Regenerativna poljoprivreda - Velika očekivanja, mali rezultati?

Regenerativna poljoprivreda poslednjih godina postaje sve popularniji koncept, promovišući se kao rešenje za klimatske promene i održivu proizvodnju hrane. Globalne korporacije već su uvele smernice bazirane na ovoj praksi, dok Svetski ekonomski forum regenerativnu poljoprivredu vidi kao ključ za otpornost poljoprivrede na klimatske promene i dekarbonizaciju prehrambenog sistema.

Međutim, najnoviji izveštaj Agri Benchmark istraživača iz Nemačke pokazuje da su koristi ove prakse često precenjene, a ekonomski i ekološki efekti daleko od očekivanih.

Jedan od glavnih argumenata u korist regenerativne poljoprivrede jeste tvrdnja da upotreba pokrovnih useva i smanjena obrada zemljišta značajno doprinose skladištenju ugljenika u zemljištu i smanjenju emisija gasova sa efektom staklene bašte.

Međutim, meta-analize naučnih istraživanja, uključujući i studiju EASAC-a, pokazuju da smanjena ili konzervacijska obrada zemljišta ne povećava ukupne rezerve ugljenika. Umesto toga, ugljenik se akumulira u gornjim slojevima, dok ga u dubljim slojevima ima manje. Ukoliko bi se zemljište ponovo preoralo, sav taj ugljenik bi se oslobodio u atmosferu, što dovodi u pitanje dugoročnu korist ove metode.

Kada je reč o pokrovnim usevima, iako mogu imati određene benefite za kvalitet zemljišta, njihov doprinos skladištenju ugljenika je ograničen i zavisi od sastava useva. Leguminoze imaju veći potencijal, ali čak i tada efekti su kratkoročni – čim se pokrovni usevi prestanu koristiti, skladišteni ugljenik se vremenom vraća u atmosferu.

Regenerativna poljoprivreda se često predstavlja i kao ekonomski isplativa opcija, ali najnovija istraživanja pokazuju suprotno. Studija Boston Consulting Group-a u Nemačkoj sugeriše da bi poljoprivrednici mogli povećati profit za 52 EUR po hektaru prelaskom na regenerativne metode.

Međutim, autori izveštaja iz Agri Benchmark-a navode da su ove kalkulacije zasnovane na nerealnim pretpostavkama:

Drugim rečima, da je regenerativna poljoprivreda zaista ekonomski isplativa, njena primena bi se širila organski, bez potrebe za subvencijama. Međutim, podaci pokazuju da se pokrovni usevi i metode smanjene obrade zemljišta primenjuju uglavnom tamo gde postoje državne subvencije – što dovodi u pitanje njihovu dugoročnu održivost.

Ugljenični krediti su mehanizam koji omogućava kompanijama i pojedincima da smanje svoj ugljenični otisak kupovinom "dozvola" za emisiju ugljen-dioksida (CO₂). Jedan ugljenični kredit predstavlja smanjenje ili uklanjanje jedne tone CO2 iz atmosfere.

Poljoprivrednici koji koriste metode za skladištenje ugljenika u zemljištu (poput pokrovnih useva ili smanjene obrade zemljišta) mogu dobiti ugljenične kredite i prodati ih kompanijama koje žele da "neutrališu" svoje emisije. Međutim, kako pokazuje ova analiza, stvarna sposobnost regenerativne poljoprivrede da trajno sačuva ugljenik je upitna, što dovodi u pitanje dugoročnu vrednost ovih kredita.

Jedan od ključnih problema regenerativne poljoprivrede je pad prinosa. Ako se smanji upotreba mineralnih đubriva ili se pređe na metode bez obrade zemljišta, u mnogim slučajevima dolazi do smanjenja prinosa.

To znači da se gubici moraju nadoknaditi na drugi način – obično povećanjem poljoprivredne proizvodnje na drugim područjima. Ovaj fenomen, poznat kao "curenje emisija" (leakage effect), može dovesti do toga da se izgubljeni prinosi nadoknade krčenjem šuma ili povećanjem upotrebe đubriva na drugim mestima, što može uzrokovati veće emisije nego što su ušteđene.

Autori izveštaja ističu da se fokus umesto na regenerativnu poljoprivredu treba preusmeriti na poboljšanje efikasnosti korišćenja azotnih đubriva. Oko 80% emisija CO2 iz ratarske proizvodnje dolazi iz upotrebe mineralnih đubriva, ali istraživanja pokazuju da postoje metode za značajno smanjenje ovih emisija bez gubitaka u prinosima.

Rešenja uključuju:

Regenerativna poljoprivreda možda lepo zvuči, ali njeni efekti na klimatske promene i ekonomsku održivost su daleko od onoga što se često tvrdi. Pravi put ka održivoj poljoprivredi nije u popularnim sloganima, već u dokazanim metodama koje istovremeno povećavaju produktivnost i smanjuju ekološki otisak zaključak je ove studije.