Zatvaraju se domaći ribnjaci, a uvoz porastao na 70%

U Srbiji su pre samo deceniju i po u pogonu bili ribnjaci na površini od oko 12.000 hektara, a danas se proizvodnja ribe svela na svega 3.500 hektara, jer su se prethodnih godina mnogi ribnjaci ugasili.

Direktor Ribnjaka Kapetanski rit iz Kanjiže i predsednik Grupacije za ribarstvo u Srbiji Krum Anastasov predočava da je neshvatljivo da ribarstvo kao segment stočarstva za koju imamo veliki potencijal propada, a među pet je grana u poljoprivredi koje mogu da pružaju zdravu životnu sredinu, da zapošljavaju ljude iz ruralnih sredina, da se proizvodi zdrava hrana, izveštava portal Dnevnik.

Anastasov ističe da Srbija, najvećim delom u Vojvodini, ima potencijal za podizanje ribnjaka na 150.000 hektara neplodnog zemljišta i potrebno je da se ulaže u ribarstvo. Na to ukazuju i činjenice da je sadašnja godišnja proizvodnja u ribnjacima u Srbiji oko 6.000 tona, što je oko 30% naših potreba. Najveći deo podmiruje se uvozom 12.000 do 15.000 tona što je i do 75% ukupne potrošnje ribe u Srbiji, a prema uveravanju Anastasova to je zabrinjavajuće, jer ako se nastavi sa nebrigom prema ribarstvu doći će se u situaciju da uvoz dostigne i 90% učešća na srpskom tržištu, umesto da razvijamo domaće ribarstvo.

- Da bi ribarstvo opstalo značajno je da se problemima koje ga pritiskaju posveti daleko veća pažnja, jer donosi toliko dobrobiti pa nije dobro da to niko ne vidi - utisak je Kruma Anastasova, koji je u ovom specifičnom poslu 15 godina - Ribarstvo dramatično smanjuje površine i proizvodnju, jako teško se opstaje, pa i velike kompanije koje su u svom sastavu imale ribnjake ne vide ih kao unosan biznis. Ishrana ribe je najznačajnija stavka u proizvodnji u ribnjacima, jer u ukupnim troškovima iznosi preko 50%, a sada će to biti mnogo više. Poskupljenje hrane je nešto što se desilo svuda i ne možemo da pobegnemo od toga.

Ribarstvo u Srbiji ima konkurenciju u komšiluku u Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj i Hrvatskoj i nešto udaljenijoj Češkoj. Anastasov konstatuje da kada se pogleda kako se njihov državni aparat dovija i odnosi prema ribarstvu da funkcioniše i opstaje na pravi način, očito je da uslova za opstanak ribarstva ima i kod nas, ali nema podrške države.

- Ribartsvo u ovim zemljama koje su nam konkurencija su u Evropskoj uniji, oslanjaju se na nacionalne i evropske fondove, imaju olakšice za vodoprivredne obaveze koje nisu male. U nekim se voda uopšte ne plaća, a u Hrvatskoj plaćaju osam puta manje nego mi. Zbog loše konekcije i nezainteresovanosti, evidentno je da ovaj sektor poljoprivrede propada, iako ima sve mogućnosti za razvoj - kategoričan je Anastasov.

Sagovornik našeg lista ukazuje da se to dešava zato što su subvencije za ribarstvo gotovo simbolične. Od državnih subvencija ribnjaci dobijaju 10 dinara po kilogramu proizvedene i prodate konzumne ribe, što je u proseku godišnje 35 do 45 miliona dinara za celokupnu produkciju u srpskom ribarstvu. Pored toga Pokrjainski Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu na ime rekonstrukcije ribnjaka izdvaja 15 do 20 miliona dinara godišnje.

- Ribarstvo kroz PDV, vodoprivredne i druge obaveze koje plaća prema državi izdvaja godišnje 800 miliona do milijardu dinara, tako da su subvencije koje dobija stvarno simbolične. U vreme pandemije korone takođe nismo dobili pomoć od države, a zbog svih problema zbog kojih je došlo usled smanjene potrošnje ribe, došli smo u situaciju i bili prinuđeni da konzumnu ribu spremnu za tržište vraćamo u jezera. Ono što smo uspevali da u veleprodaji prodamo bilo je po 180 dinara, znatno ispod proizvođačke cene koja je iznosila 250 dinara. Tražili smo više puta od nadležnih ministarstava poljoprivrede i finansija i preko Privredne komore Srbije da primene neki sistem olakšica i podrške kao što je primenjeno kod drugih, ali bez rezultata. Nisu uslišeni ni naši zahtevi za moratorijum za plaćanje vodnog doprinosa za 2020. i 2021. godinu, pa pošto su ribnjaci bili nelikvidni i u lošoj situaciji sada tu dažbinu plaćaju sa kamatom. Svi nastali problemi su doprineli da je proizvodnja za 2022. godinu destimulisana i sada dolazimo u situaciju da ribe na tržištu Srbije nema - kaže Anastasov.

Čak i kada je bilo potražnje za izvoz ribe u Evropsku uniju, ispostavilo se da iz Srbije nema mogućnosti da se izvozi živa riba, dok je u Srbiju uvoz žive ribe iz EU moguć.

- Imali smo zahteva iz Rumunije i Hrvatske, ali trenutno ne postoji model kako da se izvoz žive ribe u EU realizuje - napominje Anastasov, dodajući da četvrtinu proizvodnje uspevaju da izvoze u zemlje CEFT-e u Bosnu i Hercegovinu, Severnu Makedoniju i Albaniju.

Anastasov predočava da ribarstvo ima višeslojne probleme pri čemu je najveći problem obezbeđenje hrane za ribe.

- Svi u stočarstvu, koji se bave govedarstvom, svinjarstvom i ovčartsvom, imaju neke benefite na osnovu uslovnog grla. Od 2008. godine kada sam uputio prvo pismo tadašnjem ministru poljoprivrede, sa predlogom da se definiše uslovno grlo i za ribu, da li po broju jedinki ili na drugi način jer se zna konverzija hrane u proizvodnji ribe, ali još uvek nema nema odgovora - ukazuje Anstasov.

Anastasov rešenje vidi u tome da se formira jedan tim koji će sagledati šta je neophodno da se uradi strategija da se unapredi ribarstvo, počev od zakonske regulative.

- Ako se ima u vidu da je PDV na ribu 10%, da se napravi pomak i podstakne ribarstvo bilo bi značajno samo ako bi se sadašnja subvencija od 10 dinara po kilogramu proizvedene i prodate ribe povećala na 40 ili 60 dinara, to bi potpuno smirilo sivu ekonomiju koje ima i u ribarstvu - smatra Krum Anastasov.