Vladan Batanović, direktor Instituta "Mihajlo Pupin" - Tržišni naučnik

Ono što smislimo i napravimo sutra moramo da pretvorimo u proizvod koji znamo kome ćemo prodati. Pre nekoliko sedmica ispunio je uslov za odlazak u penziju, ali je odlučio da ostane još dve godine na čelu Instituta. Ni u penziji ne bi mogao da sedi kod kuće i čita novine. Kad se povuče iz „zvezdarskog naučnog sazvežđa“, planira da se posveti istraživačkom radu i svojim savetima pomogne mlađim naučnicima

Nismo od onih naučnika koji obuku beli mantil, stave prst na čelo i gledaju u kosmos, razmišljajući kad će Srbin tamo da se vine.

Ono što smislimo i napravimo sutra moramo da pretvorimo u proizvod koji znamo kome ćemo prodati. Ovako Vladan Batanović, direktor Instituta „Mihajlo Pupin“, u kojem radi punih 39 godina, u najkraćem opisuje svoj tim pričvršćen za ovozemaljski tržišni zadatak.

Jednom nogom naučnik, drugom poslovni čovek, kaže da Institut tako funkcioniše otkad on tamo radi, a došao je kao mlad inženjer odmah po završetku Elektrotehničkog fakulteta.

Tako razbija sliku o „knjiškim moljcima“ koja mnogima blesne čim čuju reč Institut, mada dodaje da naučnici ne mogu a da barem malo ne „kopaju“. Doduše, danas na internetu.

Svaki put kad se uključi svetlo, odvrne neka slavina u Beogradu, neki od sistema Instituta „Mihajlo Pupin“ je to registrovao, objašnjava Batanović. Isto tako, njihova tehnologija je naplata putarine na autoputu ili sprečavanje pranja novca u Srbiji.

Posvetio se, između ostalog, problemima u upravljanju saobraćajem na autoputevima i kao posledica toga nikla je familija uređaja u čijoj je realizaciji učestvovao, kaže prekidajući na trenutak razgovor zbog važnog poziva. Nekog velikog investitora.

Institut ne proizvodi transformatore, turbine, generatore, već sisteme za upravljanje koji omogućavaju da se na svim kritičnim mestima postave različiti senzori koji mere temperaturu, vibraciju, broj obrtaja, potrošnju energije. Takvi uređaji „institutskih ruku“ delo, odnosno specijalizovani računari i odgovarajući softveri, postavljeni su u skoro svim termoelektranama, hidroelektranama, velikim trafostanicama, distributivnim mrežama.

Naporan rad i vizija

Te čuvene 1968. protestovao je protiv komunističkog birokratizma i toliko se „zaludeo“ demonstracijama da zamalo nije izgubio godinu. Ali, kako kaže, dozvao se pameti i završio studije i kao što je dobre studente u to vreme odmah čekao posao i on ga je dobio. U Institutu. Kada se osvrne na proteke skoro četiri decenije i put od mladog inženjera, pripravnika do generalnog direktora Instituta, na čijem je čelu poslednjih 15 godina, kaže da je bilo lepih i teških perioda. Ali, nije otišao ni kad je bilo najteže, posle raspada stare Jugoslavije kad su bila „odsečena“ sva tržišta.

Bilo bi, kako kaže, nepošteno reći da takve ideje čoveku ne padaju na pamet. Ipak je ostao, delimično iz porodičnih i poslovnih razloga. Nikad nije hteo da dozvoli da se o njegovim starim roditeljima brine neko drugi, a jednim delom, zadržao ga je i neki inat, svojstven srpskoj prirodi. Tako je jedna ekipa sredovečnih ljudi 1996. iz svoje tvrdoglavosti i upornosti odlučila da izvuče Institut iz blata. „I relativno uspešno smo to uradili za četiri, pet godina. Danas je Institut sigurno jedna od naših najboljih visokotehnoloških firmi u oblasti informacionih i komunikacionih tehnologija“, kaže.

Atomska ljubav

Mogu da ga optuže kao zagovornika nuklearnog lobija. Ne zbog toga što je bio zaljubljenik u nuklearnu fiziku u studentskim danima, nego što njegovo uverenje o neophodnosti te energije dolazi iz krajnje, kako kaže, racionalnih razloga. „Celokupna današnja energetika bazirana je na fosilnim gorivima koje smo prilično iscrpeli“, kaže. Alternativni izvori, kao što su vetar, biomasa, sunce, još ne mogu zadovoljiti potrebe sa stepenom efikasnosti i masovnom proizvodnjom.

„Ostaje nam nuklearna energija, ali tu se susrećemo sa problemom ljudske alavosti. Ako se ne održavaju i inoviraju nuklearna postrojenja, onda je profitna stopa takvih objekata značajno niža nego što se danas u svetu obično ostvaruje“, objašnjava. I u Japanu, koliko on zna, problem je bio zastarela tehnologija, što se nije ulagalo u povećanje bezbednosti u starim reaktorima i smanjio rizik od ekscesa.

Zemlju izlazećeg sunca jeste zadesila havarija koju ni inženjerski um ne može da predvidi. Ali, da su Japanci zatrpali elektrane kao što su to učinili u Černobilju, kad su videli da je „đavo odneo šalu“, misli da bi ekološka šteta bila manja, ali bi ekonomska bila velika. „U Japanu su procenili da bi mogli da je spasu. Cenu spasa ćemo videti u budućnosti“, kaže, ipak napominjući, da smo zašli u oblast u kojoj nije ekspert.

Upravljački sistemi moraju da predvide sve situacije u kojima realan sistem može da se nađe i da kroz odgovarajuće programske procedure saopšti kako se reaguje u takvim situacijama, ali „ako se desi zemljotres pa sve ode dođavola, u tim slučajevima postoje neke druge procedure gde upravljanje delimično pomaže. U Japanu, videlo se, nije se moglo pomoći jer su nastala teška oštećenja na baznoj tehnologiji“.

Na opasku da su reaktori nebezbedni, on kaže da je to isto kao kada bi rekli nebezbedno je putovati avionom. „Kao što se danas ne može bez aviona, mislim da ovaj svet u sledećih sto godina neće moći bez nuklearne energije. Moraće da je ima, ali će morati da se navikne, prilagodi i da se minimiziraju štetni uticaji havarija koje se dešavaju“.

Institutski zet

Za Institut nije vezan čisto poslovno već i emocionalno. Tamo je upoznao suprugu, koja je radila u računarskom centru, a sada je u zasluženoj penziji. Šaljivo kaže da je institutski zet. „I moji kumovi su iz Instituta“. Tako je kuća u kojoj je proveo gotovo 40 godina postala kao drugi dom, kaže Batan, kako su ga prozvali još drugovi iz gimnazije. I njegovog oca su tako zvali, ali sin koji upravo magistrira na ETF-u, izgleda da će prekinuti tradiciju tog nadimka. On kaže „dosta je bilo Batana“. U porodici je našao puno razumevanje i potporu koja je, kaže, neophodna za bilo koji posao.

Kad se okrene u prošlost, sklon je da zaboravi loše strane, tako da svega što se seća vezano za svoj život i rad u Institutu boji nekim ružičastim valerama.

Muči ga kriza, ozbiljnija je nego što se vidi u javnosti, kaže. Ne krije da su posle 15 godina neprekidnog, nekad većeg nekad manjeg povećanja plata, morali od početka ove godine da ih smanje. Za nekih desetak odsto, da bi obezbedili redovnost. Smatra da od male plate postoji samo jedna gora stvar - neredovna plata.

Pre nekoliko sedmica ispunio je uslov da ode u penziju, ali je u dogovoru sa svojim upravnim odborom odlučio da ostane još dve godine na čelu Instituta. Da pomogne da se prebrodi kriza. Očekuje da će se za to vreme holding konsolidovati i probiti na nekoliko velikih tržišta, a onda u tim godinama planira da se i on povuče. Njegova životna tragedija bi bila da nakon pet godina prođe pored svoje druge kuće na Zvezdari i vidi da je „obrasla u korov“. Ni u penziji ne bi mogao da sedi kod kuće i čita novine, planira da se posveti istraživačkom radu i svojim savetima pomogne mlađim naučnicima.

poziv na pretplatu na - www.emportal.rs