Violeta Jovanović, izvršna direktorka NALED-a - Oparaj, pa ponovo

Sa svakim ratom se selila 50 kilometara tamo i ovamo preko srpsko-hrvatske granice, ali u tome vidi čak i neke prednosti. Iz porodice koja je negovala srpsku brižnost prema deci i hrvatski trud da se ona što pre osamostale izašla je u svet spremnija i snalažljivija

"Veoma dobro se osećam kao izvršni direktor.

Ne vidim nikakvu potrebu da me zovu filologinjom, menadžerkom ili predsednicom", priča Violeta Jovanović, prva žena Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj, koja kao mlada žena u biznisu diskriminaciju nije osetila nijednog trenutka.

Profesura, za koju se školovala na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, već nije bila „njena šolja čaja“. Ipak, kao apsolventkinja je počela da radi prvo u gimnaziji u Odžacima, a onda i u srednjoj školi u Vukovaru. „To je bio izazov, pomešana, srpsko-hrvatska usmerena škola, uglavnom dečaci koji su učili za vodoinstalatere, mehaničare i koje škola nije baš mnogo interesovala. Zato ni profesori nisu bili mnogo zainteresovani za kvalitet nastave i kriterijume ocenjivanja, što je meni bilo nedopustivo, pa nisam bila baš omiljen predavač u toj školi“.

Pamti iz tog perioda jednu anegdotu. „Genijalci“, jedini razred koji je bio spreman da radi, imali su test iz engleskog. Najbolji učenik tog elektro-smera uradio ga je za pet minuta i krenuo napolje. Nije mu dala jer bi onda ceo razred isto uradio, napravila bi se grupa i svakako neki nered ispred škole. Taj inače miran momak, uzeo je test, iscepao ga pred svima i njoj je kao mladoj profesorki trebalo sve didaktičko znanje ovog sveta da ostalu tridesetoricu umiri.

„Pre pet, šest godina, kad sam već uveliko radila u Novom Sadu, stigao mi je mejl koji se zvao ’pečenje savjesti’. Javljao mi se taj momak, da je student na Elektrotehnici u Osijeku i ujedno asistent profesoru engleskog jezika. Hteo je da mi se izvini što je prekinuo čas, izazvao pobunu, a sve što je iz engleskog naučio mimo filmova naučio je od mene“. To joj je, kaže, bila potvrda da su njene metode imale efekta čak i u toj profesiji, koja joj nije „legla“.

Američki san

Rođena je u Odžacima, s pet meseci preselila se u Vukovar. S prvim ratom, 1991, vratila se u rodno mesto. S drugim, 1999, za poslom je ponovo otišla u Vukovar. Tih 50 kilometara između ta dva mesta, nosi čitav svet različitosti. „Čim sam se sa 16 godina vratila u Srbiju, videla sam veliku razliku u mentalitetu, u preduzetničkom duhu, radnim navikama, energiji... Dopadao mi se sistem odgoja dece u Hrvatskoj. U srpskim porodicama koje tamo žive su pomešani ovdašnja brižnost za decu s hrvatskim trudom da se ona što pre osamostale. Zbog te rane nezavisnosti smo se mi došljaci ovde lakše snašli“, kaže Violeta Jovanović.

I njoj se u početku činilo da je odnos prema deci u hrvatskim porodicama prilično hladan. Onda je bila u SAD i shvatila da se radi zapravo o katoličkom principu vaspitanja, koji je samo drugačiji od našeg, što ne znači da je lošiji i da oni svoju decu manje vole i manje brinu. Možda čak brinu i zdravije, kaže, jer ih ne opterećuju svojom privrženošću i ljubavlju.

Ona je, smatra, bila u prednosti, zahvaljujući upravo tom načinu vaspitanja. Možda tome može da zahvali što joj se desio „američki san“. Noseći CV od vrata do vrata još dok je bila u Vukovaru, primili su je u USAID, radila je na dva projekta u Hrvatskoj, pa šest godina na velikom programu u Novom Sadu, učeći od velikih stručnjaka, gradeći i unapređujući svoj položaj, sve dok nije postala izvršna direktorka NALED-a. Sasvim pristojno, bez veza i vezica.

„Kažu da radim mnogo, ja mislim da radim nedovoljno. Bez osam do 10 sati dnevno aktivnog rada ne može se osetiti pomak, kod mene, niti u bilo kom drugom poslu. Smeta mi stres, kad ne ide sve onako kako sam zamislila, a to se stalno dešava, pa nekim danima samu sebe ne mogu da podnesem. Ali svesna sam da nema brzih rezultata. Kao žene koje se bave ručnim radom, pletu ceo dan, a onda vide da ne valja i paraju, pa ponovo, tako i ja. Dok ne uradim sve kako treba, ne odustajem“. Jedino što je može iziritirati više od gužve na poslu je gužva u saobraćaju. I neumivenost nekih ulica i ćoškova, Savskog keja, kojim voli da šeta. „To je tako mali posao, počistiti ovde, posaditi neki cvet onde, ali opet nema ko da ga uradi“.

Svet je mali

„Porcije su im prave srpske, da se nahrani armija malih Kineza“, kaže Violeta. Nije ješna, iako je Vojvođanka, potekla iz porodice u kojoj se hrana retko baca, hleb nipošto. „Onda ja, kako mi se ne bi desilo da mi ostane višak hleba, kupim samo kiflu“. Ali nema taj režim ishrane nikakve veze s dijetom, niti se ona posvećuje preterano modnim trendovima, naprotiv. „Kad bi neko mogao da ode, kupi mi, kaže šta da obučem, bila bih najsrećnija. Da se ja pitam, uvela bih radne uniforme, da ne moram uopšte razmišljati šta nosim jer to mi predstavlja napor“.

Rukom rađene šalove, kape, pojaseve s tradicionalnim srpskim simbolima ipak voli da ima. I to ne samo zato što je predsednica Etno-mreže, organizacije žena, obično sa sela, za pravljenje rukotvorina. „Prišla sam projektu sa ekonomske strane, motivisana time da pomognem ženama koje mogu mnogo, ali ne znaju kako, a izašla sam kulturno mnogo bogatija. Naučila sam da vrednujem kvalitet i prepoznajem motive iz srpskog kulturnog nasleđa. Imam i peškire u zlatovezu koje poklanjam za krštenja i svadbe jer to je bio stari srpski običaj koji je pratio čoveka od rođenja do smrti. Taj peškir je nekad bio statusni simbol, pa što je tkanje bilo bolje, vez bogatiji, rad na njemu kvalitetniji, to je onaj ko ga prima kao poklon bio statusno viši“.

Ta tradicija je još jedan od razloga zbog kog ne želi da izmešta svoju bazu odavde. Sve i da je tamo negde mnogo bolje, a nije, misli ona, ovde su joj ipak dragi ljudi, dve sestre, tri nećaka i Odžaci u koje se uvek vraća.

„Imamo u firmi jednog Nemca, Hansa. Kad se zaposlio, pitala sam ga da li je ikad ranije bio u Srbiji. Rekao je ’da, pre dve godine, u jednom malom mestu u Vojvodini odakle je majka moje žene, ne sećam se kako se zove’. Posle nekoliko sati je samo uzviknuo ’Hodžak’, kako Mađari i Nemci zovu Odžake. Svet je tako mali"

poziv na pretplatu na - www.emportal.rs