Ugledni magazin Nature povukao uticajnu klimatsku studiju koja je predviđala potpunu globalnu katastrofu

U Evropi se često stiče utisak da je nepredvidivi američki predsednik Donald Tramp glavni krivac za raspad navodno "odlične" i "neizbežne" zapadne klimatske agende, ali noviji klimatski scenariji, kao i skandal sa povlačenjem najuticajnije globalne klimatske studije o ekonomskim posledicama, pokazuju da naučnike ne treba uvek uzimati zdravo za gotovo.

Mega-studija objavljena u jednom od najuglednijih naučnih časopisa, Nature, u kojoj se tvrdilo da bi globalni BDP do kraja veka mogao da padne za čak 62% ukoliko se ne smanje emisije gasova sa efektom staklene bašte, ispostavila se, sasvim naučno gledano, kao ogromna greška.

Ipak, informacija o katastrofalnom padu globalnog BDP-a do 2100. bila je toliko dramatična, i zbog toga politički privlačna, da je ušla u govore političara, izveštaje nevladinih organizacija, strateške dokumente klimatskih tela, a što je najvažnije, u modele procene rizika koje koriste centralne banke i regulatorne institucije.

U veoma kratkom roku studija je postala jedan od najcitiranijih radova u oblasti klimatske ekonomije i korišćena je kao argument za hitne, ambiciozne i skupe tranzicione politike. A ispostavilo se da je reč o svojevrsnom hohštapleraju trojice autora koji su, sasvim očigledno, iskoristili popularnost klimatskih inicijativa kako bi proizveli veću javnu dramu od objektivne.

Glavni problem donedavno izuzetno popularne studije jeste ekstremna metodološka krhkost: ključni zaključci o padu globalnog BDP-a temeljili su se na neproverenim i pogrešno obrađenim podacima iz jedne zemlje - Uzbekistana - čije su neobične vrednosti u periodu 1995-1999. radikalno uvećale ekonomske efekte klimatskih promena. Model nije imao osnovne robusne provere, poput testa "leave-one-country-out", pa je jedna pogrešna serija mogla da preokrene globalni zaključak za čitav vek.

Uz to, studija je tretirala subnacionalne podatke o BDP-u kao jednako pouzdane, iako su mnogi statistički nestabilni, i zanemarila je prostornu korelaciju među regionima, što je proizvelo lažno precizne koeficijente. Kombinacija pogrešnih podataka, loše specifikacije modela i izostanka osnovnih provera znači da rad nije pogrešio u jednom detalju – već se urušava kao kula od karata čim mu se nametne minimalno testiranje. Ispostavilo se da su površni naučnici napumpali procenu pada globalnog BDP-a za neverovatnih 39 procentnih poena, što je za rad koji pretenduje da predviđa tako daleku budućnost tragikomično loš - promašaj.

Ne radi se o tome da se autorski trojac koji tvrdi da je uspešno sakupio, analizirao i modelovao uticaj klimatskih promena do 2100. poskliznuo na jednoj greški. Jasno je da greške u studiji nisu "lokalne" ni ograničene, već toliko duboke da menjaju samu strukturu rezultata: kada se ukloni Uzbekistan, model daje potpuno drugačiji zaključak, što pokazuje da je arhitektura studije neupotrebljiva. Uz to, ispravka bi zahtevala novu validaciju stotina regionalnih serija, rekonstrukciju modela i novu recenziju, što znači da "ispravka" nije izvodljiva, jedina opcija je povlačenje rada.

Povlačenje nije rutina u uređivačkom postupku časopisa Nature, već signal ozbiljnih strukturnih slabosti u načinu na koji se složeni modeli pretvaraju u javne politike. Sama činjenica da je sudbina celog modela zavisila od jednog niza podataka otkriva dublji problem, da je studija bila politička poruka, a ne naučni rad.

Izostanak šire javne rasprave o povlačenju ovog rada naročito je zabrinjavajući jer su njegovi nalazi postali deo arhitekture klimatskih javnih politika. Poseban problem predstavlja to što su se na nalaze sporne studije, direktno ili kroz NGFS scenarije, oslanjale ključne globalne institucije: Evropska centralna banka (ECB), Bank of England, Banka za međunarodna poravnanja (BIS), Međunarodni monetarni fond (IMF) i regulatorna tela unutar Evropskog sistema finansijskog nadzora (ESFS). Sve su koristile NGFS modele klimatskog rizika koji su u svoje makroekonomske procene ugrađivali ekstremne brojke iz ove studije.

U Australiji je Climate Change Authority (CCA) na osnovu tih podataka predlagala ciljeve smanjenja emisija do 2035. godine. Čak je i Evropska komisija u više strateških dokumenata o klimatskoj otpornosti koristila procene ekonomske štete koje su se konceptualno oslanjale na istu literaturu. Time povlačenje studije ne pogađa samo akademsku zajednicu, već i kredibilitet institucija koje oblikuju fiskalne, regulatorne i klimatske politike, otvarajući pitanje: koliko je široko rasprostranjeno nekritičko preuzimanje modela čija metodološka stabilnost zapravo nikada nije ozbiljno proveravana?

Sramota, recimo to blago, politički popularne nauke, one za koju nam lokalni "eksperti" tvrde da joj moramo verovati jer smo u suprotnom neinformisani, nazadni ili zlonamerni, lepo je, iako sa ogromnim zakašnjenjem, opisana u Wall Street Journalu:

"U julu 2024. Nature je objavio ispravku navodeći da su ‘nizovi podataka pogrešno upisani kao decimale, a ne kao procentni poeni’. Drugi naučnici su u komentaru za Nature napisali da studija ‘podcenjuje neizvesnost… zbog čega rezultati postaju statistički beznačajni kada se ispravno koriguju’. Zatim su drugi istraživači u avgustu primetili da ‘podatkovne anomalije koje potiču iz jedne zemlje, Uzbekistana, u suštinskom skupu podataka o BDP-u značajno iskrivljuju predviđene efekte klimatskih promena’.

Kada su podaci Uzbekistana uklonjeni i statistička neizvesnost ispravljena, rezultati više nisu bili ‘statistički viši od troškova ublažavanja ni u jednom trenutku tokom ovog veka’. Drugim rečima: ekonomska šteta od klimatskih promena više nije prevazilazila troškove državnih intervencija kojima bi se pokušalo zaustaviti rast temperature… Ako progresivci žele da znaju zašto toliko Amerikanaca ne veruje tvrdnjama o klimatskoj apokalipsi, razlog je taj što se preveliki deo klimatske nauke pokazao neverodostojnim."

Povlačenje ove klimatske studije ne znači da klimatski rizici ne postoje, već da nauka u prijateljstvu sa zvaničnom politikom nije imuna na greške, naprotiv. Najvažnija pouka nije da klimatsku politiku treba napustiti, već da mora biti zasnovana na robusnim, proverljivim i transparentnim analizama, te pažljivo i racionalno povezana sa ekonomskim politikama.