Gorica i Goran Jovanović, vlasnici jedne od čuvenih rogljevačkih pimnica - Sve prolazi, samo vino ostaje! (FOTO)

Da svako loše vreme iznedri posle i neko dobro, primer je i života i rada Gorice i Gorana Jovanovića iz Rogljeva, danas vlasnika domaćinstva Jovanović i jedne od čuvenih rogljevačkih pimnica u koje danas, prema njihovom kazivanju, dolaze gosti od Kine do Brazila i svake godine ih je sve više, sa raznih strana sveta, a i redovno im se stari gosti vraćaju.

A pre samo dve decenije, Goran je bio zaposlen u fabrici u kojoj se zarade ili nisu dobijale ili su se dobijale na kašičicu, a ništa bolji slučaj nije bio ni kod Gorice, koja je pre konačne odluke da se posveti domaćinstvu, poljoprivredi i vinogradarstvu radila u trgovini.

Iako se na Goranovom porodičnom imanju vinogradarska delatnost neprekidno odvijala još od 19. veka, uvek je to nekako bilo više za sopstvene potrebe. On se čak seća i svojih prvih odlazaka i radova u vinogradu, kada je imao svega pet godina.

Bio je, istina, jedan zlatni period vinogradarstva u Negotinskoj krajini, kada se od berbe u jednoj sezoni mogla kupiti kuća ili kola, a grožđe i vino se izvozilo u Sloveniju i dalje. Što, sudeći po onome što je za eKapiju rekao Goran, nije čudo, jer zemlja Negotinske krajine važi za dobru za vinogradarstvo.

- Neki kažu da je naš kraj možda i bolji za vinogradarstvo od Burgundije zbog broja sunčanih dana, količine padavina jer tamo, na primer, ima više kiše – navodi Goran.

Ali nakon tog zlatnog perioda za ovu krajinu, krenula je inflacija i neki od vlasnika vinograda su taj period iskoristili da, kako kažu, "odmore zemlju" od starih vinograda.

- Tada smo menjali i sorte i ovo danas grožđe koje imamo je upravo iz tih zasada 90-ih godina prošlog veka – navodi Goran.

I možda bi Gorica i Goran i danas više živeli od poljoprivrede, pa uz to i vinogradarstva, da im se pre desetak godina nije doselio u kraj Francuz Siril Bonžiro, koji je od njih krenuo da otkupljuje grožđe, potom otvorio vinariju i u njoj počeo na degustacijama da prima i turiste. A tu mu je zatrebala i "mala pomoć prijatelja", nekoga ko bi te njegove turiste primio i na obroku, pa i na konačištu. To je krenulo malim koracima, da bi Gorica i Goran, kako kaže Gorica, pre 10 godina odlučili da registruju poljoprivredno gazdinstvo i seosko-turističko domaćinstvo i zaplove i u turističke vode.

Danas, u njihovoj porodičnoj pimnici – vinskom podrumu, podignutom 1873. godine, Jovanovići organizuju degustacije, ručkove, večere, proslave za manje grupe, a u svojoj porodičnoj kući za turiste obezbeđuju usluge smeštaja, pansiona, obilazak pimnica, kao i prodaju poljoprivrednih proizvoda, među njima, naravno i grožđa i vina. U ponudi su im tri vrste crvenog vina (game i pino, prokupac i začinjak, i kaberne sovinjon), i dve vrste belog – rajnski rizlig, i rizling i tamjanika.

Ono što je posebna specifičnost njihove proizvodnje je, kako kaže Goran, to što primenjuju princip organske proizvodnje grožđa – bez hemije, herbicida i drugih štetnih sastojaka. A i za to je "kriv" komšija Francuz. Budući da je od njih kupovao grožđe, želeo je da to bude organsko, te je i podstakao uvođenje ovakve sertifikacije kod njih.

- Negde 2011. godine smo počeli zvaničnu organsku proizvodnju, i to je trajalo sve do korone. Onda se taj sertifikat prekinuo, a u međuvremenu smo i mi shvatili da količina grožđa koje proizvedemo i vina koje prodamo jeste dovoljna za nas i naše goste. Sve grožđe i vino koje proizvedemo mi i prodamo u okviru poseta našoj pimnici. A i komšija Francuz je takođe u međuvremenu kupio svoje vinograde. Sada više ne proizvodimo grožđe i vino sa sertifikatom, ali smo u celosti zadržali taj koncept organske proizvodnje – kaže Gorica za eKapiju.

Zasad, što se njih dvoje tiče, nemaju plan da to i sertifikuju, niti da krenu u dalji razvoj, izvoz i slično jer, kako kažu, ovo što imaju dovoljno im je za njih dvoje. Posla iovako ima dovoljno, a kad su radovi u vinogradu, onda ili dodatno angažuju radnike ili pozovu prijatelje. I sve se radi ručno, bez mašina. A onda se na kraju posla zajedno i opuste i druže u njihovoj pimnici.

I kako bi se moglo zaključiti iz razgovora sa njima, u tome je i njihova lepota života – da rade ono što vole, sa onima koje vole jer, kao što (slično) kaže i njihov moto: Sve prolazi, samo vino ostaje!