Šta, do đavola, tražim ovde?

Uvek postoji jedan moment u životu kada se čovek nađe u situaciji da pita sam sebe "Šta dođavola tražim ovde?"

U trenutku istine između naše radoznalosti i tvrdoglavosti i evidentne opasnosti koja nas nagoni da brzo mislimo, tražimo odgovor na pitanje dali da izdržimo ili da se bacimo u očaj .

Šta dođavola radim ja ovde? Pitam sam sebe zaronjen na nekih 30 m dubine u sred okeana otprilike na oko 1000 km od prvog velikog kopna.

Lebdeći izmedju dve vode jedne ispod mene tamno plave , skoro crne, nesagledivo duboke i druge svetle pune veselih sunčevih zraka koji sevaju na sve strane kad pogledam iznad sebe prateći pogledom mehurove vazduha koji sam upravo izdahnuo.

Usred struje koja teče kao podvodna reka i nosi me kao perce sve dalje i dalje u nepoznato očekujem da nađem odgovor na pitanje koje ponavljam u sebi.

Da stvar bude još lepša iznad mene polako prolazi par ajkula čekićara i gledajući me svojim očima koje kao žmigavci nekog starog auta, stoje na krajevima njihovih izduženih i spljoštenih glava sigurno se pitaju istu stvar kao i ja šta dodjavola ovaj traži ovde.

Pitanje nestaje onog trenutka kada čujem signal koji mi moj drugar Miguel zvani Kabrilla(u lokalnom žargonu sitna ribica) daje udarajući na starinski način svojim nožem u bocu sa vazduhom.Okrećem se oko sebe i gledam u svim pravcima nebi li video najmanji znak onoga što nas je privuklo u ovaj podvodni nedođin.

Na prvi znak pokreta koji mi se čini da sam video ,krećem da zaranjam kao sumanut ka tamnoj dubini pod sobom gledajući svremena na vreme kompjuter kako nebih prekardašio predvidjenu dubinu .Kad se roni u u otvorenoj vodi ili "U plavo" u ronilačkom žargonu često je nemoguće odrediti tačnu dubinu jer nema nijednog orijentira koji može pomoći da se orijentišeš.

Na dubini od oko 45 metara iz plavetnila koje se polako pretvara u crno pomalja se velika tamna senka.Izgleda kao svemirski brod i na trenutak jedino što očekujem je da upali svoja svetla i počne da kruži oko mene .Onda za čas pomislim da je to neki nepoznati model podmornice koja u stilu Nqutilusa sa svojim kapetanom Nemom tumara okeanskim dubinama. Adrenalin počinje da radi i svi moji pokreti imaju samo jedan cilj prići bliže toj neobičnoj tvorevini.

U magnovenju sećam se da sam poneo video kameru i počinjem da je namestam na REC kako bi jednog dan svima a i sebi mogao da objasnim šta sam dođavola tražio ovde.

Iznenada pored mene neverovatnom lakoćom,dolazeći sa moje zadnje strane,gotovo bez pokreta promiće druga velika tamna senka.Najzad je jasno vidim. Njeno veličanstvo,velika Manata jedna od najvećih riba svih okeana.

Neznam šta pre da radim da je gledam i u svom mozgu zauvek ovekovečim tu sliku ili da snimam. Odlučujem za obe stvari. Držim kameru malo niže ispred glave a preko nje gledam i bez daha uživam u prizoru koji ne želim da propustim.Sa druge strane predivnog stvorenja u dljini vidim Miguela koji iako ima oko 100 kila težine i 190 cm. visine u skladu sa svojim nadimkom sada stvarno deluje kao sitna ribica.

Plašim se da Mante koje kruže oko nas ne naprave zaokret i nestanu ponovo u dubini jer dalje u dubinu ne mogu, što mi kaže ono malo razuma što mi je ostalo i moj kompjuter.Na svu sreću kreću ka gore ka površini.Sa olakšanjem počinjem polako da radim perajima i hvatam ritam sporog izrona da moj ronilački kompjuter nebi kvario svojim pištanjem ovu predivnu tisinu. Pratim polako Mante ka površini diveći se njihovom gotovo neprimetnom kretanju koje me podseća na kretanje dva zmaja nošena lakim povetarcem.

Velike Mante mogi se videti u mnogim morima ali jedno od njihovih omiljenih mesta su duboke vode Atlantika oko Kanarskog ostrva El Hiero .Poslednje kopno pre Amerike sa ove naše strane u čijoj blizini Miguel i ja lebdimo očarani Mantama ostrvo El Hiero kao jedno od najmanjih i najdivljijih od sedam Kanarskih ostrva poznato je po tri stvari.Po tome sto je Kolubmo sa njega krenuo u Ameriku,po tome što nema ni jednu plažu i po tome što je pre Griniča na samom zapadu ostrva kroz svetionik koji se tu nalazi prolazio nulti meridijan obeležavajući kraj ili pocetak sveta.

(Velika Manta)

Velike Mante su ribe klasifikovane u istu grupu kao i ajkule,jer im je glavna karakteristika skelet od hrskavice.Njihovi predci su morima i okeanima krstarili pre 400 miliona godina izmedju silura i vonika u mezooziku,poznatom kao eri riba.

Njihovo telo ima oblik romba sa dva produžetka koja se nalaze oko usta a telo im se završava sa dugim pravim repom.U proseku dostizu veličinu od 6,5 m u širini i tezinu do 1,350 kila. Viđeni su primerci i do 9 metara u širini i 1700 kg težine.

Osim po veličini lako ih je poznati jer imaju dve izrasline u obliku ploča oko usta koje podsećaju na neku vrstu rogova i koja im je daje nadimak Manta đavo.

Ova dva u stvari peraja koriste im da se lakše hrane i usmeravaju plankton i sitne ribice ka svojim velikim ustima koja gotovo stalno drže orvorena.Njen rep je suprotno verovanju bez vrha i opasnosti za ljude.Ledja su joj sivo maslinasta gotovo crna sa sivkastim šarama naročito oko glave, koje identifikuju svaku individuu a stomak joj je potpuno beo što joj pomaže da se dobro uklopi u okolinu.

Iako su ogromne Mante često skaču iz vode i predpostavlja se da to rade da bi se oslobodili parazita ili da se bace na jata sićušnih riba koje posle pojedu. Sa svojim skokovima po nekoliko metara iznad vode predstavljaju pravu atrakciju za one koji se tu zateknu.Onaj ko vidi taj spektakl ne može da se otme utisku da to rade iz čistog zadovoljstva.

Po njihovom telu gotovo uvek su zalepljenje ribe remore koje priljubljene uglavnom za njihov stomak održavaju njihovu higijenu jedući parazite koji im se lepe na kožu i skuplajući ostatke njijove hrane.

Kreću se u grupama od dve do osam ali ponekad se skupe velike grupeo d oko 50 do 200 u malim zonama koje same odaberu za takav sastanak.

Kada se kreću blizu površine često ih zamene za morske pse jer im obično deo peraja povremeno izviruje iz vode.

I pored svoje veličine obožavaju da borave u zoni kontinentalne platforme na manjoj dubini na prelasku ka dubljem delu okeana ili oko usamljenih ostrva.Pošto se hrane sićušnim ribicama ili planktonom jako je lako objasniti te njihove navike.Prateći vodene struje koje nose ove sićusne organizme Mante vešto traže mesta gde se struje sudaraju ili mešaju i gde njihove hrane ima u izobilju.

Neverovatno je ali istinito da praćenjem ovih gorostasa ustvari pratimo zdravlje okeana u kojem gotovo ceo lanac ishrane zavisi od planktona i krila, najsićušnijih stvorenja koja u njemu žive.

Postoje dve vrste gigantskih Manti .Manta birostris koja živi u Atlantiku i Manta Hamilton koja živi u tihom okeanu.

Pošto su potpuno neagresivne predstavljaju idelanu priliku za jedinstven susret sa prošlošću ove naše planete naravno uvek tamo gde one to žele.

Iako najveće ribe u okeanu velike Mante predstavlja još veću enigmu za čoveka.Osim o njenom izgledu koji nas ostavlja bez daha kad možemo da je vidimo jako malo poznajemo ove dobroćudne grdosije.

Postoji samo par akvarijuma na svetu u kojem su gigantske Mante mogle da se prilagode skučenom prostoru i životu u zarobleništvu.Jednostavno kad su zarobljene ne žele da se hrane .One koje ipak prežive rastu mnogo brže nego na slobodi tako da su čak pojedini akvarijumi morali da ih vrate u oken jer su suviše porasle . Nažalost u pojedinim zonama kao što su Filipini,Argentina i Meksički zaliv preterani lov doveo ih je na granicu opstanka.Njihovo ukusno meso i ulje koje se dobija topljenjem kože i masnih naslaga za lokalno stanovništvo predstavljaju dobar izvor zarade

Kao i sve ostalo vezano za ove dobroćudne podvodne divove razmnožavanje velikih Manti je takodje vrlo neobično.Ženka i mužjak velike Mante se sreću u neponovljivom prizoru udvaranja uvijajući i spajajući svoja ogromna tela .Mužjaci velike Mante tokom udvaranja pokušavaju da se spoje sa polnim organom ženke koji se nalazi na njenom stomaku . Iako su jedinstveni u prirodi po tome što raspolažu sa dva polna organa, što kod ponekih predstavnika naše vrste može da izazove zavist,uzimajući u obzir njihovu velićinu spajanje sa ženkom nije nimalo lak posao.

Posle udvaranja i oplođenja ženke posle 9 do 12 meseci radjaju žive mladunce koji su veličine do 1,5 m.

Njihove migracije ,ciklusi razmnožavanja kao i njihovo celokupno ponašanje u najvećem delu su još uvek velika misterija.

Susret sa Mantama pod vodom ostavlja nezaboravne utiske.Nemaju ni najmanji strah od ronioca i ponašaju se kao da žele da se pokažu i prave važne.Spori ritmični pokreti koji ih vode u svim pravcima predstavljaju pravi podvodni balet.

Pošto smo ih Miguel i ja pratili gotovo 45 minuta koji su proleteli kao tren i uživali u njihovom prisustvu ,manometar na mojoj boci mi je pokazao da u boci imam taman toliko vazduha da bezbedno izadjem na površinu.

Miguel i ja razmenjujemo znake i spremamo i krećemo ka površini opraštajući se od ovih predivnih giganata .Dok polako plivam na tri metra dubine radi dekompresije razmišljam o tome koliko smo ovaj put imali sreće da ih vidimo .

Izronivši na površinu i ugledavši čisto plavo nebo ,suočavam se sa realnošću .

Nalazimo se na oko dve milje od obale ostrva,na sred okeana na kojem plutamo kao dve prazne flaše.

Pošto bi plivanje do obale zbog jakih struja bilo dugotrajan i neizvestan poduhvat,aktiviram dimnu baklju narandžaste boje koju puštam da pluta na površini vezana za moju ruku ,bljujući gust narandžast dim koji treba da obavsti našeg trećeg člana ekipe gde smo kako bi nas pokupio čamcem.

Dok nas naši naduvani regulatori plovnosti udobno drže na površini, ležimio nepomično gledajući u nebo i njegovo beskrajno plavetnilo a kroz glavu mi prolazi svaki sekund koji sam proveo sa ovom predivnim stvorenjima.

Iz sanjarenja na dugim talasima koji nas ljuljaju vraća me u realnost zvuk čamca koji se približava . Momak koji nam pomaže da uđemo u čamac pita nas kako je bilo .Miguel i ja ćuteći klimamo potvrdno glavama dok bez reči skidamo opremu , zadovoljni jer znamo odgovor na pitanje šta smo dođavola tražili ovde.

Slobodan Mihajlović