Konacno resenje za osisani Beograd

Šta se nalazi na uglu Kosančićevog venca i Kneza Sime Markovića ulice? Pa, Austrijska ambasada. A, ne: nalazi se stub sa imenima ulica koje se tu spajaju, a to su, "respektivno" (?!): Kosancicev venac St. i Kneza Sime Markovica St.

Ošišana latinica osvojila je javne prostore Beograda, i to je među većim kulturnim vestima stoleća!

Grad je, naime, naručio nove ulične table, kako se zarad iščitavanja imena sokaka više ne bi moralo prilaziti kućnim zidovima, i na tablama su ispisi, kako kažu gradski - bazenski - lektori: na srpskom i na engleskom jeziku.

Tako nas, kad skrenemo levo iz Kneza Sime Markovica St. u Kralja Petra St. (King Peter's Street, isn't it?), posle solidnog uspona i još dužeg spusta ka Dubrovackoj (St.) očekuje široka (dorćolski Broadway), Cara Dusana St, što bi Englezi pročitali, tako na maternjem, Kara Djuzana Strit. I tako dalje i ukrug, po ovoj našoj varoši koja odluči da posle veka, odustane od dijakritičkih znakova na latinskim slovima, tj. od češkog "č", od poljskog "ć", litvanskog "ž", koje sve zajedno koristi i onaj narod što ponosito nazivamo "kompleksašima", kao i svi zvanični tabloidi, većina pljevaljskih tamburaša, a bogami i naš vebsajt.

Nećemo se, u vreme postistine, objašnjavati treba li to tako, ne, na ovoj adresi (24V, Spanskih boraca St.) nemamo običaj da pokrećemo diskusije o pitanjima zdravog razuma, kao: Treba li prati ruke posle toaleta (eventualno može da se vodi dijalog treba li ih i pod kakvim okolnostima prati pre). Samo ćemo napisati scenario – kuda bi taj beogradski brod mogao otploviti – jer da će mu, kad se jednom najzad izbavi iz ove delfinojebine olimpijskih bazenskih dimenzija, i umakne neukom Karadelfinu i njegovoj družini krupnih riba sa dna rečnog mulja što se hvataju na bućku, sutra biti lako da plovi pučininom sa takvim stečenim deplasmanom, neće.

Pomenućemo, toliko, da je engleski jedini značajniji evropski jezik bez autohtonih dijakritičkih znakova, ali i da nema problem da ih zadrži u upotrebi kada neku reč preuzima iz drugog jezika, kao u café (fr.).

Karađorđeva je sad - Karadjordjeva? Pa to nije šišanje, to je već neki novi jezik!

Pisanje imena ulica "na engleskom", jeziku koji se samo pretvara da ima pravila za pisanje, nije laka stvar, pa se kroz povest – kad narod nema svoju latinicu, a mi je, eto, nemamo – pristupalo raznim smicalicama. Mi smo, u davna vremena na razglednicama, tako, koristili francuski jezik: Милоша Великог улица; Rue Miloch le Grand. I da nam se Manojlo Mali Makron, naš prijatelj i Siniša ne uvredi, ipak je danas Tramp glavni Srbin, a kada se shvati da bi on na posebno smešan način iščitao ovakva "poengležena" imena naših ulica – budući, jošte, poreklom Nemac – pristupićemo, kao uostalom i Bugari ili Rusi, transliteraciji, prilagođavanju, kako bi naš engleski mogli da rastumače – Englezi i Amerikanci.

Biće, dakle, na budućem nekom pokoljenju uličnih tabli: ул. Чубрина/Chubrina St. Цара Душана/Tsara Dushana St. Na sve se živ čovek navikne... i trpi, kao tramvaj dvojka kružnog putnika-beskućnika, dok ga ne udave – tramvaja – delfini u bazenskom plićaku.

Takvu, bugarsku budućnost latinice u Srba (Tsarigradsko shose, Vitosha Boulevard, popularna Vitoshka) već je sugerisao jedan visokouz... dignuti učesnik popularnog građevinskog internetskog foruma, koji drži prijatelj naše kuće, a gde sudeluje mnogo ljudi čije se "vizije" grada ostvare – pomenućemo neke: ukidanje visinskog ograničenja beogradskih zgrada, umetanje kružnih tokova svuda, najzad, tamo se pojavila i vizija aktuelnog plana metroa, a dodaćemo i da je veoma uspešan nemački kancelar Helmut Šmit rekao da čovek koji ima vizije treba da poseti lekara – pa kad im se te vizije ostvare, nastavljaju opštu pravedničku kuknjavu, ne priznajući svoj doprinos. E, ali ima jedan problem: šta ćemo bez poljskog slova "ć", koje koriste i oni "kompleksaši", a ima ga i u oba lužičkosrpska jezika?

"Ć" je, naime, autentičan srpski glas i njegova ćirilička oznaka postojala je i pre bečko-jadaritske reforme pravopisa, što se može videti i na obližnjoj zgradi Rektorata, Kapetan-Mišinom zdanju. Onomad, kad smo pravili zajednički jezik sa "kompleksašima", kojima "ć" mnogo slabije ide od ruke, uzeli smo poljsko grafičko rešenje za ovaj glas (nije čudo, napisali su nam i nacionalni program, tzv. Načertanije/Nachertaniye). Sad, problem je što mnogo imena ulica u Beogradu sadrži baš to slovo, jer takoreći srpska prezimena njime rapolažu u izobilju. Bugarima je lako, oni "ć" uopšte "njamaju".

Ali imaju Albanci i pišu ga "q", kao i Kinezi uostalom. To nećemo razmatrati, kao ni norveško "ky", koje se isto čita "ć", što znamo iz novijih knjiga, otkad skandinavske pisce ne prevodimo preko engleskog (tako bi se čuveni konj iz serije o Đekni, Ćetalj, mogao provući kao norveški los). Pomenute zemlje su nam, međutim, daleke.

Rumunija nije. Rumun kaže, da osim Srbina i Crnog mora, nema trećeg prijatelja. I Rumun za "ć" koristi: "ci". Miodrag Belodedić = Miodrag Belodedici. Marinika Tepić = Marinica Tepici, ali gle! - na rumunskoj vikipediji ipak koriste poljsko "ć" – vazda bili nepraktični, a ne kao mi.

Englesko-rumunska romanizacija rešava, dakle, naše probleme.

Ulica iz susedstva Kosanchicievog venca, bivša "kompleksaška" Zadarska, trenutno Dobrice Cosica St. (sreća pa je vest o Nobelovoj nagradi bila lažna, jer bi, moguće, nastale i konfuzije i konvulzije) ima perspektivu kao Dobritse Ciosicia St.

Gradonačelnik bi, na primer, mogao da deli vodonepropusne vizitkarte, sa ispisanim prezimenom: Shapici.

Jasno, to se odnosi i na ostale državne veledostojnike.

To, međutim, dogodine. A dotle: Welcome to Osisani Beograd!