Ivana Višković, novinarka TV Avala - Voditelj nije isprogramirani lutak

Kako je televizijskom voditelju kada sabajle mora da bude u tip-top izdanju? Da li pred kamerama glumi da mu je baš sve potaman, iako se probudio pre većine običnog sveta? Lice uz koje započinju dan gledaoci TV Avala iz prve ruke objašnjava fenomene jutarnjeg programa

Detinjstvo pamti po bezbrižnom odrastanju u Zemunu, pokraj lepog, plavog Dunava u vremenu koje, kako sama kaže, po mnogim kriterijumima gotovo da nema dodirnih tačaka s vremenom sadašnjim. Učeći prve školske i životne lekcije u tako inspirativnom ambijentu, Ivana Višković, popularna voditeljka jutarnjeg programa TV Avala, veoma rano je počela da razmišlja o profesiji kojom će se jednog dana baviti. Prvi pik bila joj je gluma, da bi joj se ubrzo zatim učinilo kako je rođena da studira istoriju umetnosti. Dan za konačnu odluku dogodio se već u trećem razredu srednje škole, kada se prijavila na novinarski konkurs koji su raspisali urednici Trećeg kanala RTS-a. Iako je iz cuga primljena, odložila je ulazak u redakciju legendarne televizije, da bi prvo privela kraju gimnaziju. A kada je četiri godine kasnije postala diplomirani novinar, nije se štedela u nastojanjima da u svom delokrugu rada opravda naziv pripadnika „sedme sile“.

- Započela sam karijeru 1995. godine. Tada sam mislila da je to bio najgori period za bavljenje novinarstvom, a starije kolege su mi govorile da je nekoliko godina ranije bila znatno bolja situacija. Ali kad iz ove perspektive gledam to vreme, da li što sam bila mlađa ili što sam radila u Kulturnoj redakciji, deluje mi da je tada bilo manje cenzure i autocenzure nego danas. Takođe, imam utisak da su novinari u tom periodu imali više izazova pred sobom, dok mi je danas sve malo banalizovano. Verovatno sve to ima veze s godinama, sazrevanjem i s očekivanjima. Na kraju krajeva, svi smo mi imali velika očekivanja, a za ovo što se dogodilo, ne bi se bas moglo reći da je veliko – započinje Ivana Višković razgovor za MOZZART Sport.

Na koji način si dobila posao na Trećem kanalu?

- Preko konkursa na koji sam se prvi put prijavila još kao srednjoškolka, ali sam zbog školskih obaveza odložila ozbiljnije bavljenje novinarstvom. Kasnije sam postala član Muzičke redakcije, u kojoj je poteklo puno nas koji smo danas rasplinuti u brojnim medijskim kućama. U kontaktu smo, bukvalno smo kao familija.

Malopre si upoređivala događaje nekad i sad. Deluje li ti danas 3K kao televizija koja je bila totalno ispred svog vremena?

- Naravno. U prilog te teze najbolje govore brojni kvizovi i emisije koje su za ondašnje standarde bili potpuna revolucija, a koji su danas popularni. Osim toga, ta televizija je posedovala prefiks „art“, što danas teško može da se postigne u eri sveopšte komercijalizacije. Moram da kažem da smo svi bili svesni da moramo da se odvojimo od RTS-a, koji više nije imao snage i sredstava za nas, međutim, do poslednjeg dana smo gajili nadu da će nas neko kupiti. Nažalost, tako nešto se nije dogodilo. Ni danas mi nije jasno zašto neko nekom nije dao da privatizuje takav potencijal. Kasnije smo saosećali s kolegama s TV BK, za koje nismo verovali da će onako potonuti i da nikoga neće biti briga zbog toga.

Već godinama radiš na TV Avali. Stiče se utisak da teško podižeš sidro kad ga jednom baciš.

- Vezujem se za sredinu i hoću da nešto napravim tu gde jesam. Ne okrećem se odmah ukoliko nešto nije kako ja mislim da treba da bude. Na TV Avali sam od prvog dana prepoznala stvaralačku energiju i veliki entuzijazam kod ljudi. Na kraju krajeva, ovim poslom se i ne možeš baviti ako nemaš entuzijazma.

Koliko dugo radiš emisiju Jutro i koliko ti je trebalo da uđeš u ritam?

- Od 2008. godine, a vremenom sam uvidela da je to televizijska forma u kojoj može sve da se prikaže iz života i dokumentuje na pravi način. Što se tiče ranog ustajanja, postala sam spartanac po tom pitanju i odgovara mi. Mnogi se čude kako u rano jutro mogu da funkcionišem tako bistrog uma. Naprosto, veoma brzo se rasanim i uđem u program.

U kolikoj meri voditelj jutarnjeg programa mora da bude glumac, da bi gledaocima sve bilo potaman?

-Tačno je, mora malo i da se bude glumac jer stvarno je teško svaki dan voditi takvu emisiju. Na sreću, ja sam u principu vedre naravi, a to mi pomaže kad, na primer, nekog jutra nisam u punoj formi. Jednostavno sam se uvežbala.

A registruju li gledaoci kad nisi u pravom elementu?

- Pa primete. Mislim da i treba da primete, pošto voditelj nije isprogramirani lutak. Kao što svako nekada ustane na levu nogu, tako i voditelj pita malo oštrija pitanja, pa se primeti da je malo nadrndan.

Možeš li da stigneš da se za svaku emisiju pripremiš kako treba?

- Još uvek stižem. Mada, mogla bih da uđem u neki automatizam, zato što se to može kada pratite nešto u kontinuitetu. Recimo, dođe u goste neki ministar, a ja jednostavno znam koje probleme sa sobom nosi, pa mu i postavljam pitanja u vezi s tim.

Dobro, ali dižeš li ponekad „ručnu“, vodiš li računa šta pitaš, pošto su srpski političari prilično sujetni?

- Hm, trebalo bi da se misli o tome, pogotovo kad se zna u kakvom društvu živimo. Svi su uvredljivi, traže pitanja unapred, neće da odgovore na ona koja im nisu u interesu. Zbog svega toga se divim kolegama koji rade političke tok-šou programe. Često se pitam kako oni iz političara izvuku neku prirodnost jer oni su samo tako uvežbani. Ipak, dogodi se da pitam nešto što im ne odgovara, ipak je to živ program. Na sreću, kod nas to na kraju uvek ispadne simpatično.

Da li ti je lakše da praviš emisiju Šareno, u društvu još dve koleginice?

- Timski rad ima dve strane medalje. U podeli posla je lakše, onako teoretski, međutim, u praksi je drugačije kad sa svakom koleginicom moraš da se konsultuješ oko svega. Jednostavnije je kad radiš sam ili eventualno s jednim kolegom. Uprkos svemu, profunkcionisale smo. Uostalom, vidimo sad na TV Prvoj kako pet koleginica zajednički vode program. Očigledno je da jedan voditelj više nije dovoljan, a-ha-ha…

Imaš li običaj da pratiš internet forume? Gledaoci naročito vole da komentarišu „izvođače televizijskih radova“.

- Neee, stidim se kad nešto pročitam o sebi, čak i kad je pozitivno. A eventualna negativna kritika tek bi me pogodila.

Kakvi su tvoji profesionalni ciljevi? Da li su dnevnog ili dugoročnijeg karaktera?

- Iskustvo i sredina su me naučili da mi ciljevi budu dnevnog karaktera, plus mi trenutno odgovara ovo što sad radim. Pre svega zbog porodice, supruga i sina. Naravno, kao i svima koji se bave ovim poslom, imam viziju o realizaciji autorske emisije.

Kad smo već kod „bavljenja“, da li si se bavila sportom u lepim danima tvog detinjstva?

- Jao, jesam. Bila sam potpuna suprotnost današnjoj statičnoj Ivani. Naime, kao i mnoge devojčice, trenirala sam gimnastiku. Uz to, volela sam u osnovnoj školi da igram rukomet, koji danas kao sport ništa ne razumem. Deluje mi pregrubo. Omiljeni sport za gledanje mi je košarka, iz razloga što su naši najbolji košarkaši dugo sve pobeđivali.

Za koga se navijalo u kući Andrejića (Ivanino devojačko prezime)?

- Za Zvezdu, ali je u našim redovima bilo i partizanovaca, a-ha-ha… E sad, da budem iskrena, u košarci sam navijala za Partizan zbog Saleta Đorđevića, Danilovića i ostalih. Kad bolje razmislim, mislim da tada malo ko nije navijao za njih.

Pre desetak dana vratila si se s krstarenja Mediteranom. Kako ti je izgledao Beograd po povratku?

- Izgledao mi je u skladu sa imenom - beo i čist. Drugačije i nije mogao da izgleda posle Palerma i Sicilije, koji su neočekivano prljavi. Lep je Beograd, stvarno, pravi evropski grad. Liči mi na Barselonu, samo nam nedostaje Gaudi. I tek kad odete, pa se vratite, vidite koliko volite Beograd i koliko su ljudi ovde divni. Definitivno mi je postalo jasno zašto nas stranci vole, pošto su „napolju“ svi hladni i užurbani, i nemaju ovu našu balkansku toplinu.

Postoji li nešto što ti ipak ide na živce u prestonici?

- Nerviraju me protesti i lomljenje Beograda. Pritom mislim da ga ne lome Beograđani, to je sigurno.

Smetaju li ti saobraćajne gužve?

- TV Avala je kod Sajma, stanujem preko puta Hajata i posao mi je blizu, a opet tako daleko. Daleko zbog Gazele, koju izbegavam i idem naokolo, preko Starog železničkog mosta. Bilo bi svima nama mnogo lakše kad bi bilo manje automobila i kad bismo malo više koristili prevoz ili se prošetali. Ovako, na sceni je haos u kome se svako snalazi kako zna i ume. Dok smo za vreme odmora obilazili Španiju, Italiju i Maltu, bila sam fascinirana koliko malo džipova ima na ulici.

Je l’ to hoćeš da kažeš kako smo bogata zemlja s obzirom na činjenicu koliko džipova i luksuznih četvorotočkaša krstari beogradskim ulicama?

- Baš smo u jednoj emisiji obrađivali tu temu i zaključili da je reč o prividu luksuza. Privid u smislu da vozimo svi automobile koje ne možemo da isplatimo, dok benzin plaćamo tako što odvajamo od nekih drugih prioriteta za život. Kad se toga budemo rešili, bićemo mnogo bliži Evropi.

Na koji način voliš da iskoristiš slobodno vreme?

- Volim bioskop i pozorište. Poslednje što sam gledala bila je predstava „Sve o mojoj majci“. Morala sam da je odgledam pošto obožavam Almodovara, a Paulina Manova bila je sjajna.

Pratiš li napore kolega s konkurentskih televizija za što bolju gledanost?

- Kao i svi, vrtim i ja kanale i bacim pogled na ono što rade drugi. Zanima me da uporedim sa onim što moje kolege i ja radimo.

Neko je rekao da je čovek, između ostalog, ono što gleda na televiziji. Šta misliš o toj definiciji?

- Rastuži me kad vidim koliko ljudi prati neke apsolutno bezvredne programe!

Postoje li emisije koje obavezno odgledaš?

- Tačku na prohujalu sedmicu stavljam tako što gledam Utisak nedelje i Olju Bećković.

Sta mislis, u čemu je tajna tolike dugovečnosti Oljine emisije?

- Tajna se krije u našoj tragičnoj svakodnevici.Verovatno nam to treba. Da ne živimo tu gde živimo i kako živimo, Olja bi verovatno bila glumica i snimala komedije.

ŽENE VOLE GLAS MOG NEBOJŠE

Svakodnevno pojavljivanje pred kamerama TV Avala Ivani nije obezbedilo veću popularnost od supruga Nebojše, koji na Sportklubu prenosi fudbalske i teniske mečeve.

- Doskora sam radila pet dana u nedelji Jutarnji program. Pomislio bi čovek, to je nešto, neka popularnost. Međutim, gde god se pojavimo zajedno, događa se isto. U prodavnici, na primer, kako Nebojša progovori, tako ona na kasi baca pogled na njega i usklikne: „To ste vi! Recite još nešto, aj’te preko reda.“ Ima taj specifičan glas koji leži uz sport kakav je tenis. Kako su i žene načisto poludele za tenisom, tako su poludele i za njegovim glasom.

LAV ZA BARSELONU

Ivanin i Nebojšin sin Lav jedva je čekao da prohoda kako bi započeo druženje s loptom. Tačnije, s loptama.

- Geni su geni. Lav je počeo da prosipa sportsku terminologiju kako je progovorio. Neverovatno. Ima nepunih sedam godina, a nema tima i igrača koga on ne zna. Sad smo za vreme odmora posetili Kamp Nou, koji je za njega svetilište. Tom prilikom smo ga slikali u Barsinom dresu u klupskom muzeju i svlačionici. Kad smo se vratili u Beograd, igralo se finale Lige šampiona, a moj sin me zabrinuto upitao: „Šta da radim ako Barselona izgubi?“ Kažem mu da ćemo promeniti dres. Srećom, nije imalo potrebe za tim, sad ponosno i na treninge tenisa ide u plavo-crvenom dresu.

Piše : Milorad Plazinić

izvor :