Dejan Rambo Petković, fudbaler - Kad sam bio mali

"Čika Dobrivoje, teta Milena, Šmeksi je pao i polomio glavu…" Zamislite samo moje roditelje kada su me drugari doneli kući, onako svog krvavog, čak mi je i uvo bilo puno krvi. Pao sam s trafostanice… Bilo nam tog dana dosadno i, naravno, predložim ja drugarima da se penjemo na te trafostanice. To sam doživljavao kao da osvajamo neke brodove, pobeđujem gusare… Uglavnom, moji se odsekli. Šta će, prvo kod komšije Đoleta, koji je u lokalnoj bolnici radio na rendgenu. Isprali mi glavu i videli da povrede ipak nisu bile tako strašne kao što je izgledalo. Prošao sam, mada ni sam ne znam kako, samo s lakšim potresom mozga. Malo mirovanja, pa teraj opet…

Nadimak "Šmeksi" mu je ostao još samo u Majdanpeku, kada ga prozove neki od starih drugara. Uglavnom ga znaju kao Ramba, Brazilci kao Peta, ili kao jedinog igrača u istoriji brazilskih prvenstva koji je dao osam golova iz kornera i kao jednog od trojice stranaca, uz legendarnog Bekenbaurea i Euzebija, koji je ušao u fudbalsku kuću slavnih u zemlji gde je fudbal sve.

Dejan Petković ispričao nam je kako je kao klinac "terorisao" komšije u naselju gde je odrastao. Te komšije su u svako doba dana morale da spuštaju roletne, jer nije više bilo smisla skupljati srču koja je ostajala ispod prozora posle njegovih voleja.

- Stvarno sam bio zvrk, bilo me je svuda, a najmanje u školi... Otac mi je pričao da nisam rano prohodao, nego protrčao, a prva igračka koju sam dobio bila je lopta. Voleo sam igru, čitave dane sam provodio s drugarima igrajući se. Bilo je nekako bolje vreme, bezbrižnije, nije bilo toliko kriminala po ulici, da ne govorim o drogi...Kada se uveče vratim kući, događalo se da imam po nekoliko slojeva blata na sebi.

Dejanovi otac i majka, Dobrivoje, saobraćajni tehničar, i Milena, građevinski tehničar, došli su u Majdanpek poslom, tu se upoznali i venčali. Pet godina pre Dejana rodio se njegov brat Boban, koji mu je u detinjstvu bio veliki uzor.

- Sećam se da sam kao mali često išao s mojima u Niš, kod očeve rodbine. Posebno su mi ostali u pamćenju domaći kolači, koji su se tamo spremali u ogromnim količinama i koje sam prosto obožavao.

Dejanov talenat za fudbal nije dugo ostao neprimećen. Kontrola lopte "kao da se s njom rodio", precizan šut i gotovo fanatična ljubav prema "bubamari", brzo su upali u oko Slobodanu - Žoji Radoviću, treneru pionira u FK Majdanpek.

- Video me je slučajno kako, nekoliko puta zaredom, sa udaljenosti od deset metara spoljnim felšom pogađam prečku rukometnog gola. Odmah me je pitao da treniram, a ja nisam sačekao ni da završi pitanje. On me je naučio da kontrolišem dribling, što me je kasnije proslavilo tokom karijere. Ubrzo sam ušao su selekciju kadeta Timočke krajine, koju je trenirao Ljubiša - Žuća Rajković. U derbiju regiona Srbije protiv vršnjaka iz Niša, Žuća me nije stavio u tim u prvom poluvremenu, u kojem smo gubili 1:4. Kako sam ušao u igru na početku drugog dela, posle petnaest minuta smo izjednačili baš mojim golom, koji sam postigao na kraju slaloma kroz protivničku odbranu od centra igrališta. Drugari iz ekipe su me oborili na zemlju i počeli da skaču na mene. Umalo me nisu ugušili. Do kraja utakmice smo čak i pobedili…

U tom životnom dobu Rambo je bio dosta snažniji od vršnjaka. Kaže u šali, nije se mnogo razlikovao od današnjeg izgleda. Već je prešao u niški Radnički kad je sa 14 godina igrao na nekom turniru u Boru. Kako je protivničke igrače kao snoplje bacao po terenu, neko iz publike je doviknuo :"Ovaj bre dribla kao Rambo". I ostade mu Rambo.

- Dosta sam patio za Majdanpekom, ali pomoglo mi je što je u Nišu bio i moj strarji brat. Upisali su me preko veze u srednju medicinsku, koja je bila najbliža Čairu. Srećom, upao sam u dobar razred i brzo se uklopio. A često sam znao da klisnem sa časova, pa pravo u bioskop. Događalo mi se da isti film gledam po nekoliko puta. Profesorima kažem da imamo neku vanrednu utakmicu, pa posle bioskopa kod rodbine na ručak… Milina. Ponekad me je brat, kad ga namolim, izvodio u diskoteku, "Duga" se zvala. Bio sam klinac i voleo noćni provod, ali mi je fudbal bio draži. Kad god bih osetio mamurluk na treningu, zaklinjao sam se da ću sledeći put otići u krevet ranije. Nekoliko puta sam ozbiljno prekršio to obećanje, ali sam na terenu brzo dolazio u formu zbog mladosti i dobre fizičke spreme.

S nepunih petnaest godina igrao je za juniore Radničkog, kada su im u goste došli vršnjaci iz Crvene zvezde, koje je trenirao Jovan - Kule Aćimović.

- On je čuo da za Radnički igra neki talentovani klinac, pa je tražio na uvid lične karte svih igrača. Nisam imao ličnu kartu, a delegat mi zabrani da igram. I tako Zvezda pobedi sa 1:0. Nedelju dana posle tog poraza slavio sam rođendan i odmah predao zahtev za izdavanje lične karte. Godinu dana kasnije, posle odlične sezone u juniorskoj konkurenciji, 25. septembra 1988. debitovao sam za prvi tim Radničkog u meču protiv sarajevskog Željezničara. Pobedili smo sa 4:0, a ja sam postao najmlađi prvoligaški igrač u Srbiji svih vremena. Bio sam mlađi od Mitra Mrkele jedan dan kada sam stupio na prvoligašku scenu.

izvor :