(Pristop) Srbija, Februar 2006, Manji porezi na plate, veće plate ?

Privrednike i poslodavce je sigurno obradovala izjava ministra finansija Mlađana Dinkića da od iduće godine mogu računati na značajno smanjenje fiskalnog tereta. Prema najavama, na sto dinara isplaćenih zarada državi će se na ime poreza i doprinosa, umesto sadašnjih 73 dinara, plaćati samo oko 60 dinara, piše ekonomista Jurij Bajec za Glas javnosti.

Primera radi, ako bi se sadašnja stopa poreza na zarade od 14 odsto smanjila na deset odsto, a doprinosi za zdravstveno osiguranje sa 12,3 odsto spustili na 10,4 odsto, ukupni dodatni trošak na neto zaradu od sto dinara iznosio bi 60,1 dinar. Naravno, moguće su i druge kombinacije. To je stvar budućih računica, budžeta i ekonomske politike za 2007. godinu, navodi list. Teži deo tog posla biće, svakako, procena kako će se planirano smanjenje javnih prihoda odraziti na obim i kvalitet javnih rashoda i koliko su dosadašnje reforme u pojedinim oblastima javne potrošnje kadre da na ekonomski i socijalno prihvatljiv način odgovore na novonastalu situaciju.

Ovde nas, međutim, interesuje jedno drugo pitanje, koje bi se nekome možda učinilo suvišnim, a to je kakvi se efekti najavljenog fiskalnog rasterećenja mogu očekivati u samoj privredi. Prirodno, vlada očekuje da će privreda reagovati tržišno. Manji porezi i doprinosi znače manje troškove, veću konkurentnost, dodatna sredstva za investiranje, povećanje ekonomske aktivnosti, pa i novo zapošljavanje. Zaista, u privatizovanoj i tržišnoj privredi to će se stvarno i desiti.

Profitni interes privatnih vlasnika i slobodna tržišna utakmica najjači su poriv da se smanjenje fiskalnog tereta upotrebi na najracionalniji način koji, u krajnjoj liniji, omogućava veći porast društvenog proizvoda i standarda. Šta se, međutim, dešava u privredi, koja još uvek u velikoj meri nije privatizovana, kad su tržište i konkurencija ograničeni brojnim monopolima, rentijerskim interesima i uverenjem da država i politički faktori mogu i treba da rešavaju ekonomske probleme.

Da li će, na primer, direktor velikog državno-društvenog preduzeća požuriti da fiskalno rasterećenje iskoristi da bi što pre vratio dugove, modernizovao proizvodnju, doveo sposobne kadrove i potražio nova tržišta. Mnogo je verovatnije da će se dobijena sredstva, pod velikim pritiskom zaposlenih, iskoristiti da se povećaju, inače male zarade, a od države da i nadalje traži da rešava sve njegove probleme.

U tom slučaju, fiskalno rasterećenje pretvara se u običnu subvenciju za plate. Verovatno bi i u velikim državnim monopolističkim preduzećima iz oblasti infrastrukture i pored svih zakona, zabrana i pretnji da zarade moraju biti strogo kontrolisane, bilo veoma teško izdržati da se ovakav "poklon" ne prelije u plate jer i tu otkazuje prisila tržišta i konkurencije. Poruka je jasna.

Politika vlade, kada je reč o smanjivanju i reformisanju javne potrošnje, koliko god bila ispravna i poželjna, svoj puni efekat može da ima tek u privredi koja je u najvećoj meri privatizovana i koja funkcioniše u zdravom tržišnom ambijentu. A toga u Srbiji još uvek nema, pa odatle i sve glasnija upozorenja da glavni prioritet vlade mora biti završetak procesa restrukturiranja i privatizacije, oštra antimonopolska politika i slobodan pristup svim tržištima.