Sportski centri širom Srbije i Nacionalni stadion sa građevinskom dozvolom - RETROSPEKTIVA 2025, investicije u oblasti SPORTA

Dođe i to: srećna Nova... pedeset i koja? Možda i potonja neka, ali jamačno zaborava vredna, jer u pamćenju ih u neke rupe zabismo, te godine u kojima naše momčadi, muške i ženske, ostaše bez ijedne velike sportske medalje. Jer mi smo povesna sila među fiskulturnim kolektivima! Baš takvo nam, međutim, beše leto dvadeset i peto, a ako se, sa druge strane, po nečemu nije isticalo među ostalima, onda nije po tome što beli orlovi doživeše opet albansku golgotu – a prvo u Beču plašiše gospodu - ovaj put, eto, baš od crnog orla sa albanskog dresa. Uzdali smo se u košarkaše, i kao dosad kad ih unapred oglasismo šampionima Evrope – jer objektivno najbolji, rekoše naši subjekti – oni se ne uzveraše u olimpske vrtove, ali nas, opet, ni ne razočaraše: nekad mora prilika da se proigra, posebno je teško kad se povredi najbolji šuter a protivnik Finci, koje su, uostalom, kao mirne i staložene strelce netom sa ograđenog Baltika primili u Severnoatlantski NATO. Jokić tu ne može sam, mada od njega boljeg na svetu nema – avaj, i povazdan mirnog i staloženog kralja Somboleda zavrnuše za MVP titulu, Severnoamerikanci.

Ali ovo je zapravo tekst – o investicijama. Sport ne ide bez pogonskog goriva, tojest para – pa tako Bangladeš, zemlja od 170 miliona Bangladešana, nema nijedne olimpijske medalje, a baštini odnedavno zeleno senčenu revoluciju – štaviše, tamo gde su pare, tu su i one što ih čitaoci eKapije najviše obožavaju voleti ili nenavideti: građevine, i među njima, posebno (dis)lajkovane:

Plan za gradnju sportsko-rekreativnog kompleksa na teritoriji naselja Resnik i Kneževac namesto ranije planiranih privrednih zona, dobija konačne obrise. Na području između trase železnice, Ulica Sretena Popovića, 13. oktobra i obilaznice oko Beograda, na ukupno oko 6 hektara, predviđa se obavezna izgradnja zatvorenih bazena, a moguća je i gradnja sala malofudbalskih, odbojkaških, košarkaških, rukometnih, reketaških (tenisko-padelnih), kao i teretane, fitnes centra, spa centra…

U planu su i otvoreni bazeni i dečiji bazeni sa toboganom, biciklistička staza i otvoreni sportski tereni.

I onda, vox dei: Samo nam sportski centar fali... A fabrike?

U zdravom telu, govorahu stari Rakovičani - još dok je u Kijevu bilo jezero - zdrav duh.

FK Bor u anale fudbalske prošlosti upisan je rekordnim porazom u finalu Kupa maršala Tita (0:7 od Zvezde, 1968. godine, zbog čega se rudari, ljuti na Beograd, nisu pridružili beogradskim studentima), a priliku da se poprave imaće, jednom, na svom novom stadionu (uz uslov da potencijalni sponzor iz zemlje koju je mnogo zadužio Boranin iz Bajine Bašte, Bora Milutinović, sa sponzorisanja jednog beogradskog kluba pređe na lokalni): umesto postojećeg gradskog stadiona predviđen je nov, mali, sa bar 4.000 mesta, ali po UEFA standardima.

Raspisan je tender za projektanta, uz uslov: tribine moraju biti sa sve četiri strane terena – dobra stvar, jer za nepostojanje istočne tribine treba isključivati iz profesionalnih liga, a među kršom se priča da je zbog te falinke, na primer, nazadovao fudbal u Podgorici.

Odavde je, naime, Bata Đora, prvi srpski bek i patrijarh savremenih srpskih trenera, pa možda zato fudbalskih terena na Zlatiboru planiraju 13. Projekat je u fazi izrade idejnog rešenja za urbanistički projekat, a taj moderan kompleks biće smešten u neposrednoj blizini gondole, ispod hotela Tornik, i pružiće ekskluzivne uslove za rad čak do 17 sportskih ekipa istovremeno. Trebalo bi da sadrži i pet terena za košarku, šest za padel, višenamensku sportsku dvoranu, kao i smeštajne kapacitete za sportiste i stručne timove.