Debi Katarine Petrović "Moje sunce zauvek" - Roman koji nas vraća u život

Postoje knjige koje čitamo radi fantastičnih svetova, ubedljivih junaka ili kompleksne priče, koja nas primora da okrećemo stranicu za stranicom. To su knjige uz koje bežimo od života, utočišta u kojima tražimo predah, možda uplovimo i mi u sigurne luke, kroz avanture junaka.

Postoje, međutim, i drugačije knjige. Ne nude beg, već ogledalo. Takva je debitantska knjiga Katarine Petrović. "Moje sunce zauvek" nije roman u kome ćemo se sakriti od stvarnosti, već onaj koji će nas u nju vratiti. To delo će život staviti u prvi plan i bez dramatizacije voditi čitaoca kroz sve njegove slojeve: ljubav, sazrevanje, gubitak, bol, lečenje i ono što dolazi kasnije. Roman o snazi osećanja, glasnoj tišini koja para uši i boli dušu. Knjiga ne nudi ni utehu, već iskren pogled u ono što ostaje kada ljubav više nije prisutna, ali živi u svom najčistijem obliku. Primorava nas da se suočimo sa sobom i ostavlja pitanje, dugo nakon čitanja: kako nastaviti život kada nadživimo ljubav.

Roman počinje poznatom scenom: more, sunce, vedra svakodnevnica junakinje Kristine koja odlazi na opuštajući odmor sa porodicom. Ali, odmor prerasta u početak ljubavne priče, prikradeno, gotovo filmski, dok autorka, kroz vedre dijaloge i igru reči, maestralno dočarava svu lepotu postojanja, jednostavnu radost dana, mir koji se rađa iz iznenadne bliskosti, zaljubljivanje bez koketiranja ili teatralnosti.

Likovi Katarine Petrović su živi, prisutni i ranjivi i upravo u toj ranjivosti leži njihova snaga. Oni nisu ideali jednog književnog sveta, već ljudi koji prolaze kroz proces ljubavi, prirodan kao disanje, neophodan, a opet, skoro neprimetan. Spontani su i duboko povezani, a autorka s pažnjom gradi atmosferu, kroz detalje: mirisi i boje, tišine posle smeha, pogledi koji traju malo duže. Upravo male svakodnevne slike otkrivaju ono suštinsko, da sreća nije u velikim potezima, već sitnim radostima doma, porodice i bliskosti.

Prva polovina romana odiše nežnošću i vedrinom, ali nije sentimentalna razglednica, već zapis o životu u punom svetlu. Lepotu običnog dana vezujemo za sopstvena sećanja, jer autorka pronalazi dubinu u jednostavnosti i pokazuje da najsnažnija osećanja ne moraju biti izgovorena. Dok pripoveda, ona ima poverenja u čitaoce, nemo nas poziva da sami dopunimo tišine između rečenica i prepoznamo sopstvenu stvarnost u tihom ritmu likova.

Neprimetno će se nazreti senka, a spokoj ustupiti mesto slutnji da ništa ipak ne traje zauvek. Kristina, mlada i pomalo plašljiva, oseća da je sreća krhka i da postoje tišine koje je mogu progutati. Njena ljubav, isprva čista i bezazlena, postaće mesto unutrašnjih borbi. Naglo će razumeti prirodu prolaznosti, kada Sunce neočekivano, sklizne u tragediju.

Smrt će doći nenajavljeno, kao što to u stvarnosti i biva. U jednom dahu sve poznato će nestati i junakinja će ostati sama, sa detetom, uspomenama i prazninom koju ništa ne može ispuniti. Autorka ne dramatizuje gubitak i ne traži od čitaoca sažaljenje. Umesto toga, vodi nas kroz proces tugovanja uz istančan osećaj za meru, kroz trenutke nemoći, neverice, ljutnje, ali i do sitnih iskri nade, koje postoje uprkos svemu.

U tom delu romana sposobnost autorke da dočara emociju bez viška reči, najviše dolazi do izražaja. Bol nije objašnjen, on je prisutan, tuga ne traži svedoke, a snaga ne traži priznanje. Junakinja nije heroina u klasičnom smislu reči; ona je obična žena, suočena sa životom koji prevazilazi ljudsku meru i upravo u toj jednostavnosti leži istinska veličina.

Ovaj roman, koji se hronološki proteže kroz period od dvadesetak godina, ponajviše svedoči o ljudskoj sposobnosti da odoli zamkama koje život prepredeno sprema. Roman vešto menja ton, leči i razara istovremeno. Katarina Petrović majstorski oslikava unutrašnju transformaciju žene koja, nakon što sve izgubi, uči ponovo da živi. Da bol pretvori u mir, a mir u novo razumevanje života.

Roman se sa toplinom dotiče i roditeljstva, a odnos majke i sina prikazuje iskreno i ranjivo, uz strahove koje žive, ali i tihu i postojanu odanost. Na taj način autorka širi priču izvan okvira ljubavnog romana i pretvara je u univerzalno svedočanstvo o snazi žene i ljubavi koja menja pojavne oblike.

Poslednja poglavlja romana donose novu tišinu, smirenu i zrelu. To nije kraj, već tihi nastavak. Junakinja uči da zavoli, sebe i strašan unutrašnji svet koji je preživela. I svojim delanjem nas podseća na retku univerzalnu istinu života, kako je to rekao Robert Frost, sa tri reči: život ide dalje.

"Moje sunce zauvek" ne pokušava da impresionira ili šokira, priča svoju istinu i svedoči lepoti i ceni istinske ljubavi. Čitalac prepoznaje sopstvena iskustva i intenzivno ih živi. I nakon poslednje stranice, ne uspeva da pobegne od pitanja ima li života nakon gubitka. Ipak, ostaje tiha nada posle mraka, jer se svetlo ljubavi ne može ugasiti - može samo postati tiše.

Roman "Moje sunce zauvek" možete naručiti putem veb stranice autorke ukoliko želite PDF ili eBOOK format. Takođe, možete naručiti i štampano izdanje direktnom porukom Katarini Petrović preko njenog instagram profila.

Katarina Petrović je rođena 18. maja 1972. godine u Beogradu. Odrasla je i školovala se u rodnom gradu. Od rane mladosti se bavila pisanjem, učestvovala na literarnim konkursima i osvajala nagrade.

Srednjoškolsko obrazovanje započela je u Drugoj beogradskoj, a završila u Zemunskoj gimnaziji, na smeru korektor/inokorektor. Studirala je turizam, da bi se potom opredelila za pravo. Nakon završenih osnovnih studija, položila je pravosudni ispit i doktorirala pravo, na temu zaštite ljudskih prava deteta.

Govori nekoliko svetskih jezika. Zbog ljubavi prema putovanjima, živela je u Italiji, na Kipru i u Japanu. Uporedo sa sticanjem akademskog obrazovanja, bila je zaposlena u advokatskoj kancelariji, a zatim i u privredi, da bi se najzad vratila svojoj prvoj ljubavi, pisanju. Živi i radi u Beogradu, majka je dva odrasla sina, Vukašina i Miloša.