Kina danas zarađuje više od izvoza zelene tehnologije nego što SAD zarađuju od izvoza fosilnih goriva

Razmere kineske revolucije u području obnovljivih izvora energije gotovo su prevelike da bi ih ljudski um mogao shvatiti. Do kraja prošle godine Kina je instalirala 887 gigavata kapaciteta solarne energije, što je gotovo dvostruko više od ukupnih kapaciteta Evrope i Amerike zajedno.

Dvadeset i dve mllione tona čelika utrošene 2024. godine na izgradnju novih vetroturbina i solarnih panela bilo bi dovoljno da se svakog radnog dana te godine izgradi most veličine Golden Gatea. Kina je 2024. proizvela 1.826 teravatsati električne energije iz vetra i sunca, što je pet puta više energije nego što je sadržano u svih njenih 600 nuklearnih bojevih glava.

U doba Hladnog rata obeležje velesile bila je kombinacija ogromne teritorije i nuklearnog arsenala koji je mogao ugroziti svet. Danas, spoj kineske proizvodne moći i njene nezasitne potrebe za obiljem jeftine, domaće električne energije zaslužuje da se posmatra u istom svetlu. Upravo je taj spoj Kinu pretvorio u novu vrstu velesile – onu koja raspolaže čistom energijom dovoljnom za ceo svet.

Kina preobražava svetsku energetsku sliku, geopolitiku i samu sposobnost čovečanstva da ograniči katastrofalne posledice klimatskih promena. Glavni razlog zbog kojeg većina zemalja još nije dekarbonitovala svoje ekonomije jeste taj što za to nema potrebna sredstva. Upravo taj problem Kina sada rešava. Ona svetu obezbeđuje sve veće količine kapaciteta čiste energije po cenama nižima od bilo koje druge opcije, uključujući ugalj i prirodni gas.

Kina može godišnje proizvesti gotovo jedan teravat kapaciteta obnovljive energije, što odgovara proizvodnji više od 300 velikih nuklearnih elektrana. A dinamika koja je stvorila te goleme proizvodne kapacitete još nije ni blizu iscrpljenosti. Kina, koja proizvodi trećinu svetske električne energije, svoju rastuću potražnju zadovoljava sve efikasnijom proizvodnjom, čime krajnji proizvod postaje još jeftiniji. To joj pak omogućava da pokriva sve veću potražnju – i tako se krug nastavlja. Subvencije koje su u početku pokrenule taj začarani krug sada se ukidaju jer više nisu potrebne.

Zahvaljujući tim kapacitetima i praksi postavljanja lako ostvarivih ciljeva, Kina je već premašila, ili je na dobrom putu da premaši, većinu obaveza koje je preuzela prema Okvirnoj konvenciji Ujedinjenih nacija kada je pre deset godina potpisala Pariški sporazum. Političari, pregovarači, lobisti i drugi učesnici koji se ovih dana okupljaju u Brazilu na 30. konferenciji COP-a UNFCCC-a to čine u trenutku kada Kina iznosi nova obećanja: najavila je više nego udvostručiti kapacitet obnovljive energije i do 2035. dodatno smanjiti emisije. Vrlo je verovatno da će i te, skromno postavljene ciljeve – nadmašiti.

Kina svoju energetsku revoluciju sada izvozi i u ostatak sveta. Dok aktuelna američka vlada odbacuje tehnologije obnovljivih izvora energije, a u Evropi industrija slabi i birači se bune protiv skupih zelenih politika, ključna borba protiv klimatskih promena vodiće se u zemljama u razvoju – upravo onde gde će kineski obnovljivi izvori imati najveći uticaj.

Kina danas zarađuje više od izvoza zelene tehnologije nego što Sjedinjene Države ostvaruju od izvoza fosilnih goriva. Taj će se trend verovatno nastaviti, jednostavno zato što su obnovljivi izvori energije jeftiniji. Kineski rad na smanjenju emisija u ssopstvenim granicama – kroz sve jeftiniju obnovljivu energiju, veće kapacitete za čuvanje, efiakasnija tržišta električne energije, dugački prenosni vodove i niz povezanih stručnih znanja – postaje sve važniji i traženiji i izvan njenih granica.

Širenjem čiste tehnologije Kina istovremeno smanjuje sopstvene klimatske rizike i ostvaruje ekonomsku dobit, jer svaka zemlja koja smanji emisije zapravo pomaže i njoj. Dugo se smatralo da su ekonomski i klimatski interesi država suprotstavljeni, što je podstcalo problem "švercovanja na tuđi račun", kad su zemlje želele koristi od usporavanja klimatskih promena, ali su izbegavale troškove. Danas su ekonomski i klimatski interesi najvećeg svetskog proizvođača, kao i mnogih njegovih izvoznih tržišta, sve više usklađeni.

Budućnost s niskim udelom uglja, ali zavisna od kineskih industrijskih kapaciteta, izaziva i zabrinutost. Kina se, čini se, još ne želi odreći uglja onom brzinom kojom bi mogla. Kad bi se odlučnije posvetila preoblikovanju svoje elektroenergetske infrastrukture i tržišta te uvela cenu emisija ugljenika, mogla bi preći s modela u kojem obnovljivi izvori nadopunjuju sistem koji se zasniva na uglju na model u kojem ga potpuno zamenjuju.

Za ostatak sveta glavni razlog zabrinutosti je pitanje sigurnosti. Kina, pod vođstvom Xi Jinpinga, represivna je kod kuće i beskompromisno sebična u inostarsnstvu. Znamo li kako Peking iskorištava svoje prednosti, na primer u snabdevanju retkim metalima i drugim ključnim mineralima, jasno je zašto pomisao na zavisnost od Kine u bilo kojem strateški važnom području izaziva nelagodu.

Kina bi te strahove mogla ublažiti kada bi veći deo svoje proizvodne baze i pripadajuće tehnologije prenela na tvrtke u koje ulaže izvan svojih granica. Uvlačenje siromašnijih zemalja u dužničke zamke, kao što je to u nekim slučajevima činila kroz Inicijativu "Pojas i put", šteti njenim dugoročnim poslovnim interesima. No brige iz doba fosilnih goriva – da će neko, negde, "zatvoriti ventile" – ne važe za tehnologije koje, jednom instalirane, proizvode energiju bez obzira na to što njihovi proizvođači misle ili čine. Solarne ćelije ne mogu se potkupiti ili zloupotrebiti kao, na primer, silicijumski čipovi.

Koristi bi mogle biti velike. Iako je mogućnost da se emisije gasova sa efektom staklene bašte smanje dovoljno da se globalno zagrevanje zadrži na 1,5 °C (što je bio cilj postavljen u Parizu) danas već iza nas, energija sunca i vetra i dalje pruža najbolju nadu da se spreči dalji rast temperatura.

A čak i ako vam klimatske promene nisu glavni prioritet, vredi se radovati izgledu jeftine, obilne i čiste energije i njenom potencijalu da poboljša živote milijardi ljudi u zemljama u razvoju.

Svetu je potrebno ono što Kina nudi. Trebalo bi to i da prihvati.