Branislav Pelević, Fakultet za međunarodnu ekonomiju - Kineski guverner presuđuje u ratu valuta

(Branislav Pelević)

Izvoziti, izvoziti i samo izvoziti, danas je deviza koju bi da slede svi. Ko će u tom ratu koji najjači vode snižavanjem kamata do nule i slabljenjem vlastitih valuta do nezamislivih granica biti pobednik i da li će uopšte biti pobednika, "Magatin Biznis" je razgovarao sa profesorom dr Branislavom Pelevićem. Kad je pre osam godina izgledalo da se evro pojavljuje kao ozbiljan izazivač dolaru za prestižno i unosno mesto svetske rezervne valute, profesor Pelević je pravilno procenio da je dolar tog trenutka praktično neranjiv. Dokad?

Da li je dolar i danas neprikosnoven kao svetska rezervna valuta, odnosno vodeća valuta u deviznim rezervama centralnih banaka i na računima preduzeća i stanovništva, kako ste tvrdili pre osam godina, s obzirom na to da se pored evra za tu poziciju pojavilo još, i još ozbiljnijih izazivača?

– Kad se pogledaju strukture deviznih rezervi još se ništa dramatično ne dešava. Privredna istorija je pokazala da rezervne valute nisu samo valute najsnažnijih zemalja nego i najstabilnijih zemalja. Ako se vratimo sto godina unazad kad je, posle Prvog svetskog rata u kome Amerika osim simbolično nije učestvovala, dolar preuzeo prevlast od britanske funte, momenat stabilnosti je bio presudniji nego snaga Amerike.

Sada ima više izazivača, nije u igri samo evro?

– Stvar će postati vrlo interesantna sa juanom. Koliko sam proučavao događaje oko međuvalutnih odnosa, svi se sada bave samo odnosom dolar:juan. Odnosi evro:dolar, evro:švajcarski franak, evro:jen potpuno su neinteresantni. I misli se da svi sadašnji problemi, nastali poremećajem svetske ravnoteže, proističu iz odnosa Amerike i Kine, pa je u prvom planu odnos dolar:juan. A sve ostalo su periferni, izvedeni problemi koji će sami po sebi da se nekako reše, kad se reši odnos između Amerike i Kine. U kontekstu svih ovih događanja, može da se razmišlja u nekoj dužoj perspektivi, kad juan bude pristupio punoj liberalizaciji kapitalnih tokova, da li će postati jedna od atraktivnih valuta.
Do tada će proteći mnogo vremena. Kinezi još imaju velike blokade na liberalizaciju finansijskih tokova, pogotovo na transakcije sa juanom, ali šta će biti... Uz supstituciju dolara evrom u deviznim rezervama, može u nekoj dužoj perspektivi da se razmišlja i o supstituciji juanom...

Ali zasad dolar kao svetska rezervna valuta nije ugrožen?

– Nije.

Dakle, u raspravi o svetskom ratu valutama, malo ko se bavi evrom, sem Evrope same, pa neki analitičari hoće plastično da upute širu publiku u stanje stvari porukom: manite se francuskog, učite kineski. Izgleda neverovatno, ali hoćemo li već
sutra štedeti u juanima?

– Nekoliko stvari je izvesno. Prvo, po ukupnom bruto domaćem proizvodu, Kina će, ako nastavi ovako, za manje od dvadeset godina prestići Ameriku. Ili za dvadesetak godina, to može lako da se ekstrapolira. Drugo, Kina je zemlja sa najvećim deviznim rezervama u svetu. To što je najmnogoljudnija da i ne spominjem. I sa najvećim ekonomskim potencijalima. Najzad, u poslednjih 2000 godina, Kina je tokom 19 vekova bila najveća ekonomska sila. Da će to opet postati, neumitna je činjenica. Dakle, neće to biti ništa neobično.

Ovaj rat valuta koji je u svetu u toku, da li mu mi posvećujemo premalo pažnje?

– Mi smo mali i možemo samo da posmatramo sa strane i očekujemo šta će da se desi. Da učinimo ne možemo zaista ništa. Sad je veliko pitanje da li će se taj rat zaista rasplamsati ili će Kinezi malo popustiti i krenuti u neku bržu apresijaciju juana. Kad je u pitanju kretanje tog kursa, sve isključivo i samo zavisi od kineskog guvernera.

Znači, ishod sadašnjeg rata valuta zavisi od kineskog guvernera?

– Apsolutno. Kolika je njegova lična autonomija to je pitanje, ali činjenica je da je on u najužem krugu ljudi koji utiču na ekonomska kretanja u svetu. Oni objektivno i u sistemu u kakvom jesu mogu da upravljaju i tražnjom. Mogu da upravljaju i time kako će finansirati svoje suficite. Sada se kineski suficiti koriste tako što oni kupuju hartije od
vrednosti američkog trezora. Od kineskih vlasti zavisi da li će oni nastaviti to da rade ili će, recimo, investirati u ruralni razvoj, u obrazovanje, što bi bilo jako pametno. Kinezi su definitivno ključ.

Ipak, strana valuta koja nas najviše zanima je evro. Gledanja stručnjaka na moguće načine razrešenja problema kroz koje prolazi evrozona su različita, a naše dileme jednostavne: postoji li bilo kakav rizik da evro kao zajednička evropska valuta i projekat propadne?

– A-ha. Evroskeptici bi rekli da rizik postoji. Sad se prvi put u istoriji Evropske unije i evrozone pokazalo, ono što se pretpostavljalo i ranije, da su Ahilova peta EU asimetrični šokovi. To se sada prvi put i desilo da i Unija i evrozona imaju problema sa nekim članicama, i sa Grčkom i sa Irskom, i sada sa Španijom i sa Portugalom. Kako će iz svega
toga da izađu, pogotovo što je ozbiljna sistemska slabost evrozone podvojena monetarna i fiskalna politika. Imaju jedinstvenu monetarnu i separatisanu fiskalnu politiku. Tako da je koordinacija te dve politike poprilično otežana. Ono što ekonomska teorija nalaže – kad se pristupi nekoj monetarnoj restrikciji, na drugoj strani se malo olabavi na fiskalnom sektoru, pa se finim doziranjem stabilnost cena obezbedi, ali ne po cenu prevelike redukcije u privrednom rastu – to se u slučaju EU ne može primeniti. Da li te Ahilove pete EU mogu u dužoj perspektivi da rezultiraju napuštanjem evra? Ja ne verujem. S tim što će EU iz ove krize izaći mnogo oštećenija nego SAD, gde je kriza i započela.

Ima analitičara koji rezolutno tvrde da će kriza dugova u Evropi voditi ili ka raspadu evrozone ili ka njenom restrukturiranju. Kakvi su izgledi da se već ove godine desi jedno ili drugo i kako bi moguće restrukturiranje moglo da izgleda?

– U principu, ako se država zadužuje u nacionalnoj valuti, nije strašno ni ako joj dug pređe i 100 posto bruto domaćeg proizvoda. Države evrozone mogu da se zadužuju u vlastitoj valuti evru. Šta je sada problematično? To nije originalna valuta svake od članica,
pa nemaju mogućnost intervencije sopstvene centralne banke na tržištu kad dođe do nekakvih iznenadnih situacija. Ako tako posmatramo stvari, onda ni taj dug u koji oni svi zajedno ulaze ne mora da bude strašan. Ako ga tretiramo kao spoljni dug, imajući u vidu podvojenost monetarne i fiskalne politike, onda jeste jako ozbiljan, jer je Argentina 2001.
godine ušla u probleme sa spoljnim dugom od 60 i nešto posto BDP-a i bila je u jako, jako ozbiljnom problemu.

U Evropi se dug uzet u evropskom inostranstvu tretira kao spoljni dug?

– Ali u zajedničkoj valuti...

Da, u zajedničkoj valuti koja ima različitu kupovnu snagu. Ako se njen kurs prema dolaru utvrđuje prema snazi Nemačke onda je to sredinom januara 1,8 dolara za evro, a ako se utvrđuje prema snazi Grčke onda je to 0,8 dolara za evro?

– To je realnost EU da je heterogena zajednica sa ogromnim razlikama. Sa njima su se oni suočavali i ranije, ako izuzmemo period onih prvih šest država osnivača, koje su bile slične snage. Sa svakim sledećim proširenjem, EU je postajala sve heterogenija.

Pre nekoliko nedelja Blumberg je pravio anketu među hiljadu ulagača, analitičara i trgovaca i oni predviđaju da će u narednih pet godina najmanje jedna članica napustiti evrozonu, a ima vrlo verziranih trgovaca na deviznom tržištu koji ciniziraju da bi evrozona mogla postati stabilna jedino kad bi iz nje izašle najjača Nemačka i najslabija Grčka?

– Da li evrozona stvarno mora da se restrukturira? Da li bi se nešto strašno desilo ako bi neka država izašla iz evrozone? Ne bi ništa. Da li bi to bitno poremetilo evro? Ne bi. Nešto strašno bi se desilo ako bi iz evrozone izašla Francuska, Nemačka, Italija...

Da li bi problemi sa kojima se suočava evro bili eliminisani ukoliko bi neke zemlje izašle iz evrozone?

– Ne verujem. Mislim da je to preuveličano kad se u celini pogleda. I te pomoći koje daju države članice, kad se pogleda sve zajedno u odnosu na bruto domaći proizvod, nisu to tolike svote koje bi dovele u značajnije probleme velike države članice. To se ipak meri relativno malim iznosima.

S obzirom na to da je evro tako prisutan u transakcijama u Srbiji, s obzirom na valutnu strukturu duga i priliva i države i privrede i stanovništva, da li su rasprave o tome da li će tokom ove godine evro u odnosu na dolar slabiti ili neće za nas značajne?

– Naravno da su značajne. Ali kako će se ti kursevi kretati? Svi uobičajeni parametri na osnovu kojih se formiraju bilo kakve prognoze deviznih kurseva, u poslednjih godinu i nešto dana, otpadaju. Ali, zaista, definitivno otpadaju. Bilo kakvo predviđanje ne može da bude pouzdano, pogotovo na duži rok. Jer neki sasvim dnevni događaji mogu da poremete prognoze. Taj psihološki faktor je strašno jak. Onako kako se uobičajeno formira kurs na bazi razlika u kamatnim paritetima, uz neke očekivane mere monetarne politike, budžetskih deficita i ostalog, svi ti parametri pri bilo kakvom modeliranju sada padaju u vodu. Kretanja su sasvim određena nekim psihološkim faktorima, a dominantni faktor, koji formira devizni kurs, postaje averzija prema riziku. Šta se zapravo desilo? Potpuno suprotno zdravoj ekonomskoj pameti, od oktobra 2008. godine najviše su depresirale valute koje su imale najviše kamatne stope. Evo vam paradoks i sa Rusijom. Ona ima suficit, a ima odliv kapitala. Neko će da kaže, pa da, sledeće godine su izbori, pa oligarsi nose pare napolje. Dobro, to može da bude jedno od tumačenja. Ali evo vam ga drugo tumačenje: oni drže kamatnu stopu na 2,5 do tri posto, imaju suficite u bilansu, što bi impliciralo priliv kapitala. Ali ne, oni imaju odliv. Imaju suficite u bilansu, sve ide u prilog tome da rublja revalvira, rublja uopšte ne menja kurs u odnosu na dolar, već duže vreme. U prilog tom sputavanju apresijacije ide jedino visoka inflacija u Rusiji, jako visoka inflacija i to će njima da bude najveći problem. Dakle, da se vratimo na evro: prognoze su uglavnom da će 2011. godina da prođe u nekom blagom jačanju dolara, ali blagom, do 1,323 dolara za evro, otprilike. Pogledao sam, danas je 1,37. Oscilacije su neverovatne kad je odnos dolar:evro u pitanju. Vrlo hirovite. Ceo period od 2004. godine do krize, imali smo blagu depresijaciju dolara, može linija da se povuče, koliko ide pravilno, i koliko je to jedna stabilna situacija, gde se kurs zaista formira na bazi svih pravila ekonomskih.
I evo je sad kriza, evo je nagla apresijacija dolara, i evo ih hirovita kretanja, kad bismo posmatrali dnevno – to su neverovatne oscilacije. Gledajte na grafikonu – ovde su dva talasa depresijacije dolara i ovde sad kreće igranka. Potpuna.

I sa čime se to može povezati?

- Ovo ludovanje? Samo sa averzijom prema riziku. Kao i kod švajcarskog franka. Njegovo jačanje ne može da se objasni kamatnim paritetima.

Ali može prilivom kapitala?

– Može.

Šta bi nama najviše odgovaralo da se desi u odnosu evro:dolar?

– Kad bi se sve sabralo, naravno ne mogu svi da budu dobitnici, i za nas bi bilo najpovoljnije da se neka vrednost ustali i da bitnih skokova nema. Da se neki paritet 1,31 do 1,35 dolara za evro ustali bez ozbiljnijih lomova. I mi poštujemo pravilno ukrštene kurseve i ne formiramo kurs direktno prema evru i ozbiljne turbulencije između dolara i evra odrazile bi se na turbulencije dinara.

Znači, nama ne bi ni na koji način odgovarao pad vrednosti evra iako smo toliko dužni u evrima?

– Pad vrednosti evra? Ipak je EU naše najznačajnije izvozno tržište. Bilo kakvo slabljenje evra za nas bi predstavljalo pogoršanje odnosa razmene jer bismo naplaćivali u evrima koji je slabiji u odnosu na druge valute. Dosta bi zavisilo i od kretanja između rublje i dolara, mada mi sve što kupujemo od Rusa plaćamo u dolarima, ali i oni formiraju kurs rublje prema dolaru zavisno od kretanja cene nafte. To se, doduše, ovoga puta nije pokazalo jer cena nafte je išla nagore, a kurs rublje se nije menjao, ali ne znači da će u budućnosti biti tako. Oni će verovatno morati da krenu na potpuno inflaciono targetiranje i ako puste da se devizni kurs formira uz veće fluktuacije na tržištu, moguće da će kurs rublje zavisiti od kretanja cene nafte. I bez obzira na to što mi naftu plaćamo u dolarima, cena joj se formira u rubljama. Ukratko: nama ni na koji način ne odgovara bilo kakvo pogoršanje ni valute ni situacije na tržištu koje je za nas najznačajnije izvozno tržište.

Svi se analitičari slažu u tome da će ovaj rat valuta voditi jačanju protekcionizma u svetskoj trgovini. S obzirom na naš novi model razvoja, oslonjen na izvoz, šta mi tu onda imamo da tražimo?

– Kad se objektivno pogleda, možda je taj strah od protekcionizma veći od realnih događanja. Kad se pogledaju realna događanja od oktobra 2008. godine, pa nije se nešto značajnije desilo ni sa carinskim, ni sa vancarinskim dažbinama. Mnogo se više dešava u tom finansijskom delu koji prati trgovinske tokove. Neoprotekcionizam sada se prebacuje u finansijsku sferu na rat valutama, a ne na tradicionalne instrumente kao što su povećanje carinskih stopa, uvođenje dozvola, razne dažbine. Mada ima i toga: Kina je zabranila silni neki uvoz, recimo jaja iz Danske, Rusi su podigli carine na uvoz polovnih automobila, Brazil je uveo poreze na uvoz kapitala. I vancarinske zaštite dobijaju neobične forme. Ali, ipak mislim da je veći strah, nego ono što se objektivno dešava. Valutni rat, međutim, postoji. Pritisci na Kinu su strahoviti. Ako tu dođe do zaoštravanja i rat se pretvori u trgovinski, da li će tu ishod da bude dobar po Amerikance ili po Kineze ili će da izgube i jedni i drugi? Najverovatnije bi izgubili i jedni i drugi. Šta dobijaju Amerikanci ako se toliko zaoštri situacija sa Kinom da se dramatično smanji uvoz iz Kine? Odnekud taj uvoz mora da se realizuje. Amerikanci su navikli. Ako ne bude iz Kine biće iz Indije, Vijetnama. A oni nisu konkurentni koliko Kinezi. Oni će to da ponude po višim cenama. A to će se odraziti na inflaciju u Americi. Ili ako nateraju Kineze da ojačaju juan, Amerikanci će da uvezu inflaciju iz Kine.

Usred ovog valutnog rata, sve zemlje koje su za nas značajne snizile su svoje osnovne kamatne stope skoro na nulu, a naša referentna kamatna stopa stalno raste.
Zašto je to za nas dobro?

– Ovaj guverner je naumio da definitivno afirmiše dinar kao nacionalnu valutu. S druge strane je ozbiljno shvatio zakon koji ga obavezuje da drži inflaciju u zadatim okvirima. A rast referentne kamatne stope je za to proveren način. Kurs nije briga centralne banke. Problem je što je privreda nelikvidna. Povećanje referentne kamatne stope deluje antiinflatorno, ali i ono malo para što se nalazi u privredi umesto da joj pomogneš ti je dovodiš u stanje još veće recesije. Ali, pitanje je šta je čija nadležnost. Ako treba da se pomogne privredi, po meni, za to postoji bolja adresa. Sa monetarnom restrikcijom mora da ide fiskalna relaksacija. Centralnu banku zadužiti i za kurs i za inflaciju, nemoguće je. To jedno sa drugim ne ide, osim u idealnom stanju. Visoka referentna stopa treba da doprinese niskoj inflaciji. Tačka. Šta ćemo sa nelikvidnom privredom? Smanjite poreze. Tačka.

Ono što svi znaju

– Ako je inflacija 4-5 posto, onda nije strašno da valuta depresira 7-8 posto i da se kad-tad dovede tamo gde joj je mesto. A dinaru definitivno nije mesto na 105-106 dinara za evro. Svi znaju, čak i uvoznici znaju, da je dinar debelo precenjen. Godinama unazad mi odimo nekonkurentnu politiku. Još dok je bio prethodni guverner, nekoliko puta je izjavio: nemamo zbog čega da brinemo, devizne rezerve su nam dovoljno visoke, neće dinar da padne. Šta je on zapravo rekao? Pa, da mi zapravo vodimo politiku kvazivalutnog odbora. Kao većina drugih kvazistvari, to ne valja. Dinar mora da kliza malo više nego što je inflacija, da bude 4 plus 2 ili 3 – navodi profesor Pelević.

Krugman nije u pravu

– Ja sam doktorirao na Polu Krugmanu, koga ova američka administracija očito sluša, ali on greši kad tvrdi da je u Americi zbog kursa juana izgubljeno 1,4 miliona radnih mesta, ili kad Kinu naziva monetarnim manipulatorom. Mnogo se manipuliše i njegovim proračunima prema kojima bi svetski bruto domaći proizvod porastao za 1,5 odsto kad bi se Kina malo dovela u red i smanjila svoje suficite. Amerikanci kažu, i tu su potpuno u pravu, da su od izbijanja krize svoj deficit prepolovili sa svim zemljama sem sa Kinom. Kinezi opet odgovaraju: da, ali i mi smo svoj suficit smanjili za dve trećine. Kinezi su do 2005. godine bili vezani za dolar u fiksnom paritetu 8,26:1. Onda su se otkačili od dolara i sad se, navodno, ravnaju prema korpi valuta. Poenta je sledeća: otkako su se otkačili od dolara pa do sredine 2008. godine juan je veoma apresirao sa 8,26:1 na 6,84:1. Juan je u tom periodu apresirao za 22 odsto nominalno. Ako eliminišete razlike u inflacijama, efektivno je apresirao 16 odsto. A u isto to vreme kineski suficit je ipak enormno porastao. Prema tome, ne može da se kaže da je razlog velikih kineskih suficita i enormnih američkih deficita samo u tome što je juan potcenjen i da će se sve srediti ako juan apresira. Problemi se neće rešiti dokle god se odnos između štednje i investicija, štednje i potrošnje u Americi i Kini ne promeni, naravno u obrnutim smerovima – kaže profesor Pelević.

PORTRET : ZHOU XIAOCHUAN , KINESK I GUVERNER - Ljubimac

Neko je avgusta prošle godine svemogućim internetom pustio vest da je kineski guverner Zhou Xiaochuan zbrisao iz Kine. Vest se ubrzo pokazala netačnom, ali je guvernera Narodne banke Kine definitivno i smesta popela na četvrto mesto rang-liste ličnosti čiji su potezi i izjave tokom 2010. godine najviše uticali na svetska tržišta, a koju svake godine pravi "Foreign Policy". Tako su se snažno zbog te izmišljotine stresli portfolio-menadžeri i trgovci devizama širom sveta. Šezdesetdvogodišnji Zhou Xiaochuan, majstor je za takva iznenađenja. Tokom prve polovine prošle godine čak je dvaput zaledio smeh zadovoljstva na licima svojih zapadnih obožavalaca. Čak dvaput najavivši reformu politike kursa kineske valute juan-Renminbi, a onda raznežena svetska tržišta zabezeknuvši izjavom da vreme za to ipak još nije sazrelo. Ipak, kad je sama kineska centralna banka elektronskim putem, sredinom juna, obavestila svet da poboljšanje stanja kineske i svetske privrede dopušta da "fleksibilnost" kursa juana bude povećana, analitičarima i trgovcima nije, od prejake želje, ostalo ništa drugo nego da i tu šturu informaciju protumače kao najavu postepenog jačanja kineske valute u odnosu na dolar, za koji je vezan od pre dve godine. Tokom dana koji su sledili, kineski guverner nije razočarao partnere na Zapadu. Juan je stvarno ojačao. To što potezi kineske centralne banke često ne odgovaraju očekivanjima kineskih zapadnih partnera sam Zhou Xiaochuan je objasnio razlikama u omiljenim metodama lečenja problema. Zapadni stil podrazumeva fantazi-tretman "pilulama koje će problem rešiti preko noći". Omiljeni kineski tretman sastoji se od "deset trava uzetih zajedno" koje problem ne rešavaju preko noći, ali za mesec-dva sigurno. To je linija koju morate slediti ukoliko sedite na 2.650 milijardi dolara u deviznim rezervama. Zhou Xiaochuan uživa simpatije na Zapadu. Smatraju ga umerenim reformistom. Još nepotrošeni kredit zapadnog poverenja stekao je naročito na svojoj prethodnoj funkciji šefa kineskog regulatornog tela za hartije od vrednosti. Prema zapadnim izvorima, uspešno se izborio sa korupcijom koja je carevala na tom tržištu. Zatim, uveo je na to tržište strane investitore. A onda, postarao se da na visoke položaje u kineskom finansijskom sistemu dođu Kinezi školovani na Zapadu. Zhou Xiaochuan, koji navodno potiče iz porodice sa veoma dobrim političkim vezama, kineski je guverner postao 2002. godine. Smatra se da uživa posebno veliku podršku aktuelnog kineskog premijera i da sanja da se jednog dana i sam nađe na tom položaju. Kineska centralna banka i njen guverner nisu nezavisni na preovlađujući zapadni način. Nad Narodnom bankom Kine je Državni savet, koji mora da odobri svaku njenu odluku. Tako kineski izvori navode desetak glavnih nadležnosti kineske centralne banke, a među njima su da, pod vođstvom Državnog saveta, formuliše i provodi monetarnu politiku, emituje juan i rukovodi njegovim prometom, da održava kinesku valutu na prilagodljivom i uravnoteženom nivou, da upravlja trezorom kao fiskalni agent. U novogodišnjem obraćanju svojim saradnicima, Zhou Xiaochuan je ocenio da je reforma režima kursa juana bila dalekosežna. Za 2011. godinu je najavio da će Narodna banka Kine voditi opreznu monetarnu politiku fokusiranu na ostvarenje zadatih ciljeva, fleksibilnosti i efikasnosti, cenovne stabilnosti, ali i da će podržavati promene modela rasta i strateško podešavanje strukture kineske ekonomije.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Magazin Biznis". Poziv na pretplatu www.nirapress.com )