Miloš se iz Nemačke vratio u dedovinu i postao najmlađi predsednik novopazarskog udruženja poljoprivrednika - "Verujem da se ovde može bolje živeti nego u inostranstvu"

Dok Srbiju godišnje napusti čitav jedan manji grad, odnosno oko 25 do 27 hiljada ljudi – prema nekim statističkim procenama objavljenim krajem prošle godine, Miloš Mrlješ (26) iz Novog Pazara ne samo da se vratio sa Zapada i napustio dobru poziciju koju je tamo imao, nego se nije vratio ni u rodni grad iz kojeg je otišao u svet, već u dedovinu – selo Baletiće. I građevinarstvo potom zamenio stočarstvom, i to u mestu iz kojeg se danas, kako on kaže, meštani pre iseljavaju nego useljavaju. A za samo pet meseci od povratka Miloš je već postao najmlađi predsednik Udruženja poljoprivrednika u Novom Pazaru. A ko zna, možda i šire.

Posle svršene medicinske škole u svom rodnom gradu, Miloš je pre šest godina otišao trbuhom za kruhom u Nemačku i vrlo brzo vrednim radom u Hanoveru došao i do dobre pozicije za takvu vrstu poslova – građevinske. Dobio je i neophodne radne papire, imao je i dobru platu, ulogu poslovođe za oko 20 ljudi, ali unazad tri godine i tamo su, kako on kaže, počele stvari da se menjaju nagore.

- Tamo je kriza, ako mi verujete, veća nego ovde. Pre jedno tri godine, a pogotovo kad je počeo ovaj rat Rusije i Ukrajine, cene struje, rente, komunalija i hrane su toliko skočile da ti i kada imaš dobru platu, kad sve komunalije i obaveze poplaćaš, srećan si čovek ako ti od 4, 5 hiljada EUR ostane trećina. A ako tog meseca još nisi radio neki dan, što se u građevinarstvu dešava, ti si u minusu – kaže ovaj mladi čovek za eKapiju.

I onda je on, još pre tri godine, kada mu je otac umro, a na imanju u Baletiću ostala samo majka da brine o imanju i stoci, počeo da razmišlja o povratku. Sve što bi tamo zaradio počeo je da ulaže u obnovu štale i senjaka, a u seosku kuću su i pre toga ulagali.

- Ja sam tamo imao stabilnu zaradu i dobru poziciju – vodio sam tim od 15, 20 ljudi. Ni sam posao mi nije bio loš. Ali kad vidiš koliko tamo radiš, a koliko ti na kraju ostane, i uz to još nemaš ni slobodnog vremena, ni svoju porodicu i društvo, onda vidiš da to nije vredno tolikog odricanja. Tamo koliko ljudi rade, oni nemaju vremena ni za sebe, a kamoli za društvo. I onda kad mi je otac umro i kad je majka na selu ostala sama, meni su se jednostavno sklopile kockice i ja sam se pre pet meseci vratio – dodaje Miloš.

I već sada, posle pet meseci tvrdi da nije pogrešio. On i dalje ima aktivne radne papire za Nemačku, ali mu povratak tamo, kako kaže, ne pada na pamet. Umesto toga, on je odmah uzeo stvar u svoje ruke i po povratku udružio svoje snage sa nekoliko susednih poljoprivrednih gazdinstava i napravio Udruženje poljoprivrednika Baletiće.

- Ja sam još i pre nego što sam se vratio ovde, shvatio da pojedinci u tim malim selima nemaju nikakvu šansu da opstanu ako se ne udruže. Teško je individualno funkcionisati. Čak i kada imaju više grla. Ja sam i dok sam radio tamo, ovde dolazio kad su sezonski poslovi na selu i bio sam sve vreme u toku sa tim kako ovde stvari stoje. Ta mala gazdinstva nema šanse da dobiju neki podsticaj samostalno. Država i kad izdvaja sredstva, ona ne može da izdvoji za pojedince, nego Uniji poljoprivrednika, a onda mali poljoprivrednici neki podsticaj mogu da dobiju preko Unije, odnosno preko udruženja – kaže Miloš.

Ovo njegovo udruženje je zasad okupilo 23 člana iz nekoliko novopazarskih sela – Baletiće, Trnava, Pustovlah, Dojinoviće, Đomlije. Iz njegovog Baletića ima 4, 5 aktivnih članova jer više gazdinstava i nema. Ljudi su se mahom odselili. Miloš kaže da u celom selu ima možda desetak stanovnika i najviše 20 grla krava.

- Ja sam po povratku iz Nemačke dokupio 5, 6 grla, a toliko smo već i imali, i hteo sam još, ali ti ne možeš danas da nađeš da kupiš kravu. Jednostavno ih nema na prodaju i generalno malo grla stoke ima. Mislim da ona statistika o broju grla koja se objavljuje u medijima nije tačna – dodaje naš sagovornik.

Trenutno on i majka Jadranka drže 11 krava, dva mala teleta i nešto svinja i kokošaka i osnovni izvor prihoda im je sir i kajmak koji majka napravi. I prodaju ga uglavnom na kućnom pragu ili u desetak kilometara udaljenom Novom Pazaru. Dnevno njihove krave daju 100-ak litara mleka, ali prema Miloševim rečima, ovoliki broj grla i obrada te količine mleka i nije neki veliki posao. A na imanju njemu i majci pomogne i stariji brat - kad je tu, u zemlji, odnosno kad nije na plaćenom radu u inostranstvu.

- Ja možda imam oko četiri sata aktivnog posla oko krava i mleka. Ovde na 850 metara nadmorske visine slabo neko gaji povrće, a žitarice koje su nam neophodne za ishranu krava kupujemo. Shvatili smo da nam se tako više isplati. Posle toga, gotove proizvode - kajmak i sir ja stalno razvozim i odnosim našim kupcima. Planirao sam da se bavim i organskim mlekom, ali to niko ovde neće da kupi, to su velike cene i troškovi. Voleo bih da neku količinu mleka i predajemo u otkupnu stanicu, ali za mleko jednog proizvođača niko neće da dođe ovde, a kad imate više udruženih gazdinstava, neko onda ima interes da po to mleko i dođe. A i cene mleka su jako niske – ističe Miloš.

On veruje da će on i majka još neko vreme živeti od sira i kajmaka, ali on u budućnosti razmišlja da napravi neku otkupnu stanicu, hladnjaču, pa da tu poljoprivrednici mogu da predaju svoje i meso, i mleko, i povrće.

- Malim poljoprivrednim proizvođačima ovde sve fali – i mehanizacija i uslovi da prodaju svoje proizvode. Drugo, 90% domaćinstava ovde su staračka. Odavde se ljudi mahom iseljavaju. Samo preko leta tu bude više naroda. A oko 80% mladih iz moje generacije je otišlo odavde ili u inostranstvo ili u grad, gde rade za 50, 60 hiljada dinara. Neće da se bave zemljom, a ja verujem da se ovde može bolje živeti nego u gradu, pogotovo ako se domaćinstva udruže i onda tako lakše i dobiju pomoć države – kaže Miloš.

A njegovo udruženje koje ima 23 člana iz pet novopazarskih sela, ujedinilo je domaćinstva ne samo u nameri da poljoprivreda i stočarstvo ovde opstanu, nego i na jedan drugi način. Naime, od ukupnog broja članova, Udruženje čiji je Miloš predsednik ima polovinu članova pravoslavne, a polovinu muslimanske veroispovesti. U ovom kraju se i inače narod ne deli po tome koje je veroispovesti, ali ova zajednička namera da se izbore za bolji položaj sela i malih odgajivača tu vezu je još dodatno učvrstila. Nalik nekadašnjem, jugoslovenskom bratstvu i jedinstvu, što se danas u ostatku zemlje može videti samo u formi floskule.

- Toliko je ta saradnja odlična među nama da smo jedni kod drugih maltene počasni gosti, kako na Božiću i krsnoj slavi, tako i na Bajramu. Mi smo sad za Svetog Jovana u januaru prvi dan slave gostili familiju i najbliži rod i prijatelje, a drugog dana su nam upravo za trpezom bili muslimani iz našeg i susednih sela – ponosan je Miloš na ove jake veze sa svojim komšijama.

A ponosan je, kako kaže, i na svoju odluku. U selu se živi pod manjim stresom, dodaje, više je i slobodnog vremena, a o zdravijoj ishrani i vazduhu da i ne govori.

- Ljudima se drugačije čini da je tamo preko sve sjajno, pogotovo kad odu sezonski, na par meseci, pa ih još ne uhvati i nostalgija. A kad si tamo duže, sve ti fali. Sve ono što sad ovde imam – završava Miloš.

Ne fali mu čak ni društvo, tvrdi naš sagovornik, jer je on stalno na relaciji Baletiće – Novi Pazar. Jedino što se još može reći da mu fali je lepša polovina, priznaje, ali i time će se, kako kaže, u narednom periodu pozabaviti.