Autohtone sorte pšenice - Održivost, kvalitet i tržišni potencijal

Spelta ima više proteina od hlebne pšenice i sadrži alkilrezorcinol, jedinjenje sa antioksidativnim svojstvima. U organskoj proizvodnji daje žito sa većim sadržajem vlakana i skroba u poređenju sa konvencionalnom pšenicom.

Ove sorte pšenice su se prilagodile različitim ekološkim uslovima. Lokalna populacija hlebne pšenice koja je uzgajana u Srbiji decenijama razvila je specifične karakteristike – kasno cvetanje, visinu od 135 cm i prinos od 5 t/ha čak i na siromašnim zemljištima. Sorta Stara banatka, na primer, sadrži 54,9 mg/kg gvožđa, što je značajno za nutritivnu vrednost proizvoda dobijenih od ove pšenice.

Jedan od glavnih problema kod gajenja autohtonih sorti jeste dostupnost kvalitetnog semena.

- Trenutno su glavni izvori Nacionalna banka biljnih gena, lokalne banke semena i međunarodni instituti, ali je neophodno više ulaganja u sistem čuvanja, regeneracije i distribucije semena - naglašava dr Mikić.

Država pruža subvencije za očuvanje biljnih genetičkih resursa, a dodatna sredstva mogu se dobiti iz međunarodnih fondova poput FAO programa, projekata Evropske unije ili pojedinačnih nacionalnih agencija. Ipak, kako dodaje dr Mikić, "opstanak ovih sorti u velikoj meri zavisi od entuzijazma pojedinaca i malih gazdinstava".

Iako se tradicionalno ove sorte najčešće prodaju na lokalnim pijacama i festivalima hrane, sve više raste interesovanje ugostiteljskog sektora i velikih trgovaca. Potrošači u urbanim sredinama su spremni da plate više za proizvode sa poznatim geografskim poreklom i organskom sertifikacijom.

- Da bi autohtone sorte postale ekonomski održive, neophodno je bolje udruživanje proizvođača, kao i razvoj brenda i sertifikacija - ističe dr Mikić.

Uz adekvatnu podršku i organizaciju, ova žita mogu naći svoje mesto ne samo u tradicionalnoj proizvodnji, već i u savremenim trgovačkim lancima i gastronomiji.