Nemačka fondacija: Sindikati i štrajkovi zaslužni za rast plata i bolje uslove rada u EU

U Evropi je prošle godine prvi put posle inflatornog udara 2021. godine zabeležen izvestan oporavak realne vrednosti plata po kolektivnim ugovorima, ali je taj napredak postignut i kroz intenzivnu sindikalnu borbu i obustave rada u Evropi u protekle dve godine.

Nemačka Fondacija Hans Bekler, bliska sindikatima, objavila je da je u evrozoni prošle godine nominalni rast kolektivnih plata iznosio 4,5%, a realni, kada se oduzme inflacija, 2,1%.

Posebno velik porast kupovne moći - od 5,4% registrovan je u Austriji, Portugaliji (4,5%) i Slovačkoj (3,8%). U Nemačkoj je sa 2,8% takođe bio iznad proseka u zoni evra, pokazuje studija Sociološkog instituta (WSI) Fondacije Hans Bekler.

U inflacionoj krizi u početku je rast plata znatno zaostajao za galopirajućom inflacijom, delom i zato što su pregovori o izmenama kolektivnih ugovora dugo trajali, navodi fondacija. Dok se vode pregovori, vlada "primirje" između poslodavaca i radnika, tako da sindikati nisu mogli blagovremeno da reaguju na nepredviđene događaje poput cenovnih udara, što je rezultiralo i smanjenjem kupovne moći zaposlenih. Delom i zbog toga, plate su i dalje, uprkos rastu, u svim zemljama izuzev Portugalije realno niže nego 2020. godine. Gubici kupovne moći posebno su drastični u Češkoj (minus 11,4%), Italiji (minus 9,1%) i Španiji (minus 5,6%), pokazuje studija koja je plod analize podataka Evropske komisije o kretanju plata i cena u EU.

U celoj evrozoni, prosek je bio oko pet odsto ispod nivoa 2020. godine, što, po oceni stručnjaka WSI, čini malo verovatnim očekivanje Evropske centralne banke da će se u skorije vreme usporiti rast plata ugovorenih kolektivnim ugovorima. U studiji se ukazuje da je povećanje realnih plata 2023. i 2024. godine zahtevalo i pojačanu radničku borbu. Štrajkovi su registrovani čak i u zemljama u kojima su obustave rada jako retke, na primer u Austriji.

U Nemačkoj je zbog štrajkova izgubljen 21 radni dan na 1.000 zaposlenih, i ona je po tome sa Holandijom negde na sredini tabele evropskih zemalja. Preračunato, 21 dan na 1.000 zaposlenih znači da je svaki zaposleni Nemac u proseku štrajkovao deset minuta, odnosno jednu kratku pauzu za kafu. Znatno su više štrajkovali Francuzi (102 dana), Belgijanci (107) pa i Finci (93 dana). U Francuskoj je to bilo moguće zato što sindikati mogu da pozovu na štrajk i kada nema aktuelnih sporova oko kolektivnih ugovora, kao što je to bilo 2023. godine zbog nezadovoljstva reformom penzionog sistema.

U Švedskoj je prošle godine zbog štrajka izgubljen jedan radni dan na 1.000 radnika, što ne čudi zato što su u toj zemlji sa visokim platama tradicionalno kooperativni odnosi sindikata i poslodavaca.

Zato je pažnju međunarodne javnosti izazavao štrajk švedskog sindikata metalaca protiv kompanije Tesla, koja odbija da njena filijala u Švedskoj potpiše kolektivni ugovor. U znak solidarnosti sa metalcima, protiv Tesle štrajkuju i drugi švedski sindikati, pa tako njihovi članovi Tesli ne dostavljaju poštu, ili ne održavaju Tesline uređaje za punjenje električnih automobila.

Fondacija Hans Bekler navodi da su u Nemačkoj takvi štrajkovi solidarnosti mogući samo u vrlo ograničenom obimu.

Autori studije su ocenili da u poslednja vreme i u Nemačkoj postoje inicijative poslodavaca, na primer iz metalske industrije, da se izmeni zakon i ograniči pravo radnika na štrajk.

- Sa stanovišta zaposlenih apsolutno su potrebni efikasni i prodorni sindikati koji u slučaju potrebe mogu da upotrebe sva sredstva radničke borbe - rekla je direktorka WSI Betina Kolrauš.