao za Bulbulderac. Nisam hteo da idem u Palilulac kao ostali saigrači - sa strme litice pokazuje prstom na stadion Zvezdare, dok drugari ponovo imaju potrebu da sufliraju.

- Pazi, pašćeš s brda. Šta posle toga da radi Robi? A i mi sa njim?

- Ma sad mogu i da poginem - ne da se Luka.

Zatečen svim što mu se izdešavalo tokom marta i stopostonim učinkom u Crvenoj zvezdi (tri gola na tri meča) kaže da je sad spoznao zašto je vredelo trenirati i proći teži put do uspeha. Jer karijera Luke Milunovića nije bila samo polje prepuno latica, pogotovo što u Varegemu bio puki epizodista.

- Čoveče, ja igram u Zvezdi! Kada su mi rekli u Varegemu da pakujem stvari i da su se dogovorili sa Zvezdom nisam mogao da verujem. Toliko sam bio uplašen da nikome nisam želeo da javim šta se dešava. Zovu me oni i pitaju što krijem da sam Zvezdin igrač, a ja neću da malerišem. Ćutao sam dokle sam mogao jer je postojao u meni crv sumnje da će sve ponovo propasti. Znao sam da je moj voljeni klub doveo desetoricu igrača i da možda nisam bio potreban.

- Ajde, što si skroman? Reci čoveku šta si mi napisao na "fejsu" posle novembarskog derbija - bila je nova asistencija sa susednog drugarskog stola koji je savršeno kibicovao razgovor.

Opet sledi spontani Lukin osmeh, reakcija koja govori više od hiljadu reči:

- Da, jednom od njih sam poslao poruku da nema ništa od pobede u derbiju dok ja ne dođem u Zvezdu. To je za mene više od sna. U mojoj bližoj i daljoj familiji nema navijača drugog kluba. Da tako kažem, možda me je sestra u dobroj meri inficirala. Ona je starija od mene 15 godina i do zajedničkih odlazaka na utakmice nismo imali pravi odnos, što je i razumljivo, s obzirom na razliku u godinama. A onda se desio meč s Rozenborgom. Njega se dobro sećam, tata me je pustio da idem na Sever uz sestrino obećanje da će voditi računa o meni. Onda sam postao redovan...

Što bi rekla navijačka pesma Delija, Luka je još kao dete bio tu, osetio tugu i sreću... Nije želeo ni po koju cenu da menja navike, mada je bilo reči da talentovanom igraču selektiranom i za reprezentaciju Srbije nije mesto na severnoj tribini.

- Veoma, veoma poštujem OFK Beograd! To je klub u kojem sam mnogo naučio. Oni su znali koliko volim Crvenu zvezdu i sugerisali mi da možda nije u redu da idem na Sever. Bilo je manjih pritisaka, ali nisam želeo da ustuknem. Kasnije su se pomirili s tom činjenicom, shvatili su da jednostavno volim Crvenu zvezdu.

(Foto: mozzart sport)

Još kao omladinac OFK Beograda terorisao je golmane večitih rivala, znalo se da na Staroj Karaburmi stasava opaki mali, ali isto tako su se čuli komentari da je suviše mršav i krhk za najviše domete.

- Bio sam uvek najniži i namršaviji. I sad nisam neka gromada, ali ako mi verujete, taj nedostatak tokom juniorskog staža sada mi je mnogo pomogao. Morao sam da budem fanatično borben, da kidam i agresivnom igrom nadoknađujem manjak snage. Ta osobina je i dalje prisutna u mojoj igri, samo što sam sad malo izrastao. Rado se sećam mečeva iz omladinskih i pionirskih dana. Koliko sam se samo radovao kada smo u finalu pionirskog kupa pobedili Partizan! Oni su bili baš dobri, za njih je između ostalih igrao i moj sadašnji saigrač Jovan Krneta, ali na kraju smo se radovali.

Mada pokušava da na kratko odvoji misli od Crvene zvezde i derbija, prosto mu ne ide. Ne daju mu to sufleri s drugog stola, opet ga pitaju kako je izgledao kada je u punom šprintu istrčao na Marakanu.

- Realno, tada mi se činilo da imam snage da odigram dve utakmice. Posle, tokom igre, i ne čuješ toliko grmljavinu s tribina. Fokusiran si na druge stvari, pogotovo kada igraš protiv iskusnijih. Mada je onaj osećaj posle gola neopisiv.

Rođen je posle antologijskih trijumfa u Bariju i Tokiju, ali je iluzorno i pitati ga da li zna značenje stihova "da se vrate slavni dani naše prošlosti".

- Koliko sam putao odgledao kasete sa Zvezdinih najvažnijih utakmica. Znam da je san svih nas da Crvena zvezda jednog dana postane svetski i evropski šampion. To će se, ubeđen sam, jednog dana i desiti, makar i za 50 godina. Videli ste kako je propraćen ovaj naš trijumf nad Partizanom. Dugo smo na to čekali, ali kao ekipa smo napravili bitnu stvar. Vratilo nam se za uložen trud, pokazali smo i da imamo ogromno zvezdaško srce. To je naša snaga!

MOJA PETRA MAJSTOR KARATEA

Mlad je i zaljubljen. I to ne samo u Crvenu zvezdu.

- Imam devojku. Zajedno smo već dve godine. Lepo nam je…

Nećeš da otkriješ ime, znači da je na probi?

- Nije na probi. Zove se Petra i ide u Sportsku gimnaziju. Mlađa je od mene godinu dana. Ona je instruktorka karatea.

Znači, moraš da budeš dobar?

- Moram, moram...

DRESOVI I TORTA

Deluje samouvereno i ističe da su drugi možda iznenađeni činjenicom da je u ekspresnom roku zadobio poverenje stručnog štaba i Roberta Prosinečkog, ali da on nije. Međutim, iznenađenjima posle gola u derbiju nije bilo kraja.

- Hteo sam da kupim deset svojih dresova u Red Star šopu, da imam da ih delim jer sam ovaj s derbija obećao dvogodišnjoj sestričini. Ipak, prodavac mi je rekao da ne treba ništa da platim, da je to od kuće. Nije mi bilo prijatno. Odneću im tortu i kolače da se bar malo odužim.

SALE JANKOVIĆ, STANOJEVIĆ, SIVIĆ, GOVEDARICA…

Debitovao je za OFK Beograd sa 17 godina, ali se vrlo brzo otisnuo u inostranstvo, tačnije belgijski Varegem. Tamo nije pronašao detelinu sa četiri lista.

- Rano sam otišao iz Srbije, ali nisam imao izbora jer smo i klub i ja dobili odlične uslove. Nisam se naigrao, pogotovo kod ovog drugog trenera koji je forsirao druge igrače. Znao sam da moram da se vratim u Srbiju ako želim da i dalje budem član reprezentacije.

Priče se da je selektor Orlića Aleksandar Janković jedan od onih koji su se uvek kleli u Luku.

- Veoma bitna ličnost za moju karijeru. Mnogo sam naučio od njega, ali moram da pomenem Stanojevića, Sivića i Govedaricu. I kod njih sam bio član reprezentacije.

izvor :