Andrea Simoncelli, predsednik i generalni direktor "Delta Generali" osiguranja - Nikad penzioner

Celog života je radio ono što voli, pa i u 57. godini svake nedelje uveče pronalazi novi elan za radnu sedmicu koja ga čeka i prihvata izazove kao da je na početku karijere. Penzionisanje je samo konvencionalna reč. Zato kaže da će raditi svakog dana dok je živ, možda samo na drugačiji način, jer veruje da smisao posla nije raditi nešto, nego biti neko

Pričaj srpski da te ceo svet razume.

Od kako je došao u Beograd ovo je postala omiljena izreka Andree Simončelija, čiji je srpski za proteklih šest meseci i te kako napredovao. "Ne možete u stranoj zemlji govoriti ’ja sam Italijan, ne govorim srpski’, morate se potruditi bar malo. Nikad neću srpski govoriti tečno, ali moram znati bar 400-500 reči, koliko je potrebno za ’opstanak’, survival kit", priča svoje utiske predsednik Upravnog odbora i generalni direktor Delta Generali osiguranja.

Najbolji dokaz koliko je napredovao je taj da je konačno savladao ćirilicu i što može da pročita reč "ušće". "Za stranca, to je uspeh ravan položenom ispitu na univerzitetu", uz osmeh će Simončeli.

Menadžerski posao odveo ga je iz rodnog Rima najpre u Torino, u FIAT-ovu osiguravajuću kuću Toro Assicurazioni, a odatle put Kine, Brazila, Argentine, Perua, SAD, Londona, Pariza, Varšave... Varšava mu nije bila jedan od omiljenih gradova, pa nije bio oduševljen kad mu je direktor Generalija saopštio da ga šalje u Beograd, prestonicu još jedne bivše komunističke zemlje. Ipak, prema sopstvenom priznanju, brzo je shvatio da je pogrešio i da Beograd nije tako loše mesto za život. "Mentalitet je sličan italijanskom, po međuljudskim odnosima, po važnosti porodice i lepim ženama, ljudi su otvoreni, puno je restorana i kafića", nabraja samo neke od stvari koje su mu se svidele u gradu "na dve reke".

Posle Beograda, počeo je da se "zaljubljuje" i u Srbiju jer su mu se dopali ljudi, hrana, banje, antičko nasleđe... Obilazeći poslovnice po Srbiji, stigao je u Pirot, Niš, Valjevo, Vršac, Novi Sad, Inđiju i još 35 gradova, "verovatno više nego što je bio po Italiji". Iznenadio se kvalitetom pojedinih domaćih vinarija, posebno merlotom i cabernet sauvignonom, za koje smatra da imaju odličan odnos kvaliteta i cene, koja je u pojedinim slučajevima čak i preniska. "Kao Italijan ću uvek reći da je italijansko vino najbolje, ali u vreme praznika ću poslovnim partnerima uvek pokloniti neko od domaćih vina", kaže Simončeli.

"Kad sam sretao srpske državne zvaničnike, prvo što sam im rekao je da ovoj zemlji nedostaje marketing. Viminacijum je, recimo, Pompeja u malom, ali Pompeju poseti pet miliona turista godišnje, a Viminacijum verovatno pet, uključujući i mene. Ako biste pitali Italijane gde je rođen car Konstantin, svi će vam reći u Rimu, niko od njih nije ni čuo za Niš", kaže Simončeli.

Stigao je da obiđe i Crnu Goru, ne samo primorje, već i Njegošev mauzolej na Lovćenu. Posle obilaska muzeja, poželeo je da kupi neku od slika Petra Lubarde, jer je na njima prepoznao iste linije koje se ocrtavaju na horizontu, posmatranom s te planine.

Pasta da, espreso nikako

Budući da već trideset godina radi svuda po svetu, brzo se privikava na novu sredinu, gde god da ga posao "baci". U Latinskoj Americi se, kako kaže, nije osećao kao stranac, jer je Buenos Aires poput "jedne regije u Italiji". Pravi sudar sa drukčijom kulturom imao je u Kini, u kojoj je kao predstavnik "Fiat"-a bio početkom osamdesetih, kad je zemlja počela da se otvara ka svetu i da "kalemi" kapitalizam na jednopartijski sistem. To je bilo i vreme suđenja za kontrarevolucionarno delovanje čuvenoj četvoročlanoj grupi koju je predvodila Đan Ćin, udovica Mao Cedunga. Na to suđenje je nakratko i ušao i to kao član televizijske ekipe italijanskog RAI-a, koja je jedina imala priliku da snimi optužene.

Otvorenost za nova iskustva je u njegovom slučaju i stvar porodičnog vaspitanja (otac mu je bio guverner Centralne banke Italije) i odrastanja u kosmopolitskom Rimu, iz koga je kasnije krenuo put severa, u Torino, gde mu je i danas kuća. "Imao je sreće" i da se oženi Rimljankom, koja je fleksibilna kao i on i koja svuda putuje s njim. Sa njom ima sina, dvadesetpetogodišnjaka koji studira u Milanu i ima jednu "manu", preko koje otac ne može da pređe: navija za Romu, a ne za Juventus, "najbolji klub u Italiji". Prema istoj logici, Andrea Simončeli rešio je da, dok je u Srbiji, navija za Crvenu zvezdu, kao najbolji klub na ovim prostorima, čija ga je igra na poslednjem derbiju protiv Partizana jako razočarala.

Pored kvaliteta fudbala, u Srbiji ga je jedino još espreso kafa ozbiljno razočarala, a zadovoljan je ne samo vinom, nego i pastom, pa i špagetama. Kad je reč o pici, za pravog Italijana se to pitanje i ne postavlja. "Jedina prava je pica margarita i ona se može naći samo u Napolju i nigde drugde. Ona se pravi samo od brašna, paradajza i mocarela sira, ali tako da testo bude tanko i hrskavo, ispečeno u peći na drva, paradajz svež i izduženog oblika, a mocarela da bude rastegljiva kao vlakno", stručno objašnjava Simončeli i dodaje da bi svi ekonomski problemi Italije bili rešeni da su se Napolitanci setili da zaštite ovaj nacionalni brend.

Za biznis, kojim se celog života bavi, kriza samo može biti šansa, jer će ljudi shvatiti da se moraju manje oslanjati na državu. To je slučaj svuda u Evropi, pa i u Srbiji gde veliki broj ljudi, kako kaže, i dalje misli da je osiguranje skupo, iako mesečni iznos mogu da plate ako sebi uskrate izlazak na piće samo jednog petka u mesecu.

Ta činjenica, međutim, ne utiče na utisak koji je stekao o kvalitetu ljudskih resursa u Srbiji. "Jedan novinar mi je rekao da investitori u Srbiju dolaze zbog jeftine radne snage, ali to jednostavno nije tačno, jer ćete jeftinije radnike naći svuda u svetu, u zemljama poput Angole ili Bangladeša. U nekim italijanskim kompanijama imate ljude koji su debeli, lenji, nemotivisani, ali ne i ovde, ljudi su željni napretka i višeg standarda i zato su i FIAT i Benetton došli u Srbiju", kaže Simončeli i dodaje da je Srbija po tome slična Brazilu, koji ima više industrijsku kulturu i vredne ljude.

No, od kako je počela kriza, čak su i Italijani shvatili da su prošli dani kada su mogli da rade malo i zarađuju mnogo, da država im garantuje velikodušne beneficije da u penziju idu sa 60 godina. Realno je da će Evropljani morati da promene malo svoj način života, ali Simončeli je uveren da to neće biti tako dramatično kako se prikazuje. "Tri četvrtine Italijana poseduje kuću, 38 odsto ima dve kuće, imamo 45 miliona vozila na blizu 60 miliona stanovnika i 1,2 mobilna telefona po stanovniku. Šta će se tu promeniti? Možda će samo za Božić pokloni biti malo jeftiniji".

Čitavog života je radio ono što voli, pa i u 57. godini svake nedelje uveče pronalazi novi elan za radnu nedelju koja ga čeka i prihvata izazove kao da je na početku karijere. "Moja supruga je verovatno u pravu kada kaže da se nikada neću penzionisati. Penzionisaću se dan pre nego što umrem. Penzionisanje je uostalom samo konvencionalna reč. Ja ću raditi svakog dana dok sam živ, možda će to biti na drugačiji način jer smisao posla nije raditi nešto, nego biti neko", sumira svoju životnu filozofiju Simončeli

poziv na pretplatu na - www.emportal.rs