(Ekonomist magazin) Na ručku sa Ivanom Stankovićem (Communis), najuspešnijim srpskim marketing menadžerom 2005.godine

POMERIMO SE S MESTA !

(Ivan Stanković)

“Milošević i Mladić, a ne Divac i Kusturica, najpoznatiji su “brendovi” Srbije.

Pa, ako nam se to ne sviđa, hajde da nešto promenimo!” - poručuje najuspešniji srpski marketing

menadžer 2005.

Teško je reći da li smo zakasnili ili poranili na zakazani sastanak. Jer, odmah na ulazu u Communis vise satovi koji otkucavaju vreme u Bagdadu, Gazi, Groznom... “Bilo bi otrcano da smo, kao drugi, okačili osovinu London-Njujork-Tokio”, kaže domaćin, vlasnik agencije, Ivan Stanković, dok mu se oko nogu vrzma keruša rase “avlijaner”. U farmerkama je i u sasvim običnim i, kako kaže, “no name” sakou, košulji i mokasinama. Nema šta - vrlo zanimljiv način da pokažeš kako si i zvanično najuspešniji srpski marketing menadžer u prošloj godini, a tvoja agencija jedna od najkreativnijih.

“Pa, nije baš tako”, smeje se dok se spuštamo liftom. “Upravo danas je u firmi “casual day”; dakle - svi opušteno”. Ostalim danima, uglavnom vezuje kravatu i nosi Armanijeva odela. “Ali, samo zato što mi dobro stoje. Iako mi je posao da stvaram brendove, nisam njihov “fan””, kaže na parkingu dok prevrće po džepovima tražeći ključeve od kola. Postajemo skloni da mu poverujemo tek kad shvatamo da, po inerciji, stojimo pored “besnog” BMW-a dok on otključava mali Nissan Micra u koji se nekako uguravamo.

Iznenađenjima nikad kraja. “Micra je ženina. Ja se vozim Vespom Beverly. Za grad je mnogo praktičnija od Harley Davidson motora koji sam nedavno prodao”, kaže, pokušavajući da se nekako uključi u nepreglednu kolonu vozila u ulici Ljutice Bogdana. Saobraćajni haos u Beogradu razlog je zašto idemo na ručak u obližnji restoran “Đorđe”, a ne u njegov vlastiti - “Sinatra”, u centru zakrčenog grada.

Kada, često, putuje van Beograda, ne seda, naravno, na Piaggio dvotočkaša. “Vozim Nissan Maxima. Ima 3.000 kubika, ali, interesantno, deluje sasvim neupadljivo, do čega mi je vrlo stalo. Jer, s jedne strane, ako mi je posao da klijentima stvaram ili glancam “image”, i ja moram da svojom celokupnom pojavom emitujem odgovarajuću poruku. S druge, međutim, to ne podrazumeva razmetljivost i napadnost. Više volim da ljude fasciniram idejama.

Privatno, prijatelji mi se smeju kad me vide u “radnoj uniformi”. Ali, i oni koji me znaju samo poslovno, ne mogu da me prepoznaju u “farmerkama“, usput dobacuje dok se lako parkira na već prepunom parkingu prestižnog restorana.

Zanimljivo, za aperitiv naručuje, po anglo-saksonskom običaju, pivo. “Volim pivo, ali ga pijem samo kad imam naknadnih obaveza. Inače, zalogaj mnogo više volim da zalijem čašom dobrog vina,

koje, međutim, zahteva mnogo više vremena i posvećenosti”, objašnjava. Preferira vina sa prostora

bivše Jugoslavije, najviše slovenačka, ali ističe da su i srpska prilično odskočila kvalitetom u poslednje vreme. “Toplo preporučujem crno vino “Carigrad” podruma “Radenković”. Nisam preveliki

ljubitelj “izvikanih” stranih vina”.

Naručuje teletinu ispod sača sa povrćem. “Ne bih smeo da opteretim želudac pre popodnevnog

tenis-meča sa generalnim direktorom Frikoma Željkom Brozovićem”, kaže i “pravda se” da,

inače, veoma uživa u jelu, ali da mora da vodi računa o liniji. “U suprotnom, imao bih “sto kila”.

Obožavam i da kuvam! “Guru” mi je Voki Kostić, pre nego Džemi Oliver”. Na pitanje koji su mu

kulinarski specijaliteti, odgovara da najviše voli da - eksperimentiše. Pa, da - kreativac. Mada, kada mu se dve starije kćerke vrate iz Los Anđelesa, odnosno Londona, uvek sprema lazanje. “To najviše vole”, ganuo se za trenutak trostruki tata.

Posle svega, zbunjuje, međutim, protiv-pitanjem: “A šta je to “slobodno vreme”?” “Siguran sam samo da sam na poslu u (pola)devet, a kada ću kući - to nikad ne znam, mada se trudim da to bude do osam sati uveče. Štaviše, i po povratku obavljam telefonske razgovore koje nisam uspeo tokom dana. Srećom, supruga je, u tom pogledu, vrlo tolerantna”.

Čudno... čovek bi očekivao da neuporedivo više vremena posvećuje hedonizmu nego “radoholizmu”. S neodobravanjem dugo odmahuje glavom. “Osećam se kao da sam, u najmanju ruku, upola mlađi”, kaže ovaj 52-godišnjak. “Između ostalog, to je i zbog toga što me moj posao zabavlja i zato što još uvek volim da se igram”.

Ne preko svake mere. Njegovi klijenti su vrlo zadovoljni, a brojne nagrade i - kako ističe Stanković, još važnije - rast prodaje njihovih proizvoda i usluga, daju im za pravo. “Uostalom, i svojim zaposlenima stalno govorim: “Ako ste umetnici, bavite se umetnošću, a ovde ste da svoje umeće stavite u funkciju povećanja prodaje onih koji vas plaćaju”!” - kaže i dodaje kako prestižne festivalske nagrade često nisu ogledalo uspešnosti reklame. “Sećam se, na primer, da je Saatchi&Saatchi - dok sam još “pisao istoriju” u njemu zajedno sa Draganom Sakanom - osvojio gomilu nagrada za jednu reklamu, a izgubio klijenta, nezadovoljnog njenim tržišnim efektom”.

Završavamo lagani obrok i prelazimo na - teže teme. “Marketinško, pa i celokupno, tržište u Srbiji se znatno konsolidovalo. Međutim, biće još turbulencija. Jer, karte još nisu do kraja podeljene”, dijagnozira. Naravno, lokalnim delovima multinacionalnih lanaca biće, pri tome, mnogo lakše nego domaćim igračima, kojima nema ko da čuva leđa i na srebrnoj tacni isporuči bogate klijente.

Izriče to opušteno, naručujući još jedno pivo.

“Mi “lokalci” smo kao psi “avlijaneri” - kao ona umiljata keruša iz moje kancelarije. Znamo da moramo da se žestoko borimo za svaku kost, da budemo mnogo jači, lepši i “plavlji” nego oni sa “pedigreom”. Ukratko - kreativniji i sposobniji. A to nije toliko teško koliko se čini, jer su se mnogi, čini mi se, razmazili i otromboljili”, samouveren je Stanković.

Štaviše, dokazuje da od marketinga ne treba praviti veliku famu. “Ma, dovoljna je samo zdrava seljačka pamet onog sposobnog i simpatičnog prodavca krompira sa pijace koji vam uvek nekako uvali kilo više nego što ste tražili. Konačno, i sam sam bio loš đak, a Ekonomski fakultet završio sam samo zato što sam “slavno” propao na prijemnom ispitu na FDU i zato što mi je bio najbliži kući”, ispoveda kroz smeh.

Na naše zaprepašćenje zbog toga što takva izjava dolazi od predavača predmeta “Uvoda u marketing” na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti, neznatno menja izraz lica. “Daleko od toga da zagovaram kako obrazovanje nije važno - ne postoji “genije iz Kenije”. Samo tvrdim da treba imati urođene predispozcije koje se mogu, i moraju, izbrusiti dodatnim saznanjima. U suprotnom, “magarac u Pariz, magarac iz Pariza””.

Izrazito neposredan i duhovit, nije, međutim, neozbiljan. Naprotiv, prilično se smračio kada je govorio o “brendiranju” Srbije. “Milošević i Mladić - a ne, na primer, Divac i Kusturica - danas su najpoznatiji “brendovi” Srbije. Pa, ako nam se to ne sviđa, hajde da nešto promenimo!” – gotovo uzvikuje.

Ne, ne sumnja u dobre namere naših političara, od kojih se nekolicina i direktno i aktivno uključila u ovaj posao. “Ali”, opominje, “za uspeh nam je potrebna jasna strategija i nacionalni konsenzus. Moramo razgraničiti da li smo za “evropsku” ili za “Srbiju do Tokija”. A mi još uvek patimo od “frljitisa maximalisa”. Bojim se da će nam Đinđić sve više nedostajati. Srbiji je, naime, potreban sposoban generalni menadžer, a ne gomila posvađanih političara”, turoban je.

Ne kaže da se moramo ugledati na daleku Kinu - iz koje se, inače, vratio fasciniran - ali navodi primer mnogo bliže i bliskije nam Slovenije. “Svi “tavariši” su se, svojevremeno, ujedinili oko koncepta “Europa zdaj!”: i “janša” i “manša” i “ganša”... A mi?!

Gložimo se oko budalaština! Ostavimo to za posle”, doziva konobara.

Sve mu ovo, ipak, nimalo ne smeta da poruči krempitu. Zašto da ne? I on i njegove firme su već više nego uspešni. Mi, međutim, dezert “ostavljamo za posle”. Biće, valjda, bolje prilike.

“Da ne čuje zlo”...

poziv na pretplatu na na www.ekonomist.co.yu