Neki ljudi bi zanemeli, kada ne bi imali ruke ...

Neki ljudi bi zanemeli kada ne bi imali ruke. Njihove reči bi bile potpuno besmislene, ako ne bi bile praćene gestikulacijom. Barem diskretnom, blagom, kao što je nameštanje pramena kose dok govore. Pa tako bezbroj puta.

Ako bi im to neko uskratio, brzo bi postali svesni da bez ruku ne mogu da govore i, siguran sam, zauvek bi ućutali.

Njene su ruke govorile u skladu sa njom. Na trenutke bi mahala kao vetrenjača, a nekada bi samo olovka u njenom savijenom dlanu bila dovoljna da otkriju svu lepotu ženskih prstiju. Od plahe, ali eufiručne razgoropađenosti, praćene širokim zamasima, kao da pliva kroz vazduh, sa promenom teme o kojoj je govorila, spuštala bi šake, kao da na površini kafanskog stola tiho i graciozno traži podršku i oslonac.

crtica iz knjige "Grad tajni" Zorana Lj. Nikolića, a u izdanju "Lagune"