Socijalizam koji odoleva, ili kako Beč čuva svoje zdravstvo u eri Trampa i Maska – Domovi zdravlja smanjuju gužve u bolnicama, pacijenti iznad svega

Školujemo mnogo lekara, ali nam mladi odlaze...

Doktori iz državnog zdravstva rade istovremeno i na privatnim klinikama...

Beograd, Srbija? Ne, nego Beč, Austrija. Sličnosti veće nego što ih možda očekujemo, ali u dijalektičkoj vezi sa razlikama – od kojih su u slučaju zdravstva neke tako velike da sličnosti ipak ne možemo da primetimo. Razgovor sa članom gradske vlade Beča zaduženim za socijalna pitanja, zdravstvo i sport Peterom Hakerom vraća nas u ravan uzroka i posledica, gubitnika i dobitnika... tih procesa koji važe za sve – i u kojima se jedni snalaze bolje od drugih.

Počinjemo od onoga u čemu Beč sada kao da kopira naše socijalističko nasleđe, kojim se nismo uvek ponosili, čak ni kada Bog Otac ne bi umeo da kaže zašto.

Centar za primarnu zdravstvenu zaštitu "Beč zapad" ugnežđen je u skromnom dvorištom zgradičku iza Zapadne železničke stanice. Fobije korone nisu opstale: mada je na zidu molba pacijentima da, ukoliko imaju jasne simptome virusne infekcije po slobodnoj volji ponesu masku FFP2, videli smo samo jednog takvog momka u hodniku. Medicinsko osoblje ih ne nosi.

Ovakvi centri užurbano se otvaraju poslednjih godina, a služe kao "čuvari kapija" za bečke bolnice, koje su dugo bile preopterećene pacijentima sa banalnim oboljenjima. Reklo bi se da mi to imamo odavno i da se to ovde naziva domom zdravlja: i osrednji među njima su, arhitektonski, mada ne i stanjem unutrašnjeg prostora, dvorac Belvedere za svoje bečke pandane. Dok je socijalistička Srbija ulagala u zgrade i nije štedela na društvenom standardu – na vrhu trošenja, sedamdesetih smo u Beogradu podigli i više osnovnih škola sa bazenima – u socijaldemokratskom Beču su sa domovima zdravlja pričekali do 2016. Jedno po jedno. Za to vreme, takođe, nisu poput našeg društva od lekara napravili intelektualni proletarijat: početna plata je 9.000 evra bruto, kada se odbije sve što treba to je više od 5.000 "na račun" (garantovano je 14 isplata za godinu, jer su tu i kod nas davno prežaljeni "regres" za godišnji odmor i božićni bonus u istom bruto, ali većem neto iznosu – austrijski sistem je komplikovan toliko da ga je teško i prevariti). Onda bi, kada se to sve zbroji i podeli sa 12, prosečan mesečni prihod lekara bio veći od 6.000 evra. A čujemo da ni to nije dovoljno.

Dočekuje nas direktor Dr Peter Haubenberger, doktor opšte i porodične medicine. Bečko gostoprimstvo kao malo gde drugo podrazumeva raznovrsno okrepljenje za goste.

Centar prima sve pacijente, bez obzira da li su osigurani. Radno vreme je ovde od 7 ujutro do 7 uveče (subotom skraćeno), vrata se zatvaraju sat ranije nego u beogradskim domovima zdravlja, međutim, ordinacije lekara opšte prakse, koje su nekad u Austriji bile jedini izbor, umeju da rade i npr. od devet do podneva, pa su pacijenti koji bi se razboleli u nezgodno vreme – a to je bezmalo čitav dan – morali da čekaju sutra ili da se tiskaju u nekoj od sedam gradskih bolnica. Dr Peter kaže da je poneko na pregled tako čekao i 24 sata. Sada mogu, sve do predveče, liftom pravo sa železničke stanice u malu ali čistu i urednu čekaonicu "doma zdravlja". Do stanice voze i dve linije metroa i brojni tramvaji.

Her Haker nas retorički pomalo vraća u vreme SR Srbije kada kaže da je dobra vest što se veliki privatni zdravstveni koncerni iz evropskih zemalja koje su delimično komercijalizovale zdravstvo – raspadaju: jedan francuski je prijavio stečaj, a još neki su na putu ka bankrotu.

- U Nemačkoj čak i konzervativni političari sada govore da je komercijalizacija zdravstva bila pogrešna. Ti akteri su nama oduzimali osoblje. Imam osećaj da se u poslednje vreme dešava promena: dobili smo poslednjih godina veliki broj lekara iz Nemačke. Zalažemo se za javni karakter zdravstva. Nisam protiv tržišne orijentacije, ali da ona bude zdrava – govori Haker, koji zapravo kao i svi najviši bečki službenici ima i paralelnu funkciju u rangu ministra, jer je Beč unutar (komplikovane) Austrije federalna jedinica.

Iz evropskog disbalansa javnih zdravstvenih politika – neke zemlje poput Austrije ili Srbije školuju velik broj lekara, a druge kao Britanija ili Švajcarska malo njih – nastaju i porivi za migracijama stručnjaka iz zemlje u zemlju: na sreću austrijskih pacijenata, u "najkapitalističkije" zdravstvo na svetu, američko, njihovi lekari ne mogu da prodru, baš kao ni naši. Ostaje nada u ujednačavanje evropske politike obrazovanja – i u bankrot hiperkapitalizma (dok pomenutom najmoćnijom zemljom upravlja dvojac milijardera iz naslova teksta).

Doktori iz ordinacija kolegama u bečkim "domovima zdravlja" prebacuju da su za njih pacijenti samo broj, kaže dr Peter Haubenberger. Autor ovog teksta na to prećutkuje da njegova supruga i njene koleginice u beogradskom domu zdravlja za dan pregledaju i po 60 dece svaka.

- Iz mog iskustva, lični kontakt je značajniji kod starijih i hroničnih pacijenata – kaže dr Haubenberger, koji je sa suprugom osnovao ovaj centar.

Za manje od deset godina, u Beču je otvoren 61 ovakav objekat za decu i odrasle, dok u provinciji stvari idu sporije. U Tirolu, recimo, radi tek jedan "dom zdravlja".

Bolnica u predgrađu Floridsdorf, do koje se iz centra stiže preko Dunava, dugom vožnjom tramvajem ili sa do 100 km/h brzog gradskog voza (S-Bahn) otvorena je 2019, poslednja je i stoga najsavremenija u Beču. Bolnica je podeljena, strogo, na ambulantni deo gde se obavljaju pregledi i na krila za ležeće pacijente, čije sobe sve gledaju na zelenilo. Smeštaj u tihom okruženju sa obilnom dozom dnevnog svetla treba da pomogne ozdravljenju. U dugačkom podrumu, neumorni roboti razvoze kontejnere sa lekovima, hranom, potrošnim materijalom, otpadom, do liftova. Da bi i medicinsko osoblje bilo na nivou arhitekture i tehnologije, čitavo jedno bolničko odeljenje namenjeno je vežbi ljudi u patikama – dominiraju ubedljivo nad kod nas neprikosnovenim klompama – na lutkama, vernim humanih "klonovima". Tako će bolje znati šta rade, kad budu lečili ljude.

- Beč ima 21 bolnicu, uključujući male i specijalizovane. U daljem razvoju polažemo nade u razvoj velikih opštih bolnica. Imamo ih ukupno sedam; šest su dimenzija one u Floridsdorfu, a sedma je univerzitetska ustanova, Opšta bolnica (AKH), dvostruko veća od ostalih – govori Peter Haker.

Sa njime razgovaramo u raskošnoj sali za sastanke gradske vlade visoko pod kupolama neogotičkog Rathausa, gradske kuće iz druge polovine 19. veka koja može da prevari da je 700 godina starija. Oko nas su gigantski portreti gradonačelnika Beča iz modernog doba koji su se preselili u nebeski becirk (nedostaje, iz objektivnih razloga, u Srbiji najpoznatiji Herman Nojbaher), a na golemom stolu je i izdašno bečko posluženje. Nije poenta u starom i preživelom, Beč nije grad-muzej, mada ima odličnih muzeja nesrazmerno svojim proporcijama, koliko i najveće svetske metropole, pa i više.

- Među bolnicama neke su i 100, 120 godina stare. Do 2028. godine, sve lokacije treba da budu obnovljene i to košta 5,25 milijardi evra – kaže Peter Haker. – Neke bolnice još imaju stari sistem odvojenih paviljona. To će nestati. Nove bolnice dobiće kvartovi Favoriten i Otakring (u kojima živi mnogo Srba – prim. aut.). U kvartu Hicing, grad se mnogo borio da se dozvoli uklanjanje starih zgrada. Rekao sam: Ili ću ovde izgraditi modernu bolnicu, ili će nam na tom mestu podići muzej. Ipak će biti bolnica.

O svim detaljima projektanti novih bolnica razgovaraće sa zaposlenima. Otprilike trećina njih pokazuje veliko interesovanje za ovaj proces, kaže Haker. Na kraju ove vizite iz Beograda, izgleda nam da smo primetili jednu crtu savremenog bečkog zdravstva: interesi pacijenata, a to će reći celokupnog stanovništva, imaju u njemu za standarde na koje smo navikli neobično visoko mesto.