Mića Berić, bivši košarkaš i tim menadžer košarkaške reprezentacije Srbije – Aleksin tata

Mića Berić kaže da su mu se navike promenile za 180 stepeni otkako je dobio sina. Prosto govoreći, više nije moglo labavo kad je prešao u službu deteta. Pri tom, njegova okolina posmatraće Berića juniora kao potencijalnog nastavljača lika i dela poznatog oca, ali Mića s tim uopšte nema problema. Ne pada mu na pamet da forsira bilo kakvu orijentaciju kad za to dođe vreme, važno mu je samo da je njegov Aleksa živ i zdrav

S Miroslavom Berićem hteli smo da uradimo intervju za rubriku Stvari lagane još pre nekoliko meseci, ali to jednostavno nije bilo fizički izvodljivo. Čovek praktično od završetka igračke karijere radi kao tim menadžer u reprezentaciji Srbije, što mu donosi paklen posao tokom leta, pogotovo u trenucima reprezentativnih akcija. Pa čak i s jeseni, kada je lavina obaveza uminula, nismo insistrirali na razgovoru. Ipak mu je bila potrebna psihička i fizička rehabilitacija od Svetskog prvenstva u Turskoj, gde je nacionalni tim Srbije nepravedno ostao bez plasmana u finale, a zatim i medalje. No dobro, biće dana...

Kada smo se konačno „nanišanili“ s Mićom, uspeli smo da upoznamo i njegovu drugu stranu. O sportskoj se manje više sve zna, ali samo u MOZZART Sportu pročitaćete i nešto sasvim lično iz života tog košarkaškog poslenika. Naravno, videćete i kako izgleda jedno novembarsko poslepodne Miće i njegovog sina Alekse u šetnji kejom kod hotela Jugoslavije.

Za tih četrdesetak minuta, koliko smo išli pored dobro poznatih splavova, nismo imali utisak da je napolju svega nekoliko stepeni iznad nule. Aleksa nam to nije dozvolio. Toliko energije i potrebe da se kreće nismo skoro videli kod nekog klinca, ali mu se posle izvesnog vremena ipak prispavalo.

- Aleksa je rođen 17. juna 2008. godine. Nije baš ni da je prošlo malo vremena... Uf, jeste živahan. Baš ima energije. U stanju je da bude aktivan toliko da se prosto zapitam odakle mu tolika snaga – priča nam Mića dok trčkamo za njegovim sinom.

Zatim prelazimo na očinstvo. Berić tvrdi da se od momenta dobijanja prvog deteta navike menjaju za 180 stepeni.

- U službi si deteta, da mu bude najbolje. I to su normlane okolnosti. Nisam imao problem da se priviknem, pa čak ni oko imena nije bilo diskusije. Pošto smo ranije znali da će biti sin, uzeli smo listu muških pravoslavnih imena. Prvo je bilo Aleksa, kao naručeno. Pun pogodak! Težio sam imenu koje maltene ne može da povuče nadimak, obično svako ima neku skraćenicu. Ajde, od Aleksa može da bude Aki, ali to je više tepanje dok je baš mali. Posle će verovatno ostati Aleksa. A dobro je i za izgovor u inostranstvu.

Mića ima stan na maltene idealnoj poziciji u prestonici, u čuvenim „crvenkapama“ na Novom Beogradu, otprilike na granici sa Zemunom. Nema brige oko parkinga, igraonice i kej su na dohvat ruke.

- Ovo je naša omiljena destinacija za šetnju. Prošetamo se i istrčimo po parkiću, ponesemo često neku loptu, ali je još mali da bi mogao da se time ozbiljnije zanima. Obožava igraonice. Veoma je znatiželjan, inteligentan i brzo kapira. Iznenadi nekim pitanjem ili odjednom počne na engleskom da broji do deset. Nenormalno voli da gleda crtane filmove i slikovnice, traži da mu se čita. Veoma se lepo razvija. Sad nas hladno vreme ograničava da ne možemo da budemo više napolju, posebno kad ima vetra. Od sledeće godine trebalo da krene u vrtić, pa ćemo videti kako će to da funkcioniše.

Roditelji, a posebno nekada uspešni sportisti, neki potajno, neki javno žele da im deca krenu istim putem. Mića se time nimalo ne opterećuje. Kaže da kad gleda Aleksu dok se igra ili trčkara parkom, razmišlja samo o tome kako da mu bude što bolji taj dan. A za planove o budućnosti sigurno ima još vremena.

- Ne pada mi na pamet da mu stvaram neko dodatno breme, ono, kao sad mora da bude košarkaš, sportista. Nisam od onih koji ramišljaju u tom pravcu. Neću ga sigurno nikad ni na šta siliti. Uostalom, sad je još rano. Siguran sam samo da će biti visok. Naravno, usmeriću ga ka sportu, a šta će biti… Ma samo da je živ i zdrav.

Pre, tokom i posle Mundobasketa u Turskoj Miroslav Berić često se pojavljivao na TV ekranu. Bila je to prilika i da Aleksa uoči kako tata tamo negde nešto priča...

- Gledao je, ali ne može to da mu drži dugo pažnju. Još je mali da bi bio miran. To će uslediti za nekoliko godina. Iz tog razloga ga još nisam vodio na utakmicu, ali će se i to verovatno ubrzo dogoditi.

Da nije ovako hladno vreme sigurno bismo s Mićom i Aleksom otišli i do Save. Iako je u pitanju suprotni kraj Novog Beograda, takođe je vrlo dobro poznat našem sagovorniku. Naime, tamo je Berić odrastao, a godinama unazad baš na Savi ima splav.

- Kao neko ko je odrastao u blokovima, vrlo blizu Save, baš volim reku. Ona za mene predstavlja stvari lagane. Da sedim na svom splavu, pijem kafu ili neko drugo piće i gledam u vodu. A tek što volim da raspalim roštilj... Kažu da sam dobar i prepoznatljiv u tome. Najčešće provodim vreme s dvojicom kumova, od kojih je jedan Stragi Stevanović, a drugi prijatelj iz detinjstva. Prošlog i ovog leta bio sam stalno uz reprezentaciju, pa Aleksa i ja nismo baš imali prilike da se tamo igramo, ali verujem da ću mu preneti ljubav prema vodi.

Iz tih novobeogradskih blokova poteklo je mnogo uspešnih košarkaša. Berić kaže da ga niko nije usmeravao, ali da je imao sreću da mu je terasa stana u kom je odrastao gledala ka terenu OŠ „Užička republika“. Nije bilo dana da je preskočio basketa ili fudbal.

- Svi sportovi su mi išli od ruke. Košarku sam počeo da treniram tako što je tada postojao klub Užička republika. Milan Opačić bio je tada i igrač i trener u tom klubu, praktično me je uhvatio za uvo i odveo na trening. Tu sam bio dve godine, onda sam otišao u pionire Partizana, tamo negde 1986. godine. Sve ostalo je poznato. Verovatno sam na tim istim terenima „Užičke republike“ i stekao osnovu za šut, zbog kojeg me često zaustavljaju i pitaju kako sam ga izvodio. Radio sam na šutu i hteo da ga ispravim, ali sam kao klinac jednostavno navikao da tako malo sa strane izbacujem loptu. Važno je da me je služio.

Ni danas ne može da se opredeli da li mu je kao klincu bio važniji basket ili Partizan. Čekao bi, kaže, i po nekoliko sati da među prvima uđe u Halu sportova i zauzme što bolje mesto.

- Nikad neću zaboraviti koliko sam samo maštao i želeo da obučem dres prvog tima Partizana. Kad smo bili pioniri i kadeti, jedan drug iz ekipe uspeo je da nabavi dres Saše Đorđevića. Svako od nas nosio bi taj čuveni Simodov dres po dva, tri dana. A Hala sportova, e to je tek priča. Ma nismo propuštali nijednu utakmicu. Odlazili smo kao tim, cela ekipa, po dva, tri sata ranije u dvoranu. Svi smo govorili tada: „Samo da utrčim na teren i odigram jednu utakmicu”.

Otkad je završio s obavezama oko reprezentacije, Berić nema fiksne radne zadatke. Period u kom se trenutno nalazi naziva „čekajući“, a nas je zanimala šta on to čeka.

- Posao sportskog direktora ili menadžera, nešto slično što sam radio u reprezentaciji Srbije. Poziv trenera me ne zanima.

izvor :