Svetlana Simić - i trudna skakala padobranom sa 3000 metara

Iza mene je 3.300 padobranskih skokova, letela sam iznad Evrope i Amerike, ali je samo iznad Paraćina nebo tako plavo - rekla je četdesetosmogodišnja Svetlana Simić dok je prošle nedelje primala Zlatnog orla, najveće priznanje u vazduhoplovstvu.

Padobranstvom se bavi 27 godina, učestvovala je na mnogim takmičenjima gde je pobeđivala u muškoj i ženskoj konkurenciji. Na državnim takmičenjima učestvuje od 1979. godine i do sada je 17 puta osvajala prva mesta u ženskoj konkurenciji. Kao dugogodišnji član državne reprezentacije učestvovala je i na evropskim i svetskim padobranskim prvenstvima. Sada je nastavnik padobranstva i radi zajedno sa suprugom Ljubišom Naumovićem, padobrancem koji je takođe aktivni sportista i član reprezentacije u aero-klubu "Naša krila" u Paraćinu. Brak pravi padobranski, a da li će i šesnaestogodišnji sin Nikola i devetogodišnja ćerka Đorđina leteti nebom, ostaje da se vidi. Od skakanja nije odustajala ni u trudnoći.

- Skakala sam u trećem-četvrtom mesecu trudnoće, ali nije to ništa. Kada sam bila u Americi, videla sam trudnice koje su skakale u devetom mesecu sa 3.000 metara. Mislila sam da će se posle spusta odmah poroditi, ali iako su od stomaka jedva zakopčavale kombinezon za letenje, bezbedno su se prizemljivale - priča Svetlana Simić.

Kažu da jedino padobranci znaju zašto ptice pevaju, pa je to razlog zbog kog je Svetlana poželela da otkrije kako izgleda naći se na tri ili četiri hiljade metara iznad oblaka.

- Padobranstvo je jedini sport gde se ne leti pomoću mašina, već na osnovu umeća položaja tela. Zaborave se pri tom mnogi skokovi, ali prvi nikada, baš kao ni prvi poljubac. Ne može se opisati prvi skok, jer ponestaju reči - priseća se Svetlana.

Bilo je, kaže, i kritičnih skokova, kada se otvarao rezervni padobran, ali se na kraju sve dobro završilo.

U njihovoj padobranskoj školi imaju članove od 16 do 76 godina. Već posle dvočasovne obuke izvodi se prvi skok sa 1.000 metara. Obavezan je lekarski pregled kod verifikovane komisije, a propisano je da šesnaestogodišnjaci smeju da skaču samo uz potpis roditelja. Zabeležen je slučaj čoveka koji je skakao i u osmoj deceniji, dok je u Americi najstariji padobranac bio devedesetogodišnjak. Neko jednostavno dođe da razbije strah od letenja, bilo je i poznatih, i svi su uglavom euforični posle prvog skoka.

Bilo je i komičnih slučajeva. Svetlana pamti slučaj koleginice-padobranca, po zanimanju doktorke iz Paraćina. Skočila je, padobran se otvorio, ali je smetnula s uma deblokiranje padobrana kao i povlačenje komandi kako bi mogla da upravlja padobranom. Kako je kasnije objasnila, toliko je bila oduševljena da je želela da uživa u letu što je moguće duže. Kada se približila zemlji na 300 metara, konačno je rešila da deblokira padobran i spusti se bezbedno, priseća se Svetlana.

- Vrlo je nestvarano lebdenje pri slobodnom padu, jer nemate osećaj propadanja. U svog supruga sam se i zaljubila kada smo se na 3.000 metara prvi put poljubili. Osećala sam se kao na sedmom nebu, iako smo bili tek iznad prvog oblačka - šali se sagovornica. Kada je o padobranstvu reč, ostalo je još samo da leti na australijskom nebu. Nada se da će joj se uskoro i ova želja ostvariti jer, kako veruje, nebo čuje njene molitve.

(kompletan tekst preuzet iz Glasa javnosti)