Dejan Bodiroga, bivši košarkaš i funkcioner Košarkaškog saveza Srbije – Jedan na Jedan

Kada smo se s Dejanom Bodirogom dogovarali oko realizacije rubrike „Jedan na jedan“ bili smo sto odsto ubeđeni da će čitaoci po prvi put biti jedinstveni u obraćanju istinskoj legendi našeg sporta. I nismo se prevarili: nije bilo nijednog negativnog komentara, niti pitanja koja sugerišu na klupsku ostrašćenost, što je još jedan pokazatelj da prave vrednosti najlakše ujedinjuju društvo u celini.

Aleksandar Stanojević, trener FK Partizana, prvi je postavio pitanje Dejanu. Zanimalo ga je koji trenutak ga je približio religiji.

- Približilo me je pre svega prijateljstvo s vladikom Grigorijem i vladikom Atanasijem, kao i povratak u Hercegovinu, što je u stvari bio povratak korenima. Jednostavno, dok postižeš uspehe i doživljavaš slavu, ne možeš da se osloniš samo na ljude koji te prate tokom karijere. Ima tu mnogo prepreka i mnogo zamki, pa je potrebna unutrašnja snaga i vera, bez koje se ne može. Bog svakoga dotakne, samo je pitanje kad neko taj trenutak oseti i jednostavno se prepusti. Meni je to bilo potrebno, pogotovo pred odlazak u Atinu, kada su mi se dešavale razne stvari. Odjednom je nešto podstaklo potrebu da se molim, počeo sam često i da odlazim na liturgije, a ta potreba je svakim danom bila sve veća i veća.

Dejane, zašto nikad niste zakucavali nego ste uvek išli na polaganje?

Veljko, mejl

- Zato što nisam imao jak odraz. Važila je fora da kad ja skočim, ne možeš ispod mene da poturiš novine. A i čuvao sam energiju za važne trenutke. Uvek sam išao na sigurno, jer dva poena su dva poena.

Koja je po tebi najveća razlika između današnje košarke i one od pre desetak godina, kada je tvoja karijera bila na vrhuncu?

Ivan Ivča Ivković

- Pa današnja košarka je, da je tako nazovemo, fizička košarka. Mnogo se više obraća pažnja na fizičku spremnost, ima mnogo više atleta i manje se vremena posvećuje tehnici. Danas vidimo da nemamo toliko tehnički obučenih igrača, što je jedan od problema u mlađim kategorijama. Mi smo bili prepoznatljivi po tome, po nekom vicu i šmeku koji smo imali, a sada imamo problem jer je košarka postala malo šablonizovana.

Kako možeš da šutiras bacanja 10 od 10 u trenucima kad se svima tresu noge, a ponajviše tvojim protivnicima?!

Mladen Lazić

- To je stvar karaktera, razmišljao sam o tome kako ne mogu da promašim. Evo, na primer, u Indijanapolisu, kada sam imao ona dva bacanja sedamnaest sekundi pre kraja, možda najteža u mojoj karijeri, činilo mi se da je lopta teška sto kilograma. Ali znao sam da je mnogo toga u igri i da je veliki ulog, a najviše mi je pomagalo to što sam svaki trening doživljavao kao finale. Tako sam trenirao i tako sam se i spremao za te odlučujuće utakmice.

Pre svega moram da kažem da sam veoma srećan što sam se rodio i odrastao u vreme kada ste vi igrali, i da ste jedan od igrača zbog kojeg sam i zavoleo košarku. Imao bih za vas tri pitanja.

1. Zašto nikada niste zaigrali za Partizan, iako postoje priče da je obostrano interesovanje postojalo?

2. Kao neko ko je ceo život posvetio košarci, recite mi kojoj ligi dajete prednost - Jadranskoj ili nacionalnoj?

3. Da li ste jugonostalgičar?

Nenad Milkić Svarog iz Banje Koviljače

- Zahvaljujem se na lepim rečima, drago mi je što smo vas moja generacija i ja učinili srećnim jer smo imali toliko uspeha. Bio sam u Partizanu kad sam imao 15 godina, ali samo na jednom treningu. Rekli su mi nešto u stilu: „Hajde, sačekaj malo“. Sledeće godine su se pojavili Krešimir Ćosić i Zadar, a ostalo je poznato.

- Nacionalnoj. Nemam ništa protiv Jadrana, ali jednostavno, mislim da ta Jadranska liga malo gubi smisao, da to više nije regionalna liga ako imamo, primera radi, Nimburg. Treba da pravimo našu, srpsku ligu, i da oporavimo nekada jake centre jer je to za dobrobit naše košarke.

- Nisam jugonostalgičar. Odrasli smo u jednoj zemlji, posle je došlo do raspada, već znamo kako i zbog čega, da se ne vraćamo na tu temu. Imam mnogo prijatelja iz susednih zemalja, ali nemojmo više da se vraćamo na bratstvo i jedinstvo. Imamo našu zemlju, hajde da učinimo sve da ona bude dobra.

Zašto na kraju karijere nisi zaigrao za Partizan i da li žališ zbog toga što nikada nisi nosio sveti crno-beli dres?

Predrag Janković

- Pa dobro, s obzirom na to da su me otac i brat vodili na fudbalske i košarkaške derbije i da sam se od ranog detinjstva opredelio za Partizan, normalno je da sam sanjao kako igram u Partizanovom dresu. Međutim, kad mi se to nije ispunilo sa šesnaest ili sedamnaest godina i kada je karijera krenula drugim tokom, ta opcija je bila nerealna.

Veliki pozdrav za najboljeg košarkaša Srbije svih vremena! Da li ste ikada imali tremu u odlučujućim trenucima, kada ste preuzimali odgovornost?

Aco iz Loznice

- Nikada nisam imao tremu, samo pozitivnu tenziju pred finala, pred svetska i evropska prvenstva, pred Fajnal for Evrolige… Bio je to u stvari adrenalin. Na primer, kada sam s Panatinaikosom 2002. osvojio Kup šampiona u Bolonji, posle četiri godine provedene tamo i svega osvojenog, postojala je mogućnost da ostanem u Atini i praktično tamo završim karijeru. Međutim, meni je bio potreban neki novi izazov. Onda odem u Barselonu, koja je silno želela da postane prvak Evrope, a i meni je bila potrebna nova motivacija, iako sam mogao da ostanem na sigurnom.

Mnogi ljubitelji košarke smatraju te najboljim igračem koji nikada nije igrao u NBA ligi. Da li ti je ponekad žao zbog toga?

Tatjana Radovanović ex Stojanović

- Nije mi žao. Rekao sam već da ne bih menjao ništa u svojoj karijeri. Bio sam draftovan 1995. od Sakramenta, a najbliži prelasku možda 2002. godine, kada su me zvali Rudi Tomjanović u Hjuston i Greg Popović u San Antonio. Međutim, opredelio sam se za Evropu, nisam hteo da odem samo da bih rekao kako sam bio u NBA. Posle je došla ponuda Barselone koja je zadovoljila i materijalnu stranu, pa kada su se već poklopile neke stvari, odlučio sam da ostanem u Evropi. I nisam zažalio, mada znam da sam mogao da igram u NBA.

Možete li od igrača s kojima ste igrali u klubovima i reprezentaciji da sastavite petorku za koju smatrate da je najbolja? Ali da ste i vi u toj postavi!

Boban Đurić

- To je dobro pitanje, ali baš teško. Igrao sam s toliko dobrih igrača, moraću da izostavim nikoga… Hajde, neka bude petorka iz reprezentacije, ali bez mene: Đorđević, Danilović, Paspalj, Rebrača, Divac. Ali opet izostavljam Stojakovića i mnoge druge… Meni je, recimo, Sale Obradović bio veoma bitan u reprezentaciji, pa Gurke, a da ne govorim o klupskim saigračima Fućki, Kutlaju, Blekmenu, Rađi…

Koja vam je najdraža pobeda u reprezentativnom dresu?

Borko Vasiljević

- Indijanapolis 2002, isto tako i Atina 1995. i 1998. Ali kad već moram da izdvajam, onda je to Svetsko prvenstvo u SAD-u, kada smo s Pešićem pobedili „drim tim“ na njihovom terenu, a posle toga i Argentinu.

Da li nekad pogledate na Jutjubu snimak driblinga u duelu s Karmelom Entonijem? Šta vam prvo padne na pamet kad se setite kako ste izigrali veliku NBA zvezdu?

Ivan Dimitrijević iz Novog Sada

- Da, pogledao sam. Nisam se bavio tim stvarima dok sam igrao, nisam ni gledao svoje utakmice sve do skoro. Sad mi na snimku izgleda fascinantnije nego u tom trenutku. Bile su još dve zanimljive scene, jedna je ona s Džefersonom, gde ga ja posle pitam „Where is the ball“ (gde je lopta). To ima baš na snimku. A meni lično najubedljiviji detalj je onaj iz Indijanapolisa, kada me je čuvao Finli. Za razliku od Karmela, pao je na drugu fintu i legao na parket. A čuje se „auuu“, deset hiljada ljudi u hali ostalo u čudu. Ja krenem na prodor, pa zbog te reakcije publike ne mogu sam da završim akciju, nego dodam Divcu. Došlo mi da se smejem…

Kao jedan od najuspešnijih sportista s ovih prostora, a sada i kao sportski funkcioner, recite iskreno da li dominacija samo jednog sportskog društva, u našem slučaju Partizana, doprinosi boljitku nacionalnog sporta?

Velibor Pavlović

- Bilo bi dobro da ima više uspešnih klubova, da postoji zdrav rivalitet između Partizana i Zvezde, ali da imamo i ostale centre. Mislim da je veoma pozitivno ono što je uradio Muta u Kragujevcu s Radničkim, međutim, moramo da kažemo da je Partizan postavio bazu i da je zahvaljujući tome došao do rezultata.

Majstore, kako je u kancelariji? Da li si se navikao na odela?

Vesna Vukašinović iz Niša

- Bolje je na terenu nego u kancelariji. Već sam imao iskustvo s kancelarijom u Rimu, gde sam bio generalni menadžer Lotomatike. Sad sam u Savezu prihvatio ulogu da, zajedno s ostalima, timskim radom pokušamo da poboljšamo neke stvari. Naravno da ima dosta posla, ali snalazimo se. Navikao sam se na odela još dok sam živeo u inostranstvu.

Budući da za većinu građana u Srbiji predstavljate iskonskog heroja, zašto vas ima tako malo u javnom životu? Zar mislite da je prirodnije ako na televiziji i u novinama gledamo neke koji vam nisu ni do kolena, umesto onih koji su to najviše zaslužili?

Nenad Glišić iz Kragujevca

- Pa dobro, mislim da nema potrebe za češćim pojavljivanjem, osim kad imam nešto značajno da kažem. U Srbiji se ljudi mnogo guraju i trpaju u medije jer misle da time dobijaju neke poene. To je naša slika i prilika, zato nam i ide onako kako nam ide. Naravno, to bi trebalo promeniti.

Ako bi vas neko od političkih prvaka pozvao da se pridružite političkoj partiji, s obzirom na činjenicu da biste doneli ogroman broj glasova, kakav bi bio vaš odgovor?

Jovana Marković

- Dok sam igrao u reprezentaciji, političari su često želeli da nam se nekako približe. Što se mene tiče, moja opcija je Srbija. Potrebno nam jedinstvo u svakom smislu, a ne strančarenje i razjedinjavanje. Nisam član stranke, niti mi je to cilj.

Poštovani gospodine Bodiroga, imam dva pitanja za vas...

Prvo: na koji način posmatrate izjavu predsednika FIBA Maininija i šturo izvinjenje zbog sudijske greške kojom je Srbija udaljena iz borbe za medalje na prošlom SP?

Drugo: da li vam se čini da je deo u kojem nam savetuje da se okrenemo budućnosti pomalo licemeran? Hvala.

Siniša Blagojev iz Vranja

- FIBA ima svoj stav i ne treba očekivati da će oni ići preko tog stava. Svi smo videli šta se dešavalo u polufinalu, a to što je Mainini uradio je veliki iskorak za njih jer im mi to nismo ni tražili. Čovek je jednostavno osetio potrebu se izvini posle onoga što je video u drugom poluvremenu. Mislim da je to dobar potez.

- Nije licemerno. Mi moramo da nastavimo odnose sa FIBA, a normalno je da će uvek biti spornih situacija zbog kojih će se neko žaliti. Greške su bile vidljive, ali, ponavljam, to je za njih veliki iskorak jer oni kao organizacija nemaju običaj da se izvinjavaju.

Legendo, brat mi je pričao da si 1998. ili 1999. na nekoj utakmici Evrolige imao konflikt s Tomaševićem. Ako je to istina, možeš li da se setiš kako je do toga došlo i kako ste izgladili stvar? Veliki pozdrav.

Vedran Mijić iz Subotice

- Da, na utakmici Panatinaikos – Budućnost… Pa bila je tenzija zbog neke „banane“ koju im je „lupio“ Rebrača, ali uopšte nije bio konflikt u toj razmeri u kojoj su ga prikazali.

Dejane, da li si posle dodele medalja u Atini `95. nekada porazgovarao s nekim reprezentativcem Hrvatske o njihovom odlasku s ceremonije? Da li bi naši reprezentativci uradili isto da su Hrvati uzeli zlato?

Jelena Veljković

- Nisam, iako sam imao prilike da igram s nekima od njih. Mi smo znali sve, i kakve su pritiske imali i ko im je naredio da siđu s postolja. Videlo se to i u hotelu, kada su nas izbegavali. Meni je to i tad bilo neprirodno, ali dovoljno govori o toj situaciji iz 1995. godine.

- Mislim da ne bismo otišli s postolja. Poznajući sebe i ostale, znam da nismo opterećeni tim stvarima i da niko nije mogao da nam naredi tako nešto.

Kako vam se čini forma igrača koji će sačinjavati okosnicu našeg nacionalnog tima u Litvaniji? Imamo li čemu da se nadamo ako se uzme u obzir da Veličković, Tepić, Bjelica, Kešelj i Perović, primera radi, nemaju dobru sezonu iza sebe?

Zoran Vesić

- To je objektivan problem. Ove godine neki nisu imali dobru minutažu, pa će kroz pripreme morati da povrate samopouzdanje. S druge strane, oni kao tim deluju kompaktno, kao grupa imaju dobru hemiju, ali teško je sada govoriti o prognozama jer je konkurencija žestoka. Cilj treba da bude ulazak među šest ekipa koji će ići u pretkvalifikacije za Olimpijske igre. Ali treba videti u kojem ćemo sastavu otići, da li ćemo biti kompletni i zdravi, a to što neki nisu igrali u svojim klubovima može da bude i dobro. Doći će odmorni i željni košarke.

Kada ste kao dete otišli u inostranstvo, šta vam je najviše nedostajalo? Pošto sam majka mladog košarkaša koji ovog leta napušta Srbiju i ide da igra u inostranstvu, kako da ga savetujem? Hvala na odgovoru.

Bojana Mitrović Popović

- Meni je najviše u početku nedostajalo društvo, prijatelji i kuća. Posle se čovek navikne, uđe u ritam. Kasnije nemaš ni vremena da razmišljaš jer naučiš, što se kaže, da budeš profesionalac. Kada bi moje dete imalo neku ponudu, dopustio bih da samo donese odluku jer su to uradili i moji roditelji kad sam imao šesnaest godina. Naravno, kasnije sam shvatio koliko je to teško, koliko roditelj mora da bude hrabar da bi pustio dete da ide. Veoma je bitno da mladi sportista uvek ima podršku i savete od porodice.

Koji je, po vašem mišljenju, bolji film - Montevideo ili Jednom braća?

Kristina Petrić

- Montevideo me je stvarno oduševio, Bjela je napravio fantastičan posao kada je pokazao Beograd iz tridesetih godina prošlog veka i tadašnji duh prestonice i Srbije. Drugi film je, kao dokumentarac, takođe sjajan, ali Bjelogrlićev rad je stvarno fascinantan.