Luka Pavićević, košarkaški trener - Radne navike

Kada je napustio mesto trenera Albe, isprva se osećao sjajno. Imao je vremena da bez žurbe završava obaveze, po principu španskog "sutra" ili izraelskog "biće to u redu", mogao je dugo da spava, da se ležerno šeta, kafeniše, obilazi prijatelje… A onda mu se javio drugi osećaj: gubljenje vremena. Spopala ga je nervoza, pomislio je da su mu dani preopušteni, pa je trenucima uživanja dodao bar dva-tri sata košarke dnevno, uz stručnu literaturu, da se profesionalno ne uspava

Poslednje sunčane dane oktobra iskoristili smo za druženje s Lukom Pavićevićem, cenjenim košarkaškim radnikom, nekada uvaženim igračem, sada perspektivnim trenerom i selektorom koji je s univerzitetskom reprezentacijom Srbije nedavno osvojio zlatnu medalju. Minulih godina gotovo bi nemoguće bilo sedeti s Lukom u ovo vreme u nekom kafiću u Strahinjića Bana, ne zato što ne voli to da radi, nego zato što obično ne bi bio tu. Poslovni angažmani u inostranstvu već bi ga tokom leta odveli s Dorćola, gde živi s porodicom, ali trenutni period je ipak sasvim drugačiji za našeg sagovornika. Ostao je bez angažmana u nemačkoj Albi, odmara se i čeka novi poslovni izazov, pa sad ima vremena da se bar nakratko opusti.

Savršeno vreme i savršena atmosfera za "Stvari lagane". Više od dva sata proveli smo razgovarajući o svemu i svačemu jer je više nego jednostavno razgovarati s čovekom kao što je Luka Pavićević. Elokventan, otvoren, obrazovan, s obiljem životnog i profesionalnog iskustva, imao je i te kako šta da nam ispriča. Najpre smo se osvrnuli na sada nešto drugačiju Lukinu svakodnevicu.

– U za mene drugačijem ambijentu isprva je osećaj bio sjajan. Imao sam vremena da bez žurbe završavam određene obaveze, po principu španskog "sutra" ili izraelskog "biće to u redu". Imao sam vremena za dugo spavanje, ležernu šetnju, kafenisanje, obilazak prijatelja… Ipak, vrlo brzo nakon uživanja u neobaveznom rasporedu javio mi se drugi osećaj: gubljenje vremena. Spopala me je nervoza, pomislio sam da su mi dani preopušteni, pa sam se nešto drugačije organizovao. Trenutno sam u toj fazi.

A to za Luku podrazumeva usavršavanje. Bez obzira na to što je trenutno bez profesionalnog angažmana, sam sebi nameće određene obaveze da se ne opusti previše, jer tvrdi da nije dobro za trenera da ostane bez radnih navika.

– Uz trenutke uživanja moram da dodam bar dva-tri sata košarke dnevno, tokom kojih gledam utakmice timova koje sam vodio. Postoje mnogi treneri koje cenim poput Željka, Mesine, Dude i nekih koji nisu mnogo poznati, ali poseduju kvalitet i veliko znanje. Analiziram njihov način vođenja utakmice i pronalazim košarkaške teme s raznih predavanja koje mogu da mi koriste.

Stručna literatura je obavezna. Za trenera bez zaposlenja, koliko god mu dan bio ležeran, postoji način da ga iskoristi tako da se profesionalno ne uspava.

Naredna dva-tri gutljaja kafe iskoristili smo da napravimo presek u razgovoru i da se osvrnemo na drugu stranu Lukinog života. Otišli smo unazad mnogo godina, u doba kada je iz Splita, u vreme dok je bio deo tima čuvene Jugoplastike koja je u anketi FIBA proglašena za ekipu veka, došao u Beograd…

– Bio je to mnogo bolan period za sve. Imao sam sreću da se smestim na Krstu i da zaigram u Radničkom. Posle toga sam se preselio na obronke Čukarice, bio sam blizu Ade i Košutnjaka. Dorćol mi je, opet, naročito drag zbog supruge koja je odatle. Ma nismo se bez razloga opredelili da živimo ovde, Beograd se generalno razvio u sjajno mesto za život. Dorćol me podseća na pravu mikrosredinu, grad u okviru grada, uži centar koji ide polako ka reci. Kališ i "25. maj" su nam nadohvat ruke, tamo idemo kad nam je potrebna priroda jer su mi zelenilo i voda neophodni. Beograd ima i sjajnu klimu, a naročito je ovo leto bilo prijatno.

Luka ima nebrojeno mnogo poznanika i prijatelja, ali kontakt s njima nije lako održati u vremenu kada profesija kreira način života. Posao prosto usmerava na druženje s ljudima iz branše.

– To je u dobroj meri tačno, ali ja pripadam starijem sistemu vaspitanja, tako da imam i sjajno društvo van košarke. Tako su me naučili u rodnom Titogradu, to jest Podgorici. Neki prijatelji su takođe došli u Beograd u potrazi za boljim životom. Dosta smo povezani, a i kao košarkaš sam imao priliku da upoznam mnoge ljude i s nekima od njih sklopim prijateljstva.

Pavićević često razmišlja i o vremenu kada je bio deo čuvene Jugoplastike. Pitanje koje se samo po sebi nametalo jeste da li održava kontakt s nekim od tadašnjih saigrača i koliko često ima priliku da nekoga vidi, čuje ili razmeni pokoju reč.

– Taj tim je u jednom momentu zaista raspolagao velikim kvalitetom. Svi su bili posvećeni ekipi, pregršt entuzijazma, ljubavi i energije ulagalo se u uspeh Jugoplastike. Bila je to grupa sjajnih domaćih igrača: Kukoč, Perasović, Rađa… Prošlog leta sam uspeo da odigram meč za veterane Jugoplastike protiv Barselone. Pobedili smo, utakmica je bila odlična, sjajno smo se družili. Španci su poveli supruge, pa smo kasnije izašli i uživali u dalmatinskoj kuhinji i muzici. Bio je ti momenat za pamćenje, žao mi je što nemam više kontakta s tim ljudima s kojima sam u timu bio tri godine.

Već smo ranije konstatovali da se posle Splita Luka opredelio za Beograd i da se mnogo selio. Često je odlazio iz kluba u klub posle samo godinu dana, ali nema problem da kaže da to nije uvek bilo njegovom voljom.

– Nisam takvog duha da se svaki čas pomeram s mesta na mesto. Ne vidim da je to pametno. Otići pre nego što se pusti koren i stekne dovoljno prijatelja ne može da doprinese dobru, međutim, to je bilo takvo vreme. Split sam napustio zbog rata, taj deo karijere se pretočio u surovi izbor najboljih mogućih poslova. Izašao sam bogatiji za dvogodišnje iskustvo iz Izraela i stekao tamo odlične prijatelje. Imao sam priliku da budem i u Finskoj, to je mirna, izolovana i možda nama najnepoznatija zemlja. Između toga bile su Poljska, Francuska, Grčka, Mađarska… Uvek kontakt s drugačijim ljudima i narodima. Rekao bih da je mom senzibilitetu najviše odgovarao život u Izraelu i Grčkoj.

Naročito važan momenat u životu Luke Pavićevića dogodio se u Izraelu: tamo se venčao sa suprugom Aleksandrom. Zabavljali su se godinu dana i kroz zajednički život shvatili da je vreme za brak.

– Iskoristili smo blizinu Svete zemlje da bismo se pre svega oboje krstili, pošto potičemo iz familija u kojima su vladali komunistički običaji. Venčanje smo organizovali u selu Ramu, u grčkoj pravoslavnoj crkvi, udaljenom nekoliko kilometara od Nazareta, u kom je Isus živeo. Našem venčanju je prisustvovao veliki deo srpske zajednice iz grada u kom smo živeli, a to je Naharija. Posle toga smo upriličili svadbu u najlepšem restoranu grada, koji se zove "Pingvin". Sve se to dogodilo 1993. Imam zaista divnu porodicu, dva sina, Andriju od 17 i Matiju od 13 godina. Oni su mi najdragoceniji u životu, tako su me moji vaspitali. Pokojna majka Nedeljka i otac Božidar pripadali su podgoričkoj društvenoj eliti, a učili su me da poštujem prave vrednosti. Majka je bila stomatolog, otac građevinski inženjer, tada na važnim republičkim funkcijama. Došavši iz takvog ambijenta, samo sam nastavio da se ponašam na način na koji sam vaspitan. Nadam se da se neću promeniti.

Nekoliko puta u tok razgovora Luka je pomenuo grad u kom se rodio. Nekada bi rekao Titograd, nekada Podgorica.

– Instinktivno je Titograd i, dok to izgovaram, setim se da nije više Titograd, već Podgorica. Suštinski gledano, prvo mi padne na pamet Titograd, tako o tom gradu i razmišljam.

Kao neko ko je veoma povezan s porodicom, trenutke koji nisu košarkaški trudi se da iskoristi s najbližima na što kvalitetniji način. Nije važno u kom su gradu. Luka voli da se to vreme provodi planski kako ne bi bilo uzaludno bačeno.

– Porodičan izlazak podrazumeva najčešće dobar restoran nacionalne ili neke specifične kuhinje. Nešto u čemu bismo pronašli zajedničko zadovoljstvo. Bioskope takođe često posećujemo, jer sam veliki sam ljubitelj filma, pre svega američke produkcije. Trileri su mi omiljeni, ali pogledam i dobru akciju, komediju ili dramu. Odlazimo često i u pozorište, ali to je već više zadatak za mene i suprugu. Nismo još uspeli da u taj segment uključimo i decu - živeći u inostranstvu, nisu imali dovoljno prilike da se integrišu u takav način života. I da, tu su koncerti. Slušali smo uživo Rijanu, Šakiru, "Blek aj pis", Ališu Kiz…

Dok je živeo u Nemačkoj, uočio je, kaže, jednu zanimljivost. Naime, nikako nije mogao da shvati zbog čega je pivo tamo i u Srbiji drugačijeg ukusa.

– U Nemačkoj postoji kult piva, praktično svako manje mesto ima svoju pivaru. Pivo tamo ima poseban ukus i šmek, a kod nas se pivo služi manje hladno i manje kvalitetno. Ne verujem da je to posledica nedostatka želje lokala da se posluži najbolje moguće, očigledno da nešto ne funkcioniše… Ma ljubitelji piva u Srbiji ne mogu da se oslade na taj način kao oni u Nemačkoj.

Posle priče o pivu osvrnuo se i na Berlin, u kom je živeo nekoliko godina.

– Berlin nije klasičan predstavnik nemačkih gradova. Zbog svoje podeljenosti i zapanjujuće istorije propustio je priliku da se razvije u velegrad. Ali od spajanja dve Nemačke, neprekidno ide napred, tek se sad zahuktao s izgradnjom. Berlin je inače pravi turistički grad, naročito oko 1. maja, kada ga poseti oko dva miliona turista. Ima oko petnaestak tačaka koje obavezno valja videti i s kopna i s reke… Po meni, to je grad koji obavezno morate da posetite.

Svuda pođi, ali kući dođi… Na kraju druženja opet smo bili negde na početku priče: vratili smo se na Dorćol i Ulicu Strahinjića Bana. Luka je bio svedok stvaranja urbanog života u tom potezu od Kališa do Skadarlije, seća se i kada je bilo svega nekoliko lokala…

– S prijateljem Srđanom Stojanovićem možda sam bio jedini gost u toj ulic, u kafiću "Naćos". Posle sam išao u "Fraći"… Kad leti doputujem iz inostranstva, tamo sam najčešće sedeo na piću. Međutim, izbor je veliki i na mnogim mestima se osećam prijatno. Volim da se popnem i do centra, uvek je zanimljivo otkriti neki novi restoran, bar, kafić…

Ostalo je još samo jedno: da nam Luka Pavićević otkrije šta su to za njega stvari lagane.

– Čitanje knjiga, lake literature, američka fikcija pre svega ili svetska beletristika. Gledanje filma, slušanje muzike i ležerno druženje s ljudima koje volim.

izvor :