Bogdan Obradović, teniski selektor Prototip sportiste

(Foto: mozzart sport)

Selektor može da bude ovakav i onakav, ali ako je dibidus sportista, onda sve ide mnogo lakše. Takav je slučaj s kormilarom našeg teniskog nacionalnog tima: Bogdan Obradović spada među retke individue koje neće ustuknuti na sportskom bojnom polju bez obzira na to da li je u pitanju tenis, košarka, fudbal ili stoni tenis. Toliko talenta za sport retko se viđa, pa je čak i preteklo do te mere da je trenirao i hokej na ledu i karate, a bavio se i jedrenjem i ronjenjem

Na zvaničnom sajtu Bogdana Obradovića stoji citat Cicerona, rimskog filozofa i državnika: "Nije dovoljno sticati znanje, već ga treba i upotrebljavati".

Te misli pridržava se naš sagovornik, rođen 1966. godine u Beogradu, u vreme kada je odrastanje mnoge usmeravalo na druženje, ulicu, sport i maštu. Mali Boća, kako su ga zvali stariji iz novobeogradskog kraja u kom je odrastao, tada je želeo sve i nije se ustručavao da bilo šta pokuša. Ishod nam je poznat - selektor je Dejvis kup reperezentacije, stručnjak s kojim su Novak, Janko, Viktor i Nenad pokorili tenisku planetu. Postoji, međutim, ništa manje zanimljiv deo priče koji je poznat tek nekolicini: Obradović je sjajan basketaš, talentovani stonoteniser, bio je potencijalni igrač hokeja na ledu i fudbaler...

Nismo bez razloga bili na betonskom terenu, jednom od mnogih na Novom Beogradu, ali je taj u Narodnih heroja, kod čuvene "kapije", ipak poseban.

- "Geneksove kule" zvali smo "dva idiota", a moja porodica se tu doselila neke sedamdesete. Igrao sam basket čim sam prohodao, tada je u čitavoj zemlji košarka bila izuzetno popularna, a naročito kod nas u kraju. Iz tog kraja je dosta poznatih faca igralo basket baš na tom terenu: Joca Antonić, Sale Đorđević, Goran Grbović – priča nam Boća na početku razgovora. - Sećam se da je dolazio i Moka s nekom svojom ekipom. U svakom slučaju, nama kao klincima, uz sve te starije heroje basketa koje smo gledali, nije preostalo ništa drugo nego da pokušamo da napravimo slično. Igrali smo po ceo dan. Tvrdo i pošteno. Neke pobede iz tog vremena još uvek pamtim, emocije naviru kad se setim kako je lepo kad si heroj ulice.

Nije imao problem da igra basket i van kraja. Išao je na Kališ baš često, pa na Karaburmu i na terene oko fudbalskih stadiona Partizana i Crvene zvezde. Onda na Adi Ciganliji, gde i danas sa sinom Aljošom, kad god ima vremena, probaci po neku loptu kroz obruč. Ali obavezno s mrežicom. Naglašava da basket nije basket ako se ne čuje onaj specifičan zvuk kada lopta zagolica mrežicu, takođe i da nije neki fan basket turnira.

(Foto: mozzart sport)

- Ne volim diktiranje pravila. Zna se kako se igra - "mali basket" do 11 i normalan do 21, a na tim turnirima se broje neki faulovi, onda bacanja... Prilično bezveze. Kod nas je bio pravcati ulični basket. Udri, tuci, trpiš i biješ. Svi koji su ga igrali znaju o čemu pričam.

Nenad Zimonjić ima jednu interesantnu opasku u vezi s Bogdanom Obradovićem. Za selektora kaže da je najbolji basketaš među teniserima, odnosno najbolji teniser među basketašima. Nije hteo Boća baš da ulazi u detalje sopstvene veštine, ali opet, ima tu nekoliko činjenica zbog kojih je svakako u prednosti.

- Levoruk sam, nemam loš šut i dosta sam uporan. Mnogo je više desnorukih, pa, što bi se reklo, mi drugačiji sve radimo naopačke. Nezgodni smo za čuvanje. Tu je sad i iskustvo. Odigrao sam zaista mnogo basket, a i okruženje mi je oduvek bilo basketaško. Kum Dejan Šuković je bio u OKK Beogradu, njegova supruga Svetlana igrala je u Beopetrolu, tako sam uvek bio ukršten s košarkom na različite načine.

Bio mu je, kaže, san da zakuca. Išao je s drugarima na Bežaniju kako bi na nekim stepenicama, koje su sad srušene, jačali odraz. Nosili su i jastučiće punjene peskom, vezivane zavojima oko nogu.

- Idealno da sebi pokidaš tetivu. Ali sam imao odličan odraz, pa sam još u osmom razredu uspeo da zakucam. Zatim sam to usavršavao do egzibicije.

I kako sada da ga povežemo s tenisom. Negde je morao da počne, a sasvim slučajno je saznao šta je to tenis.

- Neki momci su odbojkaški betonski teren bukvalno preradili u teniski. Oko njega bila je livada, baš prostrana. Povukli su linije, iskoristili stubove sa strane da zakače kanap, kasnije su ispleli i neku mrežu. Tu smo mi klinci videli da se nešto dešava, ali nije bilo ni jedostavno nabaviti dobre rekete. Te skuplje, kao što je bio "adidasov" od Ilije Nastasea, čežnjivo smo gledali u izlogu, a kupovali smo "aeroplanove" koji su se prodavali i na pijaci. Imali smo jednu do dve pažljivo čuvane loptice, i to je to. Sami smo učili da igramo tenis.

A da bi ga naučio, bila je potrebna adekvatna obuka . I do toga je Obradović došao spletom zanimljvih okolnosti.

- U jednom momentu u kraju se pojavio brat od drugara, momak koji je živeo u Francuskoj, stariji od mene sedam-osam godina. Igrao je profesionalno tenis. Šetao se tu oko zgrada i ugledao nas na tom terenu. Bio je u šoku. Pokazao nam je prave rekete i malo prebacivao s nama. Otprilike mu se učinilo da to dosta dobro radim, a kako je na Zvezdinim terenima imao zakazan trening meč, pozvao nas je da ga gledamo. Ispostavilo se kasnije da je igrao s Bobom Živojinovićem, ali ja nisam imao pojma o čemu priča. Nikad dotad nisam video uživo teniski teren, jedva sam izmolio roditelje da me puste da s Novog Beograda odem do Karaburme. Meč je trajao dugo, gledao sam neko vreme, ali sam primetio teniski zid u blizini. Uzeo sam reket i otišao da udaram lopticu. Tu me ugleda sekretar kluba, pa me pita hoću li da treniram ozbiljno. Kaže, treba mi slika, krštenica i blagoslov roditelja. Tako se i upišem.

(Foto: mozzart sport)

Otac nije pravio pitanje u vezi s tim izborom. Samo je rekao: "Super, imaćeš jaku ruku."

- Takmičio sam se do sedamneste godine. Jedino je bilo nepošteno to što su se rezultati tada zbrajali, tako da su se igrom slučaja moji pisali izvesnom Zoranu Obradoviću iz Zagreba. Zbog prezimena, naravno, a bio je godinu stariji. Tek sam kasnije ustanovio o čemu se radilo, jer nikako nisam mogao da pronađem svoje rezultate.

Dosta dugo, sve do dvadeset i šeste godine, Obradović je praktično bio u dva sporta - tenisu i košarci. Nije bio lak ritam, ali se nekako držao. I uz put je zbunjivao mnoge. Jedni su ga znali iz basketa, a drugi iz tenisa.

- Kada sam išao na košarku, nosio bih u torbi reket za tenis. A ponekad sam vodio računa da li će ga neko videti, nije to baš bilo doba kad su blagonaklono gledali na taj sport. Smatralo se da nije baš muški. Preko dana bih bio na "Zvezdi" i igrao tenis, a uveče bih se posvetio košarci. Bio sam u timu Saobraćajnog fakulteta, igrali smo studentsku ligu, a na tom mom faksu nisu čak ni znali koliko sam bio u tenisu. Sve se promenilo kada nam je u goste dođao neki tip iz Zagreba, koji je igrao tenis i bio ubeđen da će da me pobedi. Nije uzeo tri poena. Mnogi s mog faksa su bili šokirani jer sam bio najbolji košarkaš u našem timu, a opet, odakle sad da igram dobro i tenis.

Oduvek je, tvrdi, voleo da istražuje sebe samog i da eksperimentiše sa vlastitim mogućnostima. Prosto rečeno, išaran je s toliko sportskih iskustava da ih je vrlo teško nabrojati.

- Tokom boravka u Slovačkoj, od Marijana Vajde sam na poklon dobio sjajne klizaljke. Nije to bez razloga. Kao klinac sam trenirao na Tašu preko zime hokej na ledu. To je tada bilo popularno. Nastavio sam kasnije s klizanjem kad je otvorena ledena dvorana "Pionira", a u našoj Mesnoj zajednici na Novom Beogradu, zvala se "Sutjeska", igrali smo i stoni tenis. Čak sam bio na desetak pravih, profesionalnih stonoteniskih treninga u IMT-u. Tu je i karate, trenirala su me braća Nicović. Stigao sam do braon pojasa.

Sećanja o sportovima u kojima se oprobao, a bilo je tu i jedrenja, pa i ronjenja, okončava s najpopularnijom sporednom stvari – fudbalom.

- Oprobao sam se i u fudbalu, u OFK Beogradu. Naime, na rođendanu jednog mog druga s kojim sam išao u školu, ispred zgrade smo igrali fudbal. Tu nas je video ujak tog drugara, Ilija Petković. Dopali smo mu se, pa nam je zakazao trening na Karaburmi. Nije to dugo trajalo, dva-tri meseca. Brzo mi je dosadilo, a moram da istaknem da sam bio dobar u pimplovanju. Imao sam i određene rekorde u kraju, dvesta i više puta bez prestanka...

izvor :