Nenad Krstić, kapiten košarkaške reprezentacije Srbije - Oaza mira

Nije redak slučaj da oni ljudi koji uspeju u svom poslu, što sa sobom nosi i veliku zaradu, zaborave odakle su i okrenu se novim blagodetima koja im stoje na raspolaganju. Priča kapitena reprzentacije Srbije Nenada Krstića potpuno je drugačija. Novi centar moskovskog CSKA pred odmor ne lista ponude turističkih agencija s mondenskim mestima u skrivenim kutcima planete, već jedva čeka da se domogne vikendice u selu Metikoš, gde ga je i posetila ekipa MOZZART Sporta

Raspored Nenada Krstića u proteklom periodu bio je, malo je reći, pretrpan. Ali kada neko između završetka učešća u NBA plej-ofu s Boston Seltiksima i pregovora koji su rezultirali potpisivanjem ugovora s moskovskim CSKA uspe da stigne do jednog planinskog mesta u srcu Srbije, to znači da mnogo voli to mesto. Zato za ekipu MOZZART Sporta nije bilo dileme gde i o čemu treba razgovarati s kapitenom reprezentacije Srbije. Dugo smo čekali da Krstić, uprkos brojnim obavezama, stigne do Metikoša i – sačekali smo ga.

Idemo redom... Metikoš je selo iznad Kraljeva u kojem je Nenadov deda pre dvadesetak godina kupio plac s vikendicom. Baš tu je Krle košarkaški prohodao ubacujući loptu do iznemoglosti u koš u dvorištu (za one koji vole simboliku eto prilike da se igraju – METI (u) KOŠ). Ne treba posebno objašnjavati koliko su Nenadu lepe uspomene na detinjstvo, već je dovoljno pomenuti kako Nenad između letovanja u brojnim mondenskim mestima uvek bira da vreme provede u svom selu.

Dan pre posete MOZZART Sporta Krstić je u rodnom Kraljevu krstio ćerkicu Elenu, a koliki je profesionalac, najbolje pokazuje to što nas je, i pored mamurluka izazvanog proslavom do ranih jutarnjih časova, sačekao u dogovoreno vreme, bez sekunde zakašnjenja. Istina, pre toga je u centru Kraljeva ispred nas izašao Nenadov otac jer Metikoš i vikendicu porodice Krastić teško da bismo pronašli i s navigacijom.

Posle petnaestominutne vožnje u dvorištu nas je dočekao Krstić, okružen prijateljima, članovima porodice... Uz mnogo dobacivanja, smeha, raznoraznih šala, a naročito sugestija prilikom fotografisanja, ušli smo u razgovor.

- Tu gde se sada nalazimo deda je kupio vikendicu u nameri da imamo nešto za porodični odmor. Tako da sam ja ovde bukvalno odrastao, a pre nekoliko godina sam od dede na poklon dobio celo imanje. Bacio sam se na renoviranje, izgradili smo bazen, roštilj, a i kuća je bila prilično oronula... Sve se, međutim, malo-pomalo dovelo u red i sad izgleda znatno bolje. Tu i spavam kad sam u Kraljevu. Često se šalim da smo u poslednje vreme komercijalizovali vikendicu jer dolazi dosta ljudi. Ranije nismo mogli nikog da nateramo da se popne gore. Dođe nas trojica-četvorica, a više od toga? Ma nema šanse! Jedino mi je žao što mobilni telefon i ovde ima domet, a-ha-ha... E sad, hteo sam još malo da se proširim, tu (pokazuje rukom, prim.aut.) gde je šuma, ali komšija me izgleda ne voli i neće da proda ni metar. Ali ko zna, možda je i dobro što je tako. Da ljudi i u ovim teškim vremenima neće nečega da se odreknu, bez obzira na cenu.

Rana Krletova sećanja uglavnom su vezana za vikendicu u Metikošu. I za vreme NATO bombardovanja je bio tu. A bio je i koš, kojeg više nema...

- Koš se nalazio na mestu gde je sada bazen, otac ga je napravio. Teren jeste bio neravan, ali mi to nije smetalo da igram basket po ceo dan. Nisam se obazirao ni na uzbune prilikom vazdušne opasnosti. Ali čim se bombardovanje završilo, neko nam je ukrao koš. Izvadili su kompletnu konstrukciju...

Tokom leta u Metikošu boravi Krstićeva porodica. To je njihov kutak za mir i zadovoljstvo, za beg od vrućina... Kao što smo već pomenuli, Nenad dođe kad god ima vremena, a tada su tu i njegovi drugari.

- Uvek se ovde opustimo, onako baš dobro, bude muzike, smeha... S obzirom na to da sam juče krstio ćerku, zatekli ste baš dosta ljudi. Tu je Marko, koji mi je i krstio dete, pa Vlada, komšija iz Kraljeva, Miljan, drugar iz Majamija, Petar, brat od strica... Sve su to super momci. Tu je i Zoki, on je trener iz Bosanske Gradiške, a njega sam upoznao u maju 2000. godine, kada sam dolazio na probu u Partizan. On je tada bio pomoćni terener Partizanovih juniora i stvarno mi se našao za sve što mi je trebalo. Čekao me, vozio s treninga i na trening... Tako smo vremenom smo postali odlični prijatelji. Dakle, društvo mi je dosta šarenoliko, potiče iz različitih priča i perioda mog života.

U jednom trenutku Nenadov otac je na sto doneo prilično gabaritnu bocu vina. A na njoj zanimljiva etiketa – Nenadova slika posle Evropskog prvenstva u Poljskoj, uz natpis „Krstić vino“.

- Za te stvari je zadužen otac. Kad smo osvojili medalju dobio je ideju za etiketu. Svake godine uz pomoć rodbine iz Čačka pravi vino. Iskreno, nisam preterano informisan u vezi s njegovim hobijem, ali znam da vino služi isključivo za privatnu upotrebu. Jedina poneka boca ode kao poklon. I znam da je otac prilično ponosan na to vino.

Prilikom pravljena rubrike „Stvari lagane“ dosta nam je pomogao i Nenadov kum Marko, pre svega sugestijama u vezi s pitanjima. Tako nam je preporučio da Krleta pitamo nešto više o tome šta i kad voli da čita.

- Da, volim da čitam i to dosta. Ali nikad kad sam u Srbiji, samo u toku sezone. Ipak odmor želim da posvetim druženju i nekim stvarima koje ne mogu da imam dok se igraju utakmice ili na pripreme. Tada je vreme za knjige pre nego za filmove. Preferiram domaće pisce. Za mene je broj jedan Moma Kapor. Pročitao sam sve što je napisao. Inače se oslanjam na preporuke, a dosta knjiga sam dobio i na poklon.

Markova druga sugestija u vezi s pitanjem bila je vezana za roštilj. Ugrađen je u zidu jednog dela kuće u Metikošu, nadomak bazena.

- Obožavam specijalitete s roštilja. Doduše, moram da priznam i da sam se u poslednje vreme malo ulenjio. Nisam dugo ništa pravio. Nešto smo više pekli jagnjiće i pravili kupus u saču. Ali zato ranije, ej! Čim bih došao u vikendicu, palio bih vatru i pripremao roštilj. Ćevapi, pljeskavice, ma sve živo... A poslednjih godinu dana sam se „navukao“ na batake bez kostiju.

Krle se u rodnom kraju potpuno distancira od svega. Odmori se, opusti, povrati energiju. Ne može da objasni taj poriv da svake godine praktično mora da ode do vikendice i provede u njoj koliko god slobodnog vremena ima.

- Verovatno na to utiče činjenica da živim u inostranstvu. Da sam tu i da mi je vikendica blizu, možda bih se drugačije osećao. Ali ovako, dođem ovde, ne radim ništa, milina... Obožavam da sedim u hladovini. Malo se okupam, dođu gosti, porazgovaramo, ma baš laganica. Retko idem do grada preko dana, jedino predeveče. Popijemo piće, ali ništa više od toga. Vratimo se u vikendicu vrlo brzo.

U delu dvorišta iznad kuće u Metikošu napravljen je boks za pse. To mesto je rezervisano za labradora Menija, od milošte nazvanog Međed.

- Dobio sam ga od sestre za rođendan, pre tri godine. Baš je dobar pas. A ima jedna zanimljiva priča u vezi s Međedom. Nestao je pre nekih šest meseci, otac tvrdi da je bio ukraden jer je tada u ovom kraju nestalo nekoliko labradora. Igrao sam sezonu i ništa nisam znao. Otac je prijavio nestanak i dan pre nego što sam se vratio u Srbiju iz policije je stiglo obaveštenje da je pronađen. Otkad se vratio nije isti pas. Često je bojažljiv, kao da su ga maltretirali. Dosta kuburi i s kilogramima. Što kum Marko kaže, taj pas je pojeo više pečenja nego prosečan čovek u Srbiji. Otac ga stalno hrani. Takav mu je posao, ide po mestima gde mu često zapakuju nešto za psa, kosti, meso... Mislim da mu je pečenja preko glave.

Uobičajno pitanje za naše goste jeste šta su za njih stvari lagane... Krle se zamislio, upitao da li je reč o aktuelnom trenutku, dobio potvrdu i odgovorio:

- Trenutno je to rano buđenje i šetnja s ćerkicom Elenom. To je za mene stvar lagana. Potpuno se opustim. Ni o čemu ne razmišljam. Nikada u životu se nisam budio u šest, pola sedam, ali nije mi nimalo teško. Naprotiv, lagano mi to pada.

Piše: Milan Vuković

izvor :