Nea Iraklica kod Kavale - Plažica po meri godišnjeg odmora (FOTO)

Porodično letovanje preko globalnog onlajn servisa za rezervaciju smeštaja po prirodi je jedan put u nepoznato, jer su slike na računarskom ekranu jedino čime nas uveravaju – koji oni?! – da na drugoj strani brda nečega ima. A uvek ga, eto, bude, recimo Beč, lani nam je naišao nedugo iza austro-ugarske granice, pa se s takvom nadom – da će se destinacija na koncu guglove navigacije odjednom pojaviti – niz drum sa entuzijazmom i kreće. E sad, kada se, sve do brda što od krajnjeg cilja putovanja odvaja obližnju visijsku varoš za koju nikad pre niste čuli, konkretno Elefteropolis – Slobodograd – ne razmeni ni živa niti elektronska reč sa budućim domaćinima, strah od puta u nepoznato ipak se javlja u kostima, nalik pritajenom strahu od letenja.

Tako na serpentini iza koje je prevoj i onda široki superveleslalom ka egejskoj svetoj vodici, ipak zazvoni nesrpski broj telefona, i onda naplašeni strojem za širenje straha na sve teme – savremenim srpskim medijima i društvenim mrežama – da će nas za kaznu Spartanci prodati u roblje ako se dohvatimo telefonskog uređaja za volanom – ipak pozivu odgovorimo. A tamo nas otpozdravi, dabome, Jorgos. Unapred zna da mi ne znamo gde je tražena adresa – jer ju je guglova mapa progutala – i ima rešenje:

- My associate will wait for You near the c’rc – kaže Jorgos.

Jasno da je posredi englesko "church", slavenoserbski cerkva, i prolazeći kroz semaforisane raskrsnice u najbližem primorju – u Grčkoj kružni tokovi na javi postoje koliko i bića iz mitologije – ulazimo u naše mesto, Nea Iraklicu, prigrađe Kavale, uočavamo samoposlugu Masutis i jednu staru građevinu romejskih gena: c'rc. Parkiramo ali ne gasimo motor zbog vrućine i zovemo Jorgosa.

Wrong c'rc.

Znamo da je narod ovde pobožan i nije čudo da ima više bogomolja, pa tražimo drugu. Penjemo se vencem uvis. Eno i crkvice kako se lepo uznela nad malim rtom, deli asimetrično plaže kao u modernizmu, a klasična, bela zgradica izmiče čempresima. Osamljena jest – nema ljudi oko nje, čuju se samo zrikavci. Lepa je i mila, smiruje. Nestaje osećaj u kostima.

Glas Jorgosove saradnice Marije čuje se preko zvučnika: Gde ste vi? Pa, pored crkve. Ona je pored crkve, ali dalje ne možemo da se sporazumemo.

E, cvrc.

- Je l' ima ovde neko ko govori proper English? – višnji su standardi novobeogradske anglofone omladine. Bogme će joj ostati misterija do kraja letovanja.

Potpisniku ovog letopisa, dipl. politikiologu za između ostalog komunikologiju, takva komunikacija sa braćom Vizantincima zaliči u trenu na neurednu, proper tinejdžersku sobu. Kada bi profesionalni komunikatori među sobom tako komunicirali, pomisli, svet bi bio u neprekidnom haosu. Pa dabome, tako i komuniciraju.

Sad zove Hristo, Marijin muž. Kaže da nas Marija čeka pored crkve. Near the c’rc. A ona je po sredini mesta. I krenusmo posred mesta, prvom ulicom iza obalne promenade.

I našli smo treci c'rc. Gleda ka istoku, a to je ovde od mora. Od pravoslavne crkve ka moru je senoviti i mrsni trg, sa centralnom girošdžinicom i pomoćnim sadržajima. A Marija nam maše, fina i preljubazna starije-sredovečna ženica u letnjoj haljini, i pokazuje uzbrdo, na čoveka u plavoj majici, čeka nas kraj apartmana. Toliko je velik, prsat i kosmat, a Iraklica ne samo Nova nego i mala i bela, da ga vidimo iz priprate, možda smo mogli sve i da prepešačimo; ipak vozimo i dalje.

A nećemo se navozati na ovom odmoru. To je jedno od onih mesta koja privlače svojom običnošću, budući ljudima na begu od posla nenaporna i nezahtevna, rečju, zgodna. Takva je i njegova mala plaža, odmah nam predložena domaćinom Hristom. Iskusan tip, i ljubazan. Nema potrebe, kaže, da se ide na glavnu gradsku plažu, videćete. I videli smo.

Plažica ispod crkvice ima povelik odeljak za samoposlugu – ležanje na sopstvenoj ležaljki i pod vlastitim suncobranom – što se ne može baš kazati za gradsku plažu. Osim toga, nema ozbiljnije gužve, ni za vikend. Iznad plažice svud su strme litice, sjajno zelene, i mikroklima je povoljna. A voda je topla. To je čorba takve gustine, da bi i klada po njoj plivala leđno, bezmalo kao po Mrtvom moru, ka Dardanelima i Bosforu, polako, jednako i dostižno. Ali je živo! Minijaturne, sićušne, nešto veće, i male ribice – nema tu ozbiljnih riba, ribetina - odrastaju tu i posle, kad sazru gledaju da smažu poneku trunku sa vrha vodene površi. Usamljeni galeb doleti oko bove, jedne jedine.

Od deset dana plandovanja, sedam na plažici: to je odmor.

Nea Iraklica krije tu čestu tragiku grčkih mesta sa prefiksom Nova, Novi: u boljoj varijanti, kao u slučaju Srbima dobro poznatog Nei Porija, pukovnici su poterali stočarsko stanovništvo brdskog Porija da siđe do obale i izdaje apartmane, ali naseobinu nadomak Kavale pre malo više od veka osnovale su izbeglice iz dela Trakije koji je pripao Turskoj. Dosta se na Egeju letuje po starim zbegovima. Centar mesta je udenut na padinu između Eparhijskog puta i obale, a Nova Iraklica ima i najnoviji deo, u ravnici. Odatle bi plažica bila podalje, ali do veće gradske plaže može da se prepreči. Gradi se, za razliku od npr. Crne Gore ni tokom sezone ne staju radovi, u oba dela naselja. U radnji i u kafani više ništa nije jeftino, ali beogradska cenovna svakodnevica sada čini da se u grčkom supermarketu ne osećamo kao autsajderi.

- Ednu baničku s's sirenje – poručujemo burek (gr. bugacu) na stranom jeziku kojim se sredovečna lokalna prodavačica najveštije služi. Ne tako davno, srpski je bio lingua franca čitavog Balkana, posebno dela koji gravitira Solunu – svaki ga je trgovac zborio, menjajući "č" i "ć" za "c", kao u "c'rc". Dosad su bugarski turisti na ovaj kraj uveliko ostvarili jezički uticaj, koji ima i istorijske korene, jer su tu zemlju držali i tokom okupacije, pa su, eto, i dedu ovoga što naručuje burek na bugarskom u okolinu Kavale dovodili na prinudan rad. A bugarski nije ni dalek od dedinog govora.

Marija i Hristo smestili su nas u apartman koji je imao divne ocene na globalnom servisu za rezervaciju, ali su ipak malo-malo pokazivali višak ljubaznosti prema nama. Zgrada jeste prilično nova, ali je standard stanovanja iz 1905. Spavaća soba sa bračnim krevetom, naime, nema regularan prozor, nego gleda na svetlarnik. Tu je, u prizemlju, prilično vlažno i u sobi je kineski uređaj za isušivanje vazduha, koji može da radi u običnom i u SMART režimu. Marija nas podstiče da slobodno koristimo veš-mašinu na spratu, a Hristo donosi odličnu domaću limunadu. Zajedno nam poklanjaju ulje od duvana, lokalne svete biljke, odličnog mirisa. Na terasi, uz pogled na sopstveni automobil šoferšajbne raspuknute kamenčićima tokom ranojutarnjeg hrljenja ka Egejskom moru niz Begaljičko brdo, hranimo gladnu žutu mačorčinu, a broj repatih abonenata brzo se povećava. Nea Iraklica je raj mačkarskih porodica.

Vožnjom oko stare romejske tvrđave – zgodna meta eventualne pešačke ture – i kroz takođe poznato turističko mesto Nea Peramos, stiže se do glasovite plaže Amolofi. Široki pojas finog peska pretežno je isparcelisan bic-barovima, a kako nam oni nisu u fokusu, parkiramo dalje, do kapelice – little c'rc kakve prodaju npr. duž puta za Halkidiki – udenuvši se ispred bugarske limuzine. Ova je plaža na estetski višem nivou od plažice mada bez gorskog zaleđa, sa dosadnim plićakom za večiti picigin, kojim krstari posebno brojan sitni riblji svet. To su ovde najsimpatičniji drugari. Vrelije je nego na plažici i zaključak je jednostavan: da je eksperiment imao smisla samo kao izuzetak.

Plažica je zakon.

Domaćin Hristo svesrdno preporučuje da se obiđe Kavala: stari grad, u njoj pominje kuću Muhameda Alija... Pitamo po sećanju iz Kaira, beše li on lokalni Albanac?

- Ne, ne, nemamo ovde Albance, samo Grke – Hristove reči nas podsećaju da u balkanskim zemljama koje nisu eks-SFRJ u principu ne postoje narodnosti, samo narodi, i to u svakoj više-manje po jedan.

Ipak je tu, i poput železničkog tunela penetrira uzvišicu stare varoši Kavale osmanski akvadukt, monumentalni simbol grada. Nedaleko od ovog inženjerski i umetnički impozantnog bivšeg komunalnog objekta postoji javna garaža na sprat, čudne arhitekture i organizacije. Tu je poželjno ostaviti svoj samokret (gr. autokinetik) i poći peške, ka akvaduktu i tvrđavi. Kavala je varoš veličine Vranja, na oko sat i po vožnje autoputem od Soluna, dosta lepa i uredna. Od važnijih gradova, ka Stambolu, iza Kavale ide Ksanti, pa Aleksandrupolis.

Ispod akvadukta može se ući u Stari grad i grabiti uzbrdo. U gradovima s mnogo sunca gradili su uzane ulice, da bi bilo što više hlada i one u Kavali nisu, na sreću, preopterećene masovnim turizmom, niti njemu potlačene. Posebno strme stepenice vode u kamene bastione nad sokacima, a blaži pregibi do kuće Muhameda (Mehmeta) Alija, čija statua na konju stražari nad pučinom. Nije dabome reč o bokseru, nego o osnivaču savremenog Egipta. Njegova kuća je danas muzej, koji posetioca vraća u osmanski 18. vek. Tog urbanog nasleđa su se naši gradovi sve do Vranja, a najviše Beograd, na temeljan način oslobodili obrenovićkom miteleuropeizacijom, i stoga bi baš našem čoveku moglo da bude zanimljivo da uroni u svet junaka Bore Stankovića i... beogradskih dahija. Muhamed Ali je u Kavali podigao Imaret, versku, obrazovnu i humanitarnu ustanovu koja je ostala dobro očuvana. Duvanska prestonica Balkana sve do polovine 20. veka, Kavala ima i zanimljiv Muzej Duvana.

Naposletku ali ne na kraju, ovuda je hodio Sveti Pavle, a mi istočni Hrišćani, njegov smo tabor. Do očuvane deonice legendarnog rimskog puta, Via Egnatia, može se upravo u Kavali. Za Kavalom su ostaci antičkog i srednjovekovnog grada Filipi, koji je Sveti Pavle posetio, a u 14. veku je bio, eto, i pod srpskom upravom. U sledećem stoleću, od grada su ostale samo kulise.

Kako od nekog vremena ne samo da i Rumuni putuju na topla mora, nego je još Rumunija - a s njom i Bugarska – postala delom Šengenske zone slobodnog evrodviženija, na grčko-bugarskoj granici viiše nema kontrole i stvar je ista kao kad npr. prelazite iz Francuske u Nemačku. Čekanje na samo jednom graničnom prelazu je ozbiljna komparativna prednost u odnosu na trasu preko Makedonije, drugo preimućstvo je u nemanju obaveze da se za Bugarsku vadi moralno zastareli "zeleni karton", a osnovna mana je što se "maši" čuvena kafana sa jagnjetinom u Mrzencima kod Đevđelije. Takođe, bugarska "mitnica" (bug. za carina) mekša je prema turistima i u principu im neće preturati po gepeku da bi pronašla boksove cigareta – sa druge strane, mnogi naši ljudi su ovog leta zbog toga na Evzoniju Grcima platili carinu, što nam se čini iskonskim pilićarenjem, mada ne pušimo. Valjalo bi, međutim, pred put pratiti stanje saobraćaja na prilazima Berlinu, jer kad odatle krenu karavani put Anadolije, u Bugarsku se ulazi po starom kalendaru. Ovoga puta, imali smo sreće sa Berlincima.

Mesečna vinjeta za bugarske drumove je 18,60 EUR (nedeljna 9,40 EUR), ograničenje na autoputu je finih 140, benzin jeftin, a od srpske do grčke granice je gotovo sve autoput – problematična je preostala, dosta kratka ali dugotrajna deonica kroz klisuru reke Strume, koju su dodatno usporili stubićima po duploj punoj liniji, i tako odvratili lude glave od preticanja. Ali, šta se dešava kad se pokvari auto, ili kamion? Iza klisure je varoš Kresna, vozi se njenim ulicama i to je uzročnik zastoja koji se prenose i na klisuru.

Hint-ić: Neznano zašto, kada smo u gugl mapi tražili put do Kavale iz Beograda, nudio nam je trasu preko Bugarske ali zatim i kroz Grčku sve autoputem, zaobilazno, do Soluna, pa onda levo ka Stambolu. Kada se, međutim, kao polazište upiše Sofija, pored koje se svakako prolazi, predloženi put kroz Grčku se menja: pojavljuje se direktnija trasa običnim putevima, preko Sera. Budući da su ti drumovi dobri i da nisu opterećeni, njima treba i ići, uštedeti time i vreme i novac.

Ove godine Air Serbia je uvela čarter liniju za Kavalu, namenjenu turističkim agencijama koje vode putnike na ostrvo Tasos. Do Soluna se, međutim, leti odavno i karte su u slobodnoj prodaji, a do tamo se može i iz Kraljeva.

Vraćamo se u anglofoni Belgrejd i tamo pratimo nove osisane turističke putokaze postavljene po meri lolkalnoga paše: Kosancicev venac St. Tražimo pogledom Sabornu c'rc i krstimo se. Da li godišnji odmor traje na neodređeno, ili su, jednostavno, velike vrućine?