Kada poslednji pirotski kovač ode u penziju, ugasiće se i vek stara tradicija

- Tradicija je duža od stotinu godina. Kada sam pre tridesetak godina ostao bez posla u društvenom preduzeću, nisam imao izbora, pa sam počeo da radim u porodičnoj kovačnici, u tijabarskom delu grada, gde je nekada bilo pedeset kovača. Nažalost, sada sam ostao samo ja, a kada za dve godine odem u penziju, moraću teška srca da zatvorim radnju, pa Piroćanci više neće imati da dobiju kovačke usluge - kaže Siniša i dodaje da posla i dalje ima za kovače.

- Iako živimo u eri informatike, posla i dalje ima. Ne može da se živi, ali može da se preživljava. Dolaze ljudi da im klepam sekire, popravim poljoprivredne alatke, motike, ašove, lopate, naoštrim noževe i slično - kaže Siniša.

U tijabarskom delu grada, nekada zanatskom centru Pirotu, bilo je na desetine radnji koje spadaju u stare zanate. Sada ih je ostalo svega par, jedan limar i Siniša - poslednji pirotski kovač.

- Moja deca su završila medicinske škole i nisu voljna da nastave da se bave ovim teškim i prljavim poslom, mada i ovaj posao ima lepe strane kao i svaki drugi - kaže Siniša.