(Ekonomist magazin) Može li Beograd uopšte da odogovori na izazov veka da je "grad budućnosti južne Evrope"

Ljubomir Aksentijević je savetnik generalnog direktora Sosijete ženeral banke u Beogradu. Prošlog četvrtka (23. mart) na tradicionalnom doručku sa novinarima govorio je o korporativnom i investicionom bankarstvu u Srbiji i regionu. Odnedavno, Francuska investiciona banka (Societe Generale Corporate & Investment Banking, Paris-SGCIB) postavila je Ljubomira Aksentijevića na mesto regionalnog direktora za poslovni razvoj u jugoistočnoj Evropi, sa sedištem u Beogradu. U informaciji dostavljenoj novinarima kaže se da je “ovim imenovanjem SGCIB označila Beograd bankarskim razvojnim centrom za celu jugoistočnu Evropu”.

Samo tri dana pošto je Beograd dobio titulu “grada budućnosti južne Evrope”, Francuska investiciona banka konkretnim potezom pokazala je šta ta nagrada stvarno znači.

Ljubomir Aksentijević mogao bi biti tipičan predstavnik tog “Beograda budućnosti”, grada bankara, account i business development menadžera, brokera, investicionih analitičara, WEB developera, data base administratora, programera, elitnih trgovaca, hotelijera, golf trenera, dizajnera, dobro plaćenih TV voditelja, stručnjaka za marketing i digitalni advertajzing. Jednom rečju - grad visokokreativnih i visokovrednovanih poslova.

Kakav je uticaj takvih poslova (i zanimanja) i kompanija koji ih donose na investicionu klimu i ekonomski prosperitet jednog grada (dakako, i zemlje) najbolje je ilustrovala Vesna Perić, direktorka Agencije za strana ulaganja i promovisanje investiranja u Srbiju. Sumnjajući da je možda nekome promakao veoma važan detalj zašto je Beograd proglašen gradom budućnosti južne Evrope, gospođa Perić je naglasila da je jedan od ključnih razloga to što je prošle godine u Beogradu otvoren razvojni centar “Majkrosofta”.

“Plavi okovratnici”

Blagotvoran uticaj globalnog softverskog giganta, kakav je “Majkrosoft”, na ekonomiju jednog grada nije nikakva posebna novost, niti otkrivanje “tople vode”, jer takav primer zabeležen je još pre dvadeset godina. Eksplozija ekonomskog rasta Republike Irske i njenog glavnog grada Dablina počela je onog trenutka kad su svoje razvojne centre u tom gradu otvorili IT korporacije “Majkrosoft” i “Intel”. Možda zvuči neobično, ali danas je najveći problem Dablina (i cele Irske) kako da nađe radnike u oblasti usluga i trgovine.

Da li sličan problem sa nedostatkom trgovaca, bankarskih činovnika, turističkih radnika, vozača... čeka Beograd kroz nekoliko godina pošto je pre neki dan proglašen gradom budućnosti južne Evrope? Da li će primer “Majkrosofta” i Francuske investicione banke brzo slediti i druge firme? Da li će menadžerski tim slovenačkog “Gorenja” deo kompanije preseliti u Beograd da odatle rukovodi biznisom od Sutle do Moskve? Da li će se Beograd pojaviti na rang listama svetskih gradova kojima se meri skupoća života? Kakve se promene u glavnom gradu Srbije mogu očekivati u narednih pet ili deset godina, ko će biti tranzicioni dobitnici, a ko će morati da se seli?

Kako će Beograd odgovoriti na takve izazove u urbanističkom, poslovnom, sociološkom, klasnom, psihološkom, razvojnom... smislu?

Sve do nedavno, tako reći prošle decenije, Beograd je važio za najveći industrijski grad u Srbiji. Tu ulogu obezbeđivali su mu, pre svih, čuveni metalski kompleks (Rakovica plus Novi Beograd plus Zemun) i proizvodnja odlivaka, motora, traktora, kombajna, autobusa, ali i velike hemijske i tekstilne fabrike i proizvođači hrane. Decenijama realsocijalizma ekonomske, prostorne, društvene i urbanističke performanse grada prilagođavane su “plavim okovratnicima”. Željama trudbenika bilo je sve podređeno - od masovne stambene izgradnje i jeftinih stanova u Rakovici, Novom Beogradu, Zemunu, do takozvanih objekata društvenog standarda (glomazni i sada potpuno zapušteni centri mesnih zajednica), organizacije javnog gradskog prevoza i lako pristupnih stovarišta ogrevnog i građevinskog materjala na najatraktivnjim gradskim lokacijama. Višegodišnje sankcije izazvane Miloševićevom politikom zatvorile su većinu tih fabrika ili ih pretvorile u privredne bogalje, a najmanje 200.000 radnika prvo je pretvoreno u švercere benzina i gaća, da bi na kraju završili kao lumpenproleteri. Srećnima su se mogli smatrati oni koji su uspeli da se prekvalifikuju u trgovce, kuvare ili vozače. Beograd, međutim, i dalje ima problem sa tom vrstom prerano penzionisane i odbačene radničke klase, a kolikih je razmera taj problem najbolje se vidi u novobeogradskim blokovima, rakovičkim i zemunskim naseljima, gde se u vazduhu oseća zadah besperspektivnost. Beograd nije obećani grad za metalostrugare, bravare, krojače, električare, kožare, drvne tehničare, kao ni za one desetine hiljada vojnih penzionera kojima nadiranje poslovnih banaka na Novom Beogradu izgleda kao nova okupacija zemlje. Novi Beograd je, inače, odličan primer za primenu te nove filozofije grada, jer se nekadašnja najveća spavaonica na Balkanu pretvorila u najveće gradilište u regionu, u kome se zida milion kvadrata poslovnog i stambenog prostora. Kako će ti dojučerašnji spavači kad izađu na ulicu prihvatiti tempo japija i kakva je održiva šansa da ta dva društvena sloja civilizacijski koegzistiraju?

Za industrijske radnike i “penzionere svih boja” Beograd će biti sve skuplji i za život nepodnošljiv grad i zato će političari, urbanisti, planeri i sociolozi u okviru redefinisanja prirode i namene Beograda (kao glavnog grada Srbije i regionalne metropole) morati i za njih da ponude relativno prihvatljivo i na ekonomskim pravilima održivo rešenje. To bi, verovatno, otvorilo mogućnost za neku vrstu nove migracije i ma koliko zvučalo antisocijalno - sastavni je deo tranzicione cene koja se mora platiti. Ta tema prirodno otvara dilemu trebaju li Beogradu tolike industrijske škole (drvne, hemijske, metalske, tekstilne, kožarske...), koje i dalje postoje, a da njihovi svršeni đaci samo pune spiskove nezaposlenih nacionalne službe za zapošljavanje, a roditeljima stvaraju privid mogućeg opstanka u metropoli.

“Beli okovratnici”

Dolazak inostranih firmi i sve većeg broja stranih radnika, istina zasad samo dobro plaćenih menadžera, logično će poskupljivati život u Beogradu. Ne samo da će životne namirnice biti skuplje (i zbog visoke kupovne moći potrošača), nego će mnoge komunalne takse i urbanistički porezi značajno poskupeti i staviti u ozbiljnu dilemu još jedan socijalni sloj današnjih stanovnika Beograda. U mnogim atraktivnim delovima starog gradskog jezgra - najpre na Dorćolu, Savskom vencu i Vračaru - živi brojna populacija penzionera-vlasnika (bez naslednika) velikih, luksuznih i za održavanje skupih stanova. Kako se Beograd bude ekonomski razvijao, troškovi održavanja zgrada, urbanistički porezi i takse, cena zemljišta i komunalija značajno će ugroziti većinu tih penzionera, koji uglavnom žive sami, i oni će morati da razmišljaju o najisplativijim rešenjima. Ako bi prihvatili iskustva drugih zemalja i uz želju da sačuvaju kvalitet života, onda bi jedna od opcija za tu populaciju Beograđana mogla biti, na primer, prodaja stanova i preseljenje u neku od srpskih banja. Uostalom, ni druge evropske metropole nisu mesta za konforan (i u finansijskom smislu) život penzionera.

Beograd će za nekoliko godina, sociološki gledano, postati grad “belih okovratnika” i ekonomske elite koja će diktirati tempo beogradskog urbanog stila života. Po već sada izraženim ambicijama trgovačkih kuća, ta vrsta Beograđana snabdevaće se u “šoping molovima”, kao i većina građana velikih evropskih gradova, a rekreiraće se u atraktivnim “akva parkovima”, golf i tenis terenima. Izgradnja marine na Dorćolu otvara potpuno novu poslovnu dimenziju grada i redefiniše najatraktivniji gradski prostor na tom delu obale Dunava, na kome bi cena kvadrata mogla da “eksplodira” onog trenutka kad se uklone stovarišta uglja, wc šolja i dasaka za šalovanje.

U redefinisanju filozofije prostora, gradski planeri moraće iz centra Beograda da izmeste takva stovarišta, ali i fabrike. Iako već godinama ne radi, Industrija kotrljajućih ležajeva (IKL) ne bi smela da opstaje na Paliluli, takoreći u “krugu dvojke”. Inspirativno iskustvo uređenja grada, u tom segmentu, moguće je “snimiti” u Budimpešti, čiji su planeri osmislili nekoliko prstenova oko grada u čijim zonama su smeštene razne uslužne delatnosti i proizvodnje raznih potrepština za veliki grad - od cveća i hrane do plastične stolarije.

Već danas osam od deset diplomiranih studenata ostaje da traži posao u Beogradu, a sa stopom zapošljavanja od 15 odsto Beograd je daleko ispred Srbije. Novi “radnici” i novi stil života menjaće postojeće i stvarati nove vrste usluga u kojima će raditi ljudi sa nekim novim zanimanjima. Mnogima je do pre neki dan bila nezamisliva, ali je već sada zbilja, vest da British Airways povećava broj letova na relaciji Beograd-London sa trenutnih četiri leta nedeljno na letove svakog dana u nedelji - kako bi posebno olakšao putovanja poslovnim ljudima.

Prenamena pojma i uloge grada kakav je Beograd, od industrijskog u centar usluga i trgovine, neminovno je započeo demokratskim promenama u zemlji 2000. godine. Titula grada budućnosti jugoistočne Evrope samo će naterati planere i političare da ubrzaju redefinisanje poslovne, urbanističke i životne filozofije Beograda.

Pristanak Karla Luisa, legende svetske atletike, da bude promoter beogradskog Maratona uklapa se u tu novu (pobedničku) strategiju i koncept promotivne ekspanzije Beograda i u tom smislu ima i veću specifičnu težinu od odluke žirija Financial Times-a. Neki novi ljudi stizaće u Beograd sa svojim navikama i potrebama, a zbog toga će neki drugi ljudi u nemogućnosti da ostvare svoje stare navike biti prinuđeni da odlaze iz Beograda.

Grad ima, zaista, istorijsku šansu.

(poziv na pretplatu na na www.ekonomist.co.yu)