Falsifikati nemaju tipičnu aromu meda

Pošto je nedavno analizama ustanovljeno da je od 25 uzoraka meda koji se prodaje u trgovinama 22 falsifikat kome je dodata neka vrsta šećera, postavlja se pitanje kako prepoznati pravi pčelinji proizvod na tržištu. Pčelari kažu da je to u suštini teško ustanoviti, ali ipak smatraju da se po nekim karakteristikama falsifikati ipak mogu prepoznati. Pre svega, kažu, nemaju tipičnu aromu meda. Takvim medovima su dodate veštačke boje, ali one nemaju sposobnost da daju medu prirodnu mutnoću. Kako kaže Rodoljub Živadinović, predsednik Saveza pčelarskih organizacija Srbije SPOS, što je med prirodno tamniji, falsifikatori dodaju više veštačke boje, koja samo potamni med, ali on ostaje kristalno providan.

– Bukvalno možete prepoznati sagovornika gledajući ga kroz teglu, dok kod prirodnog meda to nije moguće jer on ima prirodnu mutnoću. Falsifikati napravljeni od čistog šećera imaju neobično nisku cenu, koja je neretko niža od otkupne cene meda po kojoj pakeri meda kupuju med od pčelara. Takvi falsifikati obično zbog procesa proizvodnje imaju jako povišen nivo HMF-a ili hidroksimetilfurfurala, koji nastaje raspadom fruktoze, jednim od glavnih šećera koji se nalaze u medu. Da bi ga smanjili, falsifikatori u taj lažni med dodaju čak i živu sodu, koja je jako opasna – kaže on.

Savršeniji falsifikati, dodaje, čak prolaze i sofisticiranije analize, ali ne sve. Međutim, njih je na prvi pogled mnogo teže prepoznati, i čak su i dugogodišnji pčelari često nemoćni.

– Jedini način koji je skoro uvek pouzdan jeste da kupite kristalisani med, ali da je homogeno kristalisan od dna do vrha tegle. Pored zidova tegle ili na površini može imati tanke beličaste slojeve iskristalisane glukoze iz meda, i to je jedino remećenje homogenosti koje je dozvoljeno. Sve drugo takođe može biti pravi med, ali se jednostavno mora potvrditi laboratorijskom analizom, jer zaista ima svega na tržištu, mada današnji masovni falsifikatori uglavnom prave lažni med tako da nikad ne kristališe, jer u srpskom narodu postoji uvreženo mišljenje da je kristalisani med poreklom od šećera, a istina je upravo suprotna – kristalizacija je dokaz da je med prirodan – objašnjava Živadinović.

Kako kaže, u severnim zemljama kao što su Norveška, Švedska, Finska, Ruska Federacija i druge, potrošači skeptično gledaju na tečne medove, pošto su navikli na kristalisani med, jer su tamo generalno niže temperature, a one promovišu mnogo bržu kristalizaciju meda nego u našim južnijim krajevima. On objašnjava da potrošači ne bi trebalo da veruju u urbane legende o navodnom vazdušnom mehuru u tegli koji se na određeni način kreće kroz teglu kad je okrenete, ili o niti meda dok med curi koja se ne prekida ako je med "pravi", ili legenda o rastvaranju sirupa i meda u vodi na određeni način.

Sve su to, kaže, neistine i vešti falsifikatori sve to mogu takođe da "lažiraju". U SPOS-u podsećaju da je jedini pravi način za prepoznavanje pravog meda isključivo moderna laboratorijska analiza, koja utvrđuje prirodnost meda. Radi se o više metoda koje se primenjuju, pre svega po pitanju izotopa, čime se utvrđuje poreklo šećera u medu, to jest od kojih biljaka je šećer u medu. Tako, ako se u medu pronađe šećer od šećerne repe, trske, pirinča, kukuruza i slično, onda to znači da med nije prirodan, već da su mu dodati strani šećeri. Takav med se ne sme nazivati medom, već se mora povući sa tržišta i uništiti.