Ko je najstariji privrednik u Srbiji? - Među vlasnicima firmi i vršnjak Gavrila Principa

Među suvlasnicima firmi u Srbiji čak troje je, makar na papiru, napunilo 110 godina. Rođeni su prvih dana Prvog svetskog rata. Prema podacima iz APR, Ratoljub Ranić, koji je vlasnik 0,009% firme Feršped, rođen je u septembru 1914. godine. Nije zanemarljivo učešće veterana u Feršpedu. Od 490 suvlasnika, 24 je u desetoj deceniji. Četvoro je premašilo vek.

Krajem novembra 1914. godine rođena je Hristina Stojšić koja je vlasnik 0,03% Elektroporcelana. Na spisku suvlasnika ove firme je i Stevan Prodanović koji je rođen u februaru 1915. godine. Elektroporcelan, inače, broji ravno 382 suvlasnika. Čak 40 njih je, kada bi podaci bili tačni, bilo u desetoj deceniji života. Ima i sedam koji su premašili 100. godinu.

Spiskovi vlasnika, pokazuje advokatska praksa, mogli bi da budu neažurni najverovatnije iz dva razloga. Naslednici nekada i ne znaju da je predak posedovao udeo u nekoj firmi ili taj udeo toliko malo vredi da nemaju motiv da se njime uopšte bave.

- Zakonom je za privredne subjekte propisana obaveza prijave promena registrovanih podataka u roku od 15 dana od nastale promene - objašnjava za Forbes Srbija advokat Damjan Despotović, partner u DNVG Attorneys i dodaje:

- Međutim, jedina sankcija je veća taksa za registraciju koja se plaća na zakasnelu prijavu. Dakle, suštinski nema neke posebne sankcije kada privredno društvo ili naslednici ne prijave smrt vlasnika udela.

Ukoliko firma treba da nastavi poslovanje, ne ide baš sve glatko. Takva situacija znatno ograničava njeno funkcionisanje.

U praksi, kako objašnjava Despotović, retka je situacija da ostavilac nema drugih naslednika ili se naslednici odreknu nasleđa. Po zakonu o nasleđivanju, Republika Srbija je poslednji zakonski naslednik.

- Češće se dešava da naslednici nemaju interesa da regulišu nasleđe udela, jer nemaju neku konkretnu vrednost. Pretežno podrazumevaju obaveze. Moguće je da naslednici i ne znaju za udele u vlasništvu ostavioca. Javni beležnik, koji raspravlja zaostavštinu, ne pribavlja podatke o vlasništvu na udelima po službenoj dužnosti, kao kada su u pitanju na primer nepokretnosti ili novac na računima u banci - ističe Despotović.

Po svoj prilici, ne postoji zakonska obaveza državne institucije da obavesti APR o smrti vlasnika. Kako objašnjava Despotović, u Zakonu o matičnim knjigama predviđeno je da ministarstvo nadležno za državnu upravu preuzima podatke iz Registra matičnih knjiga. Ali one potrebne za redovno ažuriranje službenih evidencija koje se vode kao elektronske baze podataka iz nadležnosti ministarstva, uključujući jedinstveni birački spisak.

- Ovom formulacijom nije obuhvaćeno ažuriranje podataka registrovanih u Registru privrednih društava koji vodi APR, a očigledno da ni u praksi takvo ažuriranje ne funkcioniše - dodaje Despotović.

Ako se preminula osoba vodi kao većinski vlasnik, firma ne može donositi bilo kakve odluke iz nadležnosti skupštine.

- Ne može da promeni direktora, sedište, poveća kapitala, obavi dodatne uplate, pa ni usvoji finansijski izveštaj. Funkcionisanje društva je dosta limitirano. U ovom slučaju, direktor bi trebalo ili da sa nasledinicima inicira da se sprovede sukcesija udela, ili da podnese ostavku. Suštinski nije u prilici da delotvorno upravlja društvom, a može biti odgovoran za neispunjenje nekih obaveza. U slučaju da društvo ostane bez direktora, a novi ne bude imenovan u roku od tri meseca, ispunjeni su uslovi za prinudnu likvidaciju. Ona se sprovodi po službenoj dužnosti - kaže Despotović.

Ukoliko je preminuo član koji je ujedno i jedini direktor, ispunjeni su zakonski uslovi za prinudnu likvidaciju ako se novi direktor ne imenuje u roku od tri meseca.

- Da bi sprečili da do toga dođe i kako bi se obezbedilo funkcionisanje društva, naslednici mogu tražiti od ostavinskog suda da se odredi privremeni staralac zaostavštine koji je ovlašćen da imenuje novog direktora - dodaje Despotović.

Istovremeno napominje i da, prema njegovom iskustvu, ako su naslednici pasivni, neće se po automatizmu evidentirati da je društvo ostalo bez direktora. Tako da neće ni doći do pokretanja prinudne likvidacije.

Šta se dešava ukoliko neko tuži i na bilo koji način tereti takvu firmu?

- Parnični ili izvršni postupak se mogu voditi i ako su vlasnici tuženog društva preminuli, pod uslovom da društvo ima direktora. Kao što se može zaključiti iz prethodnih odgovora, to što nije došlo do sukcesije vlasništva nad udelima je vrlo često pokazatelj da firma nema imovinu i da zbog toga naslednici nemaju interes da rešavaju pravnu sukcesiju. Ako dođe do prinudne likvidacije, naslednici mogu svojom imovinom odgovarati za dugove društva, ali je ovo dug i neizvestan put za poverioce - odgovara Despotović.

Istraživanje Forbes Srbija je pokazalo da se vremešni suvlasnici, za koje logika kaže da verovatni nisu više živi, najčešće sreću u nekadašnjim državnim preduzećima, među manjinskim vlasnicima. Poseduju promile kompanije. I ukoliko ne mogu da donose odluke, ne remete funkcionisanje firme.

- Naslednici često i ne vide nikakav interes da se registruju kao vlasnici takvih udela. U ovom slučaju, situacija preminulih vlasnika udela može trajati i mnogo duže nego kod jednočlanih društava. Zato što funkcionisanje društva nije ugroženo. Postoje većinski vlasnici udela - kaže Despotović.

Konačno, ovakva situacija bi mogla da se izbegne.

- Po mom mišljenju, jedini efikasan način da se ovo reši je da se obezbedi da udeli budu uključeni u ostavinski postupak i da se po njegovom okončanju po automatizmu registruju na ime naslednika - smatra Despotović.

To bi bilo moguće, dodaje, tako što bi se javnim beležnicima omogućio uvid u podatke o registrovanim udelima ostavioca, i uspostavila komunikacija između matične službe, APR-a i beležnika.

- U suprotnom, čak i ako bi APR ustanovio da neko lice koje je registrovano kao vlasnik udela više nije u životu, ruke bi im bile vezane. Da bi se neko brisao iz registra, mora neko drugi biti upisan umesto njega. Zakonita sukcesija se može obezbediti samo u ostavinskom postupku - kaže Despotović.

U međuvremenu, podacima iz registra po kojima su suvlasnici davno ušli u drugi vek – teško je verovati.