Kako se (ne) rešava pitanje otpada u Srbiji - Problem koji raste kilogram dnevno po glavi stanovnika

U većini domaćinstava, od svih kućnih poslova, najčešći izvor tenzije je ko će od ukućana izneti smeće. A nakon što se problem reši, upotrebom demokratskih ili nedemokratskih procesa odlučivanja, stvar se smatra završenom. Međutim, u Srbiji problem tek tada nastaje.

O otpadu građani Srbije najčešće ne razmišljaju dok god im nije pred očima i pod nosom. Međutim, sve češće se nalazimo u prilici da možemo da namirišemo nemogućnost društva da se efikasno izbori sa problemom upravljanja otpadom. Poslednji takav ekstreman primer predstavlja deponija Duboko kod Užica koja je od leta, u različitim periodima i različitim intenzitetom, gorela. Na kraju, republički inspektori zaštite životne sredine su doneli odluku da treću najveću deponiju u zemlji zatvore.

- Na osnovu rešenja republičkog inspektora, Regionalni centar za upravljanje otpadom Duboko zatvoren je 14. novembra 2024. godine. Rešenjem se zabranjuje prijem, skladištenje, ponovno iskorišćenje i odlaganje bilo koje vrste otpada na ovoj lokaciji - naveli su iz Ministarstva zaštite životne sredine.

I iako je problem privremeno rešen i Užičani lakše dišu, zapravo je celo pitanje gurnuto pod tepih. A pod tepihom je sve manje mesta.

Igor Jezdimović, stručnjak za upravljanje otpadom iz organizacije Inženjeri zaštite životne sredine, istakao je za NIN da je pitanje upravljanja otpadom u Srbiji zanemarivano godinama.

- Otpad neće sam nestati od sebe. A mi ovom problemu pristupamo po srednjovekovnom principu – a to je pokupi i baci negde. A pošto su troškovi transporta veliki, to negde je što bliže naseljenim mestima. Pritom, mi svakoga dana generišemo novi otpad. Dakle, problem svakoga dana raste za kilogram po glavi stanovnika - kaže Jezdimović.

Prema njegovim rečima, ključan problem kod odlaganja otpada je sve veći broj požara na deponijama i šteta koju oni prave po životnu sredinu.

- Problem su divlje i nesanitarne deponije, ali kao što nam pokazuje primer deponije Duboko, problem je i u sanitarnim deponijama. Otpad se ne zbrinjava zato što je ružan, već zbog toga što će imati negativne posledice po naše zdravlje. Mi ili ćemo naučiti da rešavamo otpad oko sebe ili ćemo biti primorani da rešavamo pitanje otpada u sebi - ističe Jezdimović.

Prema Izveštaju o upravljanju otpadom u Srbiji za period 2011-2023, koji je nedavno objavila Agencija za zaštitu životne sredine (SEPA), u toku prošle godine ukupno je generisano oko 10,8 miliona tona otpada, što je u skladu sa prosekom od koga se ne odstupa poslednjih godina. Od te količine, malo više od tri miliona tona otpada na komunalni otpad koji proizvode građani. To dovodi do toga da je u proseku svaki građanin Srbije u 2023. godini "proizveo" 1,26 kilograma komunalnog otpada dnevno.
Izveštaj Agencije je analizirao i sastav prosečne kante za đubre, pa je tako otkriveno da ubedljivo najveći udeo (45,2 odsto) odlazi na biorazgradivi otpad, u prevodu hranu i ostatke od kuvanja. Nijedna druga kategorija otpada - papir, karton, pet ambalaža, guma ili tekstil, ne prelazi deset odsto u prosečnoj kanti za đubre. A baš činjenica da biorazgradivi otpad gospodari u našim kontejnerima i deponijama i predstavlja srž problema.

Jer kada se biorazgradivi otpad zakopa na deponijama, on se razgrađuje. Prilikom razgrađivanja otpad otpušta deponijski gas, koji se uglavnom svodi na visokozapaljivi metan.

Kako ističe Jezdimović, pametne države uhvate taj deponijski gas, pročiste ga do nivoa TNG-a i koriste ga za gradski prevoz. Još pametnije, dodaje on, odmah razvrstaju biorazgradivi otpad koji ne dolazi do deponija, već ga u samom startu prerađuju u metan.

Gde sa smećem?

U Srbiji postoji ukupno 12 sanitarnih deponija, dakle deponija koje su pod nadzorom i na kojima, makar u teoriji, postoje preventivne mere koje sprečavaju požare i to da zagađenje ne dođe u životnu sredinu. Najveća deponija je, očekivano, beogradska Vinča, koja je u prošloj godini "primila" 671.359 tona smeća. Druga po količini je deponija Željkovac kod Leskovca, koja je prošle godine uvećana za 86.000 tona, a sledi upravo nedavno zatvoreno Duboko kod Užica, na koje je 2023. godine istovareno oko 83.000 tona. Ukupno govoreći, dvanaest sanitarnih deponija u zemlji je prihvatilo oko 1,2 miliona tona smeća, što je malo više od trećine ukupnog komunalnog otpada. One druge dve trećine odlaze na nesanitarne deponije i divlja smetlišta.

Agencija navodi da je u Srbiji 2023. godine registrovano 129 nesanitarnih deponija, od čega se na 85 odsto aktivno odlaže otpad.

- Na 49 nesanitarnih deponija se redovno, a na 65 delimično vrši prekrivanje deponovanog otpada inertnim materijalom, čime se umanjuje uticaj na vazduh. Prema dostavljenim podacima, 20 nesanitarnih deponija se nalazi u poplavnom području, što može imati značajan negativan efekat na površinske i podzemne vode. Za 83 nesanitarne deponije je urađen Projekat sanacije, zatvaranja i rekultivacije, od čega 68 projekata ima saglasnost, ali za 57 lokacija je potrebna izrada novog ili ažuriranje postojećeg projekta. Prema dostavljenim podacima samo se na 17 deponija vrše radovi u skladu sa projektom - navodi se u izveštaju Agencije.



Izveštaj Agencije za zaštitu životne sredine o upravljanju otpadom sadrži i precizne podatke o vrsti i količini otpada koji Srbija svake godine izveze, odnosno uveze. Tako je prošle godine izvezeno oko 300.000 tona otpada, od čega je 15.000 opasnog otpada. Više od polovine otpada koji smo izvezli čine metali, odnosno otpadno gvožđe i čelik, a najčešća destinacija su Bugarska, Hrvatska, Mađarska, Slovenija i Italija. S druge strane, uvezli smo 320.000 tona smeća, a najviše uvozimo papirnu i kartonsku ambalažu, i to iz Hrvatske, Mađarske, Rumunije i Bosne i Hercegovine. U toku prošle godine uvezli smo 6.000-7.000 tona opasnog otpada, i to isključivo olovne baterije.

Kako naglašava Jezdimović, problem mora da se rešava sistemski.

- Prvi korak u upravljanju otpadom je da se smanji količina koja nastaje, a mi gotovo da nemamo nikakve mere koje bi stimulisale takvo ponašanje. Ako otpad ipak nastane, trebalo bi pokušati da mu se pronađe druga namena. Ako je i to neizvodljivo, treći korak je reciklaža. Međutim, da bi to funkcionisalo, potrebno je uvesti sistem primarne selekcije, gde će na mestu na kojem otpad nastaje isti da se razdvaja na različite kategorije. Ako ne možeš da recikliraš otpad, onda pokušaš od njega da izvučeš energiju. Tek u petom koraku otpad se ostavlja na deponiju. A od svih tih prethodnih koraka, mi u punoj meri ne sprovodimo nijedan - napominje Jezdimović.

On dodaje da trenutno u Srbiji nije omogućeno da svi građani imaju pristup sistemu upravljanja otpadom.
- Prosečan obuhvat prikupljenog otpada je 88,3 odsto. Drugim rečima, 11,7 odsto stanovništva Srbije nema organizovani sistem prikupljanja otpada. Nema ko da mu dođe po đubre. Dakle, 11,7 odsto ljudi u Srbiji je primorano da baca đubre gde i kako stigne. A deo građana kojima ima neko da pokupi otpad, pola se baca na sanitarne, a pola odveze na nesanitarne deponije. A dodatni problem je i činjenica da je bacanje otpada na divlje deponije praktično dozvoljeno. Poređenja radi, država je potpuno opravdano odlučila da se ozbiljnije posveti pitanju bezbednosti saobraćaja, tako da sada ako se vozite nevezani, vi znate da je dobra šansa da ćete platiti kaznu. Međutim, država nije želela, mogla ili stigla da uradi isto kada je u pitanju upravljanje otpadom. Vi danas možete da bacite otpad gde hoćete i da budete poprilično sigurni da vas niko neće kazniti. A pritom, kazne za zagađenje životne sredine su mizerne, pa se na taj način gotovo i stimuliše širenje zagađenja jer je jeftinije platiti kaznu nego poštovati propise - kaže Jezdimović.

Ministarstvo zaštite životne sredine Republike Srbije

Agencija za zaštitu životne sredine Beograd

Inženjeri zaštite životne sredine Novi Sad

JKP Infostan tehnologije Beograd

Leskovac  

Užice  

Beograd  

Grocka  

SEPA

Irena Vujović

Igor Jezdimović

divlje deponije

urpavljanje otpadom

smeće

reciklaža

primarna selekcija otpada