Upotreba soli u građevinskim materijalima na putu ka održivoj gradnji

U prirodi so postoji u dva oblika: rastvorena u morskoj vodi ili salamuri i kristalisana u podzemnim naslagama koje se nazivaju halit. Da bi se izvršila ekstrakcija soli iz slanih rastvora neophodno je isparavanje tečnosti pri čemu dolazi do restrukturiranja rastvorenih čestica soli u jedinjenja nalik rešetki.

Nekada je so bila dragocena roba do koje se teško dolazilo. Danas je svima dostupna i koristi se, između ostalog, za skladištenje toplote i vlage, a poznato je i da je otporna na bakterije i vatru.

Velika je i njena primena u prehrambenoj i hemijskoj industriji. So u velikim količinama nastaje kao nusproizvod desalinizacije morske vode i prilikom eksploatacije potaše za poljoprivredna đubriva.

S obzirom na to da so izaziva koroziju i rđanje metala, ona nije poželjna u građevinskoj industriji. Podložna je eroziji pod uticajem vetra i vode, a može i da ošteti različite materijale, jer upija vlagu. Kada voda u zidu isparava so u njoj se kristališe i stvara pritisak koji može dovesti do eflorescencije ili unutrašnjeg oštećenja zidanih blokova.

Postoje tri grupe slanih materijala: sirovi, kompozitni i prerađeni. Sirove soli se nalaze u vidu čvrstih blokova sa sadržajem natrijum hlorida većim od 95%.

U kompozitnim materijalima so je pomešana sa drugim sastojcima i njen sadržaj je do 95%. Primer za korišćenje ovakvog materijala u gradnji je drevni rimski beton napravljen od vulkanskog pepela, morske vode i kreča. Izuzetno je izdržljiv, a kako mu morska voda ne škodi pogodan je za građevine u priobalju. Ovaj beton je gušći i manje porozan od običnog, pa se danas istražuju mešavine na bazi soli koje se mogu koristiti za 3D štampanje betona.

Postoje i prerađeni materijali koji koriste komprimovanu so ili prirodno isparavanje rastvora soli za proizvodnju kristala natrijum hlorida.

U blizini rudnika soli i solana nekada su korišćeni sirovi materijali od soli. Postoje zapisi o gradovima kao što su Geta kod Damaska i Taghaza u Maliju u kojima su utvrđenja i zgrade pravljeni prevashodno od blokova soli. Razlog za ovo je verovatno nedostatak drugih građevinskih materijala.

Salar de Uyuni u Boliviji je najveća solana iznad nivoa mora. Tamo se veliki blokovi slanog materijala vade iz zemlje, seku i koriste za zidanje. Danas se za unutrašnje prostorije rezidencija, banja i restorana često koriste blokovi ružičaste soli.

Danas se kao i ranije koriste kompozitni materijali od soli, a jedan od prvih je nastao u oazi Siva u Egiptu. So iz obližnjih jezera je sa zemljom tada povezivana blatnim malterom na bazi soli.

Prerađeni slani materijali su prevaziđeni u izgradnji, ali se mogu koristiti kao elementi enterijera ili svakodnevni predmeti. Umetnica Roxane Lahidji koristila je kombinaciju soli, smole drveta i praha uglja, koje je presovala i pravila stolove i stolice. Dizajnerka Jessica Owusu Boakye je unutrašnje prostore koji se koriste za opuštanje i vežbanje dekorisala tankim zidnim panelima na biljnoj bazi sa površinom od kristala soli.

Francuski Atelje Luma razvio je proces stvaranja održivih ploča od soli čime nameravaju da osnaže domaću industriju soli. Oni su istraživali nekadašnju proizvodnju soli zahvaljujući slanoj vodi iz delte reke Rone u južnoj Francuskoj. Zaključili su da će potapanje metalne mreže u vodu dovesti do stvaranja kristalizovanih ploča soli i na taj način su iskoristili prirodni proces kristalizacije soli koji se tamo dešava.

Njihove slane ploče mogu se videti na tornju Franka Gehrija u Luma Arlesu. Ovo je prvo veliko korišćenje slanih ploča za oblaganje, a upotrebljeno je čak 4.000 panela na površini od 560 m².

Eric Geboers je napravio građevinski materijal od morske soli i skroba. Materijal je pogodan za pustinju i vodootporan je zahvaljujući tvrdom epoksidu. Analize su pokazale da su cigle od ovog materijala čvršće od onih napravljenih od nabijene zemlje koje se često koriste u izgradnji u pustinjama. Velika prednost je i smanjenje utroška slatke vode potrebne za pripremu.

Ujedinjeni Arapski Emirati ulažu mnogo u istraživanje ekološki prihvatljivih alternativa cementa. Inspirisani svojim sabkhama (slankama) stvorili su zamenu za cement, sačinjenu od soli i minerala ekstrahovanih iz otpadne vode nakon desalinizacije.

Kompoziti na bazi soli mogu u budućnosti da postanu održiva alternativa tradicionalnim građevinskim materijalima koji zagađuju životnu sredinu i doprinose efektima staklene bašte. So često ostaje kao nusproizvod nekih procesa i treba je iskoristiti.