Svetislav Pešić, košarkaški trener - Jedan na jedan

Svetislav Pešić (Foto: YouTube/screenshot)

Dok su vesti s radija obaveštavale da je u tom trenutku 31 stepen, a mi osećali na svojoj koži da je namanje "40 u hladu", čekali smo na aerodromu "Nikola Tesla" avion iz Letonije. Tim letom doputovali su srebrni momci sa Svetskog prvenstva za igrače do 19 godina, a s njima je bio i Svetislav Pešić. Kari je tamo držao predavanje na seminaru tokom turnira, zatim se vratio u Beograd, s nama ručao na splavu Malevilla i proveo nekoliko sati kako bi pročitao vaša pitanja i odgovorio na njih, a zatim se uputio u rodni Pirot, pa u Bilbao, gde je takođe imao predavanje.

Kako običaj u rubrici "Jedan na jedan" nalaže, Dejan Bodiroga, vaš i naš prethodni gost, prvi je postavio pitanje Pešiću. Zanimalo ga je koja mu je omiljena narodna izreka.

- Sedi si disi, jer kaki si, nisi ni za disi! Je l" ste dobro zapisali, važno mi je da izađe u novinama baš tako kako sam rekao – sricao nam je Kari, a onda smo prešli na poruke čitalaca.

Danijel – Dado Šrndić,

Poštovani gospodine Pešiću, imao bih za vas dva pitanja. Mislite li da je trebalo da ostanete u Valensiji, s obzirom na rezultate koje ste napravili u prošloj sezoni, i jeste li vi lično bili iznenađeni prekidom saradnje?

Šta mislite da je uzrok izostanka dobrih rezultata reprezentacije, počev od Indijanapolisa, kada ste napustili mesto selektora, pa sve dok ekipu nije preuzeo gospodin Ivković, iako mislim da ćete se složiti s tim da smo za tih četiri-pet godina imali dobre igrače?

– Ja sam dobio ponudu od Valensije, ali ta ponuda ne zadovoljava moje ambicije kao trenera. Želeo sam da ostanem u klubu iz razloga zbog koga sam i došao: da vidim da li ta Valensija može da bude prvak Španije i zašto im to dosad nikada nije pošlo za rukom. Naravno, još tokom prošle sezone počeli smo da razgovaramo o nekom novom konceptu, međutim, oni su izašli s ponudom koja se razlikuje od onoga što ja mislim. Zato ne mogu da kažem da je saradnja prekinuta. Ugovor je istekao i jednostavno nije produžen.

– Razlozi su različite prirode. Prvo je, naravno, došlo do smene generacija. Morao je da se pravi novi tim, a kad se pravi novi tim, onda se vredni sportski rezultati ne događaju odmah i baš lako. Oni su došli kasnije, kao što smo videli, kada je naša reprezentacija definitivno formirana od, rekao bih, igrača koji mogu da zadovolje interese nacionalnog tima. To je jedno. Drugo, mi treba da znamo da je praktično nemoguće biti uvek prvi, pa treba da počnemo da se radujemo i kad smo među prvima, jer i to je ogroman rezultat. Ne zbog toga što smo se smanjili kao zemlja, što nemamo više 20 miliona stanovnika nego osam… I kad nas je bilo 20 miliona, slavili smo i srebrne i bronzane medalje, a danas kad osvojimo bronzu, smatramo bez pokrića da je to normalan rezultat. E nije, to je fenomenalan rezultat. Ali nekada je i dobro da želiš da budeš najbolji, ta neka pozitivna prepotentnost nas je katkad i dovodila da bez argumenata budemo prvi, iako su možda neki drugi bili bolji od nas.

Nenad Milkić Svarog,

Kako bi iz stručnog ugla objasnili apsolutnu dominaciju Partizana u prethodnoj deceniji i da li biste u slučaju ponude pristali da budete trener tog kluba? Nakon vašeg odlaska s mesta trenera Crvene zvezde, krenuo je i njen put u ambis. Šta je to nedostajalo u vreme dok ste bili trener ili šta to još uvek nedostaje Zvezdi da postane opet veliki i konkurentan klub? Srdačan pozdrav.

– Prvo, za sportsku i rezultatsku dominaciju Partizana je, naravno, pre svega zaslužan sam Partizan. I treneri, i igrači, i vođstvo, i publika... Drugo, mi moramo da znamo da je Partizan i pre deset godina, u dekadi pre ove dekade, imao vrhunske sportske rezultate. Prema tome, to što se desilo u zadnjih deset godina je produkt onoga što se dešavalo u prethodnih deset godina, a Partizan je jedan od retkih klubova na ovim našim prostorima koji je uspeo da zadrži kontinuitet zahvaljujući svojoj tradiciji. Ali za Partizanove uspehe su zaslužni i njihovi rivali, koji pomenute kvalitete više nemaju.

– Kad sam došao, postojalo je samo ime "Crvena zvezda". Praktično nisu bili ni u ambisu, jer nisu ni postojali. Samo su nosili crveno-bele dresove, imali pod ugovorom tri igrača i gospodina Vučićevića, koji i posle mog dolaska još uvek nije odlučio hoće li da bude predsednik. Onda sam ja morao da ga nagovaram, pošto je rekao da ne zna da li da se prihvati mesta predsednika… Ma mrak, totalni haos. E onda sam, najviše iz emotivnih razloga, ušao u sve to, u smislu "hajde da vidimo da li može nešto da se uradi". Kao kad sam otišao u Nemačku da budem trener, pa su mi govorili "gde sad tamo da ideš, tamo se igra samo fudbal i rukomet", pa smo ipak postali prvaci Evrope… Znate, čuda su moguća, ali se ne događaju često, mada i pored svega smatram da smo imali fantastičnu sezonu. Međutim, znate kako, ima jedan događaj koji mi se desio pre neki dan, ono kad je počelo opet da se piše o Zvezdi i Pešiću. Sretne me jedan, pa kaže: "Jao, Kari, kako je bilo dobro kad si ono bio u Zvezdi, ali šteta što niste osvojili trofej". Ja ga gledam i pitam se šta sad ja njemu da objašnjavam kad on ne vidi da smo mi te godine osvojili toliko drugih trofeja, puneći tribine gde god smo igrali i demonstrirajući častan, sto odsto sportski pristup takmičenju. A onda onaj Tegeltija, to specijalno pero srpske košarke, negde napiše da ja kao ne mogu da prežalim poraz koji sam doživeo od Duška Vujoševića. Evo, iskreno vam kažem da me uopšte nije motivisala ideja da pobedim Partizan kada sam dolazio u Zvezdu, već sam želeo da napravim pravi koncept tima i kluba, da se promene dotadašnje navike... I mi smo zaista napravili sjajne stvari, a porazi su sastavni deo karijere svakog trenera, kao što su i pobede. To što smo u finalu od Partizana izgubili, ili su oni nas pobedili sa 3:2, to je samo logika sportskog rezultata. Čak mislim da su svi, od navijača i ljudi koji su tada pomagali klub, pa do igrača, bili ponosni na taj rezultat. Ne zato što smo mi dva puta pobedili Partizan, nego zato što smo pokazali da Zvezda definitivno postoji.

Miloš Isailović,

Kari, dođi u Zvezdu opet! Brate, molim te, kad te molim! Pitanje: a je l’ hoćeš?

– Uopšte nije pitanje da li ja hoću ili neću, već da li postoji ozbiljan pristup kompletnoj problematici. Ono što sam uradio 2008. niko od trenera mog renomea nije ni pomišljao da uradi. Moram da se vratim na pređašnji odgovor i da opet napomenem da sam to činio jer me je interesovalo zbog čega ta Zvezda ne bi mogla da bude bolja, a želeo sam i da budem u svojoj zemlji. Onda su me, da tako kažem, nagovorili ljudi vezani za Zvezdu, a kad sam pristao, svi su se pomerili i ja ostadoh sam. Samo ja i onih 12 bednika, igrača koji nisu dobijali čak ni pare da bi mogli normalno da obavljaju svoje građanske dužnosti, da plate struju, telefon, da mogu da kupe nešto u prodavnici... U to ni dan-danas niko ne veruje, ali to je istina. Znači, tu se ne postavlja pitanje da li ja želim ili ne želim, već šta se u stvari želi od Zvezde. Zvezda mora da reši status, a rešiće ga tako što će ući u kooperaciju ili fuziju s FMP-om, ili će definitivno otići u stečaj. To moraju drugi da rešavaju. Sigurno je da sam, ne kao Zvezdaš i ljubitelj košarke, već kao trener izvršio svoju dužnost s velikim entuzijazmom, a za nešto više moraju da postoje objektivni uslovi. A sada Zvezda nije ni na nebu, ni na zemlji… Zato odgovor "hoću–neću" nije u skladu sa sadašnjom situacijom.

Milan Stanković,

Šta mislite o Vladimiru Radmanoviću kao igraču, imajući u vidu ono što se desilo u Indijanapolisu?

– Mislim da je on jedan od najvećih talenata u istoriji naše kokašarke. Možda sad malo žalimo jer smo od njega očekivali više, a možda je i on očekivao od sebe malo više, ali je najvažnije kako se Radmanović oseća u ovom trenutku. Ako je on srećan, onda je to najvažnija stvar.

Anita Vasić,

Da li biste pristali da trenirate žene ako bi ponuda bila prihvatljiva?

– Pa ja sam čitavog života u ženskoj košarci jer je moja žena bila profesionalni igrač Željezničara, odnosno Mlade Bosne i Sarajeva, a i moja ćerka je igrala košarku do pre nekoliko godina. Može se reći da sam i tu profesionalnu obavezu časno izvršio, a-ha-ha.

Nemanja Stanojčić,

Koliko su trenutne šanse (otprilike u procentima) da budete trener KK Crvena zvezda ako Čović postane predsednik?

Šta mislite o šansama Srbije na EP?

Kako ste doživeli Noletovo prvo mesto i osvajanje Vimbldona i da li ste pratili doček ispred Skupštine?

– Moja odluka nikada nije vezana za jednog čoveka, već za sistem. Ako u tom sistemu vidim mogućnost da sebe da iskažem kao trenera, onda to i prihvatim. U slučaju da Čović preuzme odgovornost na sebe, samo njegovo prisustvo neće biti presudno za moju odluku.

– Već sam govorio o šansama Srbije, pa nemam ništa da dodam. Ovo Evropsko prvenstvo biće jače nego što je bilo prethodno u Poljskoj i jače od Svetskog prvenstva, iako su u Turskoj igrali Argentina, Brazil i SAD, a biće teško i zato što je kvalifikaciono za OI. Ako se dobro pripremimo i ako ne bude nekih iznenađenja u vidu povreda, najmanje što možemo da očekujemo je da možemo sa svima ravnopravno da igramo i da pobeđujemo… U takvom turnirskom sistemu uvek je moguće da dobiješ favorita, ali i da izgubiš od tamo nekog autsajdera, ali naš cilj je da se kvalifikujemo među šest ekipa, što će nam omogućiti da igramo baraž za odlazak u London. Ako se u okviru toga osvoji i neka medalja, onda je to fantastičan uspeh.

– Pratio sam doček, bio sam u svojoj kući u Pirotu i gledao sam od prvog do zadnjeg uključenja i B92, i ovu novu televiziju, Prvu. Inače ne gledam televiziju, osim kad je košarka, neki dobar film ili neka dobra fudbalska utakmica, ali to sam gledao zato što sam jednostavno osetio da tako treba. Imao sam potrebu da makar sam, u svojoj kući, ispred televizije odam priznanje za ono što je Đoković napravio za sebe, za svoju porodicu i za sve nas. Ponosan sam kao sportista, a ako jednog dana budem opet selektor reprezentacije, njega ću pozvati da igra! Garantujem mu mesto među 12 jer takvi nam momci trebaju, s takvim ponašanjem i s takvim pobedničkim mentalitetom. Negde sam pročitao ovih dana kako je Martina Navratilova to opisala. Kaže, svi bi želeli da pobeđuju kao Đoković, ali je malo onih koji se pripremaju kao Đoković. E to je ono što nam treba i u košarci, nadam se da su mladi igrači gledali taj doček i način na koji je on prvo pobedio, a posle i slavio tu svoju pobedu.

(Foto: mozzart sport)

Vedran Škoro,

Koja je najveća neprijatnost koja vam se dogodila tokom karijere?

– Nijednog trenutka ne želim da se vraćam na tu temu i ne želim da se moj odgovor shvati kao bilo kakva politička provokacija, ali nikada se u životu nisam tako uplašio kao na aerodromu u Splitu, ono kad su njihovi navijači provalili na terminal sa idejom da masakriraju nas iz Zvezde. Takođe, nikada mi u životu nije bilo neprijatnije nego kada sam se kasnije video s mojim drugovima iz Splita.

Kosta Šormaz,

Da li ste bili šarmantni i zanimljivi i igračima u reprezentaciji tokom selektorskog staža, kao što ste bili u odnosima s javnošću, ili su vas se bojali?

Možete li s ove vremenske distance da mi kažete kako je došlo do "slučaja Radmanović" u Indijanapolisu. Da li ste se posle videli ili čuli s njim?

– Odnosi u reprezentaciji ne mogu da se objasne u jednoj rečenici. Stvaranje timskog duha je u stvari omogućavanje da svaki član reprezentacije nema samo odgovornost za sportski rezultat, nego i obavezu stvaranja dobre atmosfere u grupi. Zato je neophodan uzajamni respekt. Ja, recimo, uvek želim da igrač zna da ga respektujem kao personu. Naravno, na drugom mestu su njegovi sportski kvaliteti. U svakodnevnom kontaktu želim da mu stavim do znanja da ga poštujem i ako to uspem, onda dobijam od njega povratni respekt. Zatim se stvara neposredan kontakt, pod znacima navoda intiman odnos u smislu poverljivosti, tajni koje se saopštavaju i opuštenosti… Naravno, svako na svoj način interpretira trenutna raspoloženja, ali ja sam apsolutni gospodar svojih osećanja. Njih delim s ljudima koje najviše volim i respektujem, i tad sam do kraja opušten, bez ikakvih kočnica. Eto, zato me valjda i vole... A-ha-ha, prvo me mrze, pa me onda vole.

– Videli smo se, a prethodno smo se čuli i pozdravili srdačno. Te stvari se dešavaju u svim sredinama, u svim klubovima, pa čak i gore. Tada mi je bilo baš žao, a i sad mi je žao što se to desilo. Nisam veliki govornik, ali ono što kažem, to i sprovedem u delo, pa ako je princip da me igrači slušaju dok im pričam, onda moram da odstranim onoga ko uradi suprotno. Svi smo nešto naučili iz te situacije, ne samo Radmanović. Posle su neki dušebrižnici objašnjavali taj potez Pešića kao da je to razlog što smo postali prvaci sveta, ali to nije istina: postali bismo prvaci i da je Radmanović ostao. To je bila odluka u interesu tima, neko je iz različitih razloga poremetio nešto što se dugo vremena stvaralo i u tom trenutku je bila procena da je najbolje odstraniti ga.

Bojan Stakić,

Kad ste prvi put otišli u inostranstvo, šta vas je najviše zaprepastilo?

– Zaprepastilo? Šta bi me moglo zaprepastiti? A, da... Recimo, kad sam došao u Nemačku, onda sam video da ljudi koji rade u tamošnjem savezu obavljaju poslove kao da će ostati tu do kraja života. Znači, svako drži svoj posao, svako se bori… Za razliku od nas koji, kad i dobijemo posao, krenemo isto kao Nemci, ali to traje otprilike nekoliko dana. Onda već počnemo da razmišljamo o sledećem poslu. Zato, naravno, ta njihova stabilnost i naša nestabilnost daju različite rezultate. To je ono što me je na izvestan način fasciniralo.

(Foto: mozzart sport)

Milena Stojković Mikili,

Ko je po vama naš najbolji košarkaški trener?

– Ranko Žeravica. Najviše je dao našoj košarci.

Ivica Marić,

Možete li da sastavite najbolju petorku od igrača s kojima ste sarađivali?

– Mogu da sastavim tri petorke, ne jednu. To je problem. Ajde ovako da probamo... Plejmejker Saša Obradović, a za dvojku nek se bore Stojaković i Navaro. Za poziciju tri nek se malo potrude Bodiroga i Kukoč, da nastave da treniraju kao što su trenirali, a-ha-ha. Na poziciju četiri staviću Detlefa Šrempa, da imamo jednog sigurnog stranca u ekipi, a on je apsolutno najbolji i najkompletniji evropski igrač koji je igrao u NBA. Na centru je Divac, kao predsednik Olimpijskog komiteta on ne sme da ima konkurenciju, a-ha-ha.

Nemanja Rančić,

Koji su tačno uslovi koje Zvezda i njena uprava moraju da ispune da bi Kari došao na mesto trenera kluba?

– Moraju da postanu klub.

izvor :