Kako je crtež na papiru prerastao u uspešan porodični biznis?

Nameštaj je mnogo više od funkcionalnog predmeta u domu. On odražava stil i ukus vlasnika i čini da se, u prostoru za koji ste ga namenili, osećate kao u svom domu. Još ukoliko postoji mogućnost da učestvujete u procesu njegovog diznajniranja onda je razumljivo da takav "komad" ima i jedinstvenu i unikatnu vrednost. Mesto gde se takve želje realizuju zove se Darijana, a njihova priča traje bezmalo tri decenije, piše Infostud.

Sve je počelo devedesetih godina prošlog veka, kada je Dušica Stanić, zaposlena u tadašnjem gigantu drvne industrije Šipad, odlučila da otvori svoj maloprodajni salon. Ono što je započeto u iznajmljenom prostoru od samo 50 kvadrata, danas je velika porodična firma u Krnjači, koju uspešno vode njene ćerke Marija Pavlović, Emilija i Milica Stanić.

- Naša mama Dušica je započela prodaju 1997. godine, u malom salonu u kojem je prodavala nameštaj drugih proizvođača. U to vreme njih je bilo malo, ali je zato bilo puno reklamacija. U jednom trenutku odlučila je da pokrene sopstvenu proizvodnju. Prvi naš komad nameštaja koji smo napravili i prodali, mama je nacrtala na papiru kupcu koji je došao u radnju. Ispričala mu je u kojoj boji može da bude, od kog materijala, kako može da izgleda. Dala je rok za izradu mesec dana, a da u tom trenutku nije imala bukvalno ništa. Ni prostor za proizvodnju, ni majstore, ni konac, ni drvo - priča za Infostud Emilija Stanić po kojoj je taj prvi komad nameštaja dobio ime.

Kako kaže, kada započinjete posao važno je da imate jasnu viziju i svest o tome šta i kako želite da radite i da ne odstupate od zamisli bez obzira na sve poteškoće.

- Mnogo je prepreka bilo na ovom putu. Devedesetih godina osim što je bilo teško nabaviti repromaterijal podjednako je teško bilo naći onaj koji valja, posebno jer je mama želela nešto čega još na tržištu kod nas nije bilo. Takođe, nije lako biti žensko, u na prvi pogled muškom poslu. Retko koja žena je tada pokretala proizvodnju nameštaja. Sećam se da nam je pričala kako su je svi skeptično gledali kad je u štiklama gacala po blatu dok je tražila građu - dodaje njena sestra Marija Pavlović.

Poizvodnja je započeta u nedovršenoj kući jednog porodičnog prijatelja. Uprkos izazovima posao je rastao, a do 2002. godine imali su već oko 50 zaposlenih. Tada je Dušica odlučila da otvori salon u Ruzveltovoj ulici u Beogradu, što će, ispostaviće se, biti ključni trenutak za biznis.

- Salon je bio ogroman i drugačiji u odnosu na tadašnju konkurenciju. Razlikovali su ga modeli, boje i materijali. Tu su, prvi put na jednom mestu bili svi uzorci koje smo imali. I zaista je bio odskočna daska u našem poslovanju. Godine 2008. sazidali smo naš objekat od 2000 kvadratnih metara, u Krnjači, gde i danas poslujemo. Od tada na jednom mestu imamo sve, proizvodnju, izložbeni prostor i kancelarije - navode.

Njihov salon je poznat po tome što svaki komad nameštaja izrađuje sa posebnom pažnjom i posvećenošću. Kupci dolaze sa različitim idejama, a stručni tim zaposlenih se trudi da svaku ideju realizuje ili prilagodi potrebama kupaca. Izlaze u susret i kada su "problematične" situacije u pitanju.

- Desilo se na primer da je kupac poručio ugaonu garnituru u plišu, potpuno ne poznajući karakteristike tog materijala, ne znajući da se pliš "šara" kada pređete rukom ili od sedenja. Sećam se da se vratio sa molbom da mu pomognemo, jer njegova žena ne želi ni da čuje da se to unese u stan. Imali smo razumevanja i rekli da ćemo im napraviti novu. Ovu postojeću smo vratili u izložbeni salon i ona je vremenom dobila novog vlasnika - kažu sagovornice Infostuda.

Oko 70% njihovih klijenata su stari kupci ili oni koji dolaze preko preporuke. Uglavnom su to porodice koje cene kvalitet i dugotrajnost nameštaja. Deo klijenata čine i vlasnici hotela i apartmana, pa Darijana nameštaj krasi i ugostiteljske objekte u Beogradu, Sloveniji, Crnoj Gori.

- Komercijalni nameštaj se pravi da traje sedam, osam godina i onda već mora da se menja. Ali mi ga pravimo kao za sebe. Svaki komad je od punog drveta i najkvalitetnijih štofova. Dešava se da dođu ljudi koji imaju naš nameštaj već 20 godina i kažu da se na njemu ništa nije pomerilo – kaže Emilija.

Na pitanje koji je predmet najprodavaniji, bez razmišljanja odgovaraju da je reč o ležaju Milica.

- To je jedan model svedenih linija, suptilan i ravan, nije bilo takvog kad se pojavio. U to vreme su bile još oble linije, materijali teški, a boje tamnije. Njega je mama nazvala po najmlađoj sestri. Sećam se da smo ga stavili u izlog i odmah je postao omiljen - objašnjavaju.

Iako su ove tri mlade preduzetnice završavale škole koje nisu u vezi sa građevinom i dizajnom, kažu da su oduvek znale da će nastaviti ono što je njihova majka započela.

– Mislim da smo morale da znamo. Marija i ja smo imale 17 i 18 godina kada je mama dobila karcinom. Milica je tada imala šest godina. Nas dve smo svaki dan posle škole dolazile u salon i prodavale, svaka u svoju smenu, dok se mama nije oporavila. Velika je energija i ljubav pre svega, uložena u sve ovo. Bilo nam je prirodno da nastavimo. Kada imate sopsteveni biznis, svako u njemu može da nađe nešto u čemu je dobar. U našem slučaju posao je kreativan pa ima prostora za različite stvari. Od marketinga, nabavke, ugovaranja većih poslova. Da ne pričam što imate prostora da stalno učite i razvijate nove veštine – smatra Emilija.

Ipak kao najveću prednost, kada ste sam svoj gazda, izdvajaju mogućnost što možete da birate sa kim ćete da radite.

- Ja radim sa svoje dve najdraže osobe. Zajedno prolazimo kroz sve, a kada je preko puta vas neko kome bezuslovno verujete to ne može da bude loše. Jedina mana je to što kad izađete iz kancelarije, ne izađete nikad sa posla. Misli su vam uvek tu. Ali na kraju i to je dobro jer ste uvek u nekom stvaralačkom procesu - zaključuje Marija.