Cikorija lagana za uzgoj, a primenljiva od kozmetike do ishrane stoke

Cikorija, Cichorium intybus, ne zahteva posebne uslove i agrotehniku. Za nju postoji tržište u oblastima fitofarmacije, kozmetike, gastronomije i ishrane stoke. Uzgaja se zbog sočnog i zadebljalog korena koji se osušen i pržen koristi kao zamena za kafu. Odlikuje se bogatim sadržajem inulina od 15 do 20 odsto.

Ima lekovito dejstvo na nivo holesterola i triglicerida u krvi, snižava nivo šećera u krvi, povišen krvni pritisak, poboljšava usvajanje minerala u organizmu. U gastronomiji se koristi za dobijanje fruktoze, a našla je primenu i u proizvodnji alkohola.

Najviše se uzgajaju dva varijeteta: korenasta cikorija, Cichorium intybus var. sativum, i radič, Cichorium intybus var. foliosum, od koga se koriste etiolirani listovi za pripremu raznih salata. U prvoj godini korenasta razvija lisnu rozetu i zadebljali koren u kojem skladišti rezervne materije, a druge godine razvije cvetno stablo, cvet i seme.

Setva se obavlja u drugoj polovini marta i početkom aprila. Klija već na osam stepeni Celzijusa, a optimalna je 20 stepeni. U fazi nicanja može da izdrži kratkotrajni mraz do minus tri stepena Celzijusa, dok su starije biljke otpornije i bolje podnose sušu. Odgovaraju joj rastresita, plodna zemljišta slabo kisele do neutralne pH reakcije. Kao predusev najbolja su strna žita i mahunarke, a ona je dobar predusev za krmne kulture, jari ječam i okopavine. Dobro reaguje na đubrenje stajnjakom i drugim organskim đubrivima.

Za jedan hektar potrebno je između tri i šest kilograma, a dubina setve se kreće od jedan do dva centimetra. Međuredni razmak je do 45 centimetara. Kada biljke razviju do pet listova proređuju se u redu na razmak od 12 do 20 centimetara. Tada se obavlja i prihranjivanje.

Krajem septembra i početkom oktobra biljka prestaje da formira nove listove. Boja listova postaje žutozelena, a njihove ivice dobijaju crvenkastu nijansu. To je pravi trenutak da se izvadi koren koji je dostigao maksimalnu veličinu, sočan je i sadrži dosta inulina.

Na malim površinama vadi se vilama, a na većim vadilicama za šećernu repu ili šargarepu. Lisne glave se odsecaju i mogu da se siliraju, ali nisu pogodne za ishranu muznih krava jer negativno utiču na kvalitet mleka.