Kleverson Gabrijel Kordova Kleo, fudbaler – naš Kleo

Kleo daje gol, pa još jednom, pa opet, i opet, i opet (…), Kleo uvodi Partizan u Ligu šampiona, Kleo je potreban reprezentaciji Srbije, Kleo dobija srpsko državljanstvo, Klea primio Dačić, Kleo načeo Hajduk spektakularnim makazicama…

Da li je postojao inostrani sportista u Srbiji koji je vlastitom zaslugom i neospornim kvalitetom u određenom periodu toliko zauzimao prostor u našim životima? Verovatno ne. Pri tom, autentičnost priče koja ga je pratila i način na koji je postao poznat širom Evrope takođe je delikatnija od onih na koje smo navikli. Jednostavno rečeno, dečko želi da ga prihvatimo kao svog, a to je, posle svega što je učinio otkad igra kod nas, najmanje što bismo mogli da uradimo za njega

Brazilac Kleverson Gabrijel Kordova Kleo ne poznaje srpske izreke, ali živi u duhu naše stare narodne mudrosti „u zlu se ne povedi, u dobru se ne ponesi“. Kao što nije očajavao kada je, ne tako davno, bez prebijene pare u džepu, s Liona pešačio na treninge Crvene zvezde, tako ni sada ne para nosem oblake. Mnogi bi na mestu tog nesvakidašnje tihog, lepo vaspitanog i vrednog fudbalera Partizana, van terena do neprimetnosti sramežljivog i običnog momka, skrenuli umom posle neverovatnih devet golova na šest utakmica kvalifikacija za Ligu šampiona, milionske zarade koju je doneo klubu, ništa manje vrednih ponuda za njegove usluge, navijačkih ovacija i medijskog presinga. Ali ne i dvadesetpetogodišnji dečko iz daleke Gvarapuave, koji je ostao isti onaj koji je, kao potpuni anonimus, avgusta 2008. iz Portugala stigao u Srbiju.

- Sve je to život. A on je nekada gorak, nekada sladak. Danas si gore, sutra dole, nikada ne znaš šta je sledeće. Bitno je da prihvatimo stvari onakve kakve jesu, razumno i bez patetike. I da na sve gledamo s pozitivne strane, jer su i najružniji i najtužniji događaji iskustvo koje nas može nečemu naučiti. Ne volim da se vraćam u prošlost, niti da previše razmišljam o budućnosti. Oni koji to rade, zapravo ne žive. A ja sam naučen da uživam u sadašnjosti, u svakom njenom trenutku, bio on lep ili bolan. Uvek sam pošteno radio i ćutke podnosio nedaće koje mi je život donosio, duboko uveren da će kad–tad sve doći na svoje mesto. Tako je i bilo. Da nisam došao u Zvezdu ne bi me pozvali iz Partizana, da nisam prešao u Humsku ne bih doživeo neke od najsrećnijih trenutaka u svom životu.

Nama Brazilcima inače ne treba mnogo da bismo bili zadovoljni – bilo je prvo što nam je Kleo rekao na početku razgovora za MOZZART Sport, pre nego što su ga „spopali“ konobari i gosti jednog novobeogradskog kafića, odnosno radoznali prolaznici, a on im ljubazno, strpljivo i s osmehom pozirao i pisao autograme.

- Dugo, praktično do ovih golova u kvalifikacijama za Ligu šampiona, slučajni prolaznici me nisu prepoznavali ili jesu, ali nisu reagovali. Možda zato što crtama lica, tenom, bojom kose i očiju ne odudaram od velike većine ljudi u Srbiji. Nisam prototip Brazilca kakve viđate na snimcima karnevala iz Rio de Ženeira ili u TV novelama. Verovatno zbog mojih evropskih korena. Praoci mojih roditelja došli su iz Italije. Isto je i sa suprugom Kleidom, čija je familija poreklom iz Poljske. Sličnu priču imaju gotovo svi žitelji Gvarapuave, našeg rodnog mesta u Južnoj Parani, državi sa svega 200.000 stanovnika. Tamo je život kudikamo mirniji i jednostavniji nego, recimo, u Riju ili Sao Paulu. Sve je nekako intimnije i daleko bezbednije, pošto nema stope nasilja kao u velikim gradovima. Obožavam svoj kraj i uvek mu se rado vraćam. Pogotovo svom ranču, s gomilom životinja i sportskih terena.

Tamo ga, kaže, uvek dočeka njegova brojna familija, za koju je izuzetno vezan. Ni godine života daleko od Latinske Amerike nisu olabavile čvrste porodične spone.

- Stalno sam na telefonskoj liniji s porodicom, a Skajp nam omogućava i da se „vidimo“ nekoliko puta dnevno. Na smenu razgovaram s majkom Sueli, ocem Solonom, sestrom Danijelom, braćom Emersonom i Andersonom. Em sam najmlađi, em jedini živim van Brazila, pa im mnogo nedostajem. Oni meni takođe. Vrlo smo privrženi jedni drugima, pa brojimo dane do to malo zajedničkih okupljanja preko godine. Zato jedva čekam da mi roditelji dođu u posetu. Tata je nedavno otišao u penziju, pa može duže da ostane u Srbiji, u kojoj nikada pre nije bio. Eto ih s prvim utakmicama Lige šampiona.

Fizičku razdvojenost od rodbine i prijatelja Kleo lakše podnosi uz živahnog, radoznalog i krupnookog sinčića Enrikea i prelepu suprugu Kleidu, gracioznu i suptilnu studentkinju Fakulteta fizičke kulture. Kao da su juče upoznali, „bombarder“ crno-belih i instruktorka fitnesa i plesa sve vreme razgovora zaljubljeno su se gledali i držali za ruke, uglas odgovarajući na pitanja o njihovom odnosu, navikama i planovima.

- Ne volimo da se razmećemo pričama o našoj ljubavi. Nismo ništa drugačiji od drugih, običnih ljudi, samo smo zahvalni bogu što nam je ukrstio puteve pre šest godina. Čim sam je tog dana ugledao na ulici, fatalno sam se zaljubio u svoju Kleidu i, više ni sam ne znam kako, skupio hrabrosti da joj priđem i zatražim broj telefona. Otad me prati u stopu i u svemu bezrezervno podržava. Gde je moja sreća, tu je i njena. Zbog toga je svaki moj uspeh i njena zasluga. Kada jednog dana završim karijeru, moći ću svo vreme ovog sveta da poklonim njoj i Enrikeu. I njegovom bratu i sestri, ako ih bude.

Samo zahvaljujući papirologiji i krutim administrativnim pravilima, porodica Kleo prošle godine u ovo doba nije dobila još jednog muškog člana.

- Hteli smo da usvojimo jednog dečaka iz braziskog sirotišta, ali nas je administracija sprečila u tome. Praksa je da socijalni radnici dečicu i njihove nove roditelje obilaze svaka dva meseca, što je u našem slučaju, zbog prebivališta u Evropi, bilo neizvodljivo. Teško smo se pomirili s tim, ali nismo odustali od ideje da jednog dana pružimo dom i ljubav nekom drugom detetu bez porodice. Dotle će centar našeg sveta biti plavokosi vragolan Enrike. Dan kada mi ga je Kleida „poklonila“ za moj rođendan, 9. avgusta 2006, najdivniji i najvažniji je u mom životu. Nije ga uvek lako pratiti, pošto ima energiju i interesovanja za tri odrasla čoveka, ali bilo bi mi dosadno bez njegovih nestašluka. I on voli da provodi vreme sa mnom, pa ga često vodim na treninge. Dobro se snalazi s loptom, obožava da me gleda na terenu i voli fudbalske utakmice uopšte, ali to ne znači da će krenuti očevim stopama. Niti ćemo Kleida i ja insistirati na tome. Neka sam izabere svoj put kada dođe vreme za to, a mi ćemo samo ići za njim.

A Gabrijela, koji nosi ime jednog od božijih anđela, njegovi roditelji Sueli i Solon uvek su bodrili u onome što je najviše voleo. Pa i onda kada je to bilo protivno njihovim vaspitnim nazorima. Na tome će im, tvrdi, biti večito zahvalan.

- Uvek sam imao njihovu podršku i razumevanje. Čak i kada su shvatili da nisam previše zainteresovan za nauku, jer sam u školu najviše išao zbog drugara i loptanja, ostali su na mojoj strani. Nisu ni hteli ni mogli protiv moje ljubavi prema fudbalu, a on mi je postao opsesija mnogo pre nego što sam potpisao prvi ugovor, sa 16 godina. Trenirao sam još džudo i košarku, ali mi je on uvek bio najdraži, na prvom mestu. Nema pozicije koju nisam probao, sve sam prošao – od gol-linije, preko veznog reda do napada, gde sam konačno pronašao sebe. U protivničkom šesnaestercu mi je kao ribi u vodi. Uživam u golovima, ne samo svojim, nego i saigrača. Sebičnjake ni Bog ne voli.

Brazilac sa (uskoro) srpskim pasošem veruje u Boga i klanja mu se za svaki postignut pogodak. Pre nego što potrči prema saigračima i navijačima, potencijalni napadač Orlova uvek prvo pogleda prema nebu i visoko podignutim rukama oda zahvalnost onome za kojeg smatra većim i moćnijim od svih nas.

- Vrlo sam pobožan. Potičem iz religiozne porodice, koja me je još kao vrlo malog uvela u svet vere. Baš kao i ja svog Enrikea. U našoj kući se svaki dan priča o Bogu. Mada su mu samo četiri godine sin zna sve što treba o Gospodu. Zajedno mu se molimo za sreću, zdravlje i milost, a svake nedelje idemo u crkvu Svetog Dimitrija na Novom Beogradu. Bog je jedan, pa nam je svejedno da li mu se obraćamo u pravoslavnom ili katoličkom hranu. Najbitnije je iskreno verovati u njega i njegovu pravdu, odnosno živeti po njegovim zapovestima.

Kada nije na treninzima u klupskom centru ili ne igra utakmice, najviše vremena provodi s porodicom. I to najčešće kod kuće.

- Nemamo baš mnogo prijatelja iz Srbije, mada smo je zavoleli kao svoju zemlju. Valjda zato što smo oboje porodični i kućni tipovi, pa se najbolje provodimo i najlepše odmaramo u našem stanu. Ili u domu Moreire i njegove devojke, odnosno bivših saigrača iz Zvezde Savija i Kadua, takođe Brazilaca. Lakše je razumeti se s nekim ko govori vaš maternji jezik i pripada istom podneblju, mada su moj i vaš narod vrlo slični. Zajednički su nam veseo temperament, otvorenost prema drugima, prijateljski stav i ljubaznost. Ne možete me često sresti na mestima za noćne izlaske ne zato što se plašim Zvezdinih navijača, jer zaista nisam doživeo nijednu veliku neprijatnost s njihove strane, već zato što volim da sam u to doba kod kuće. Kada nam dosadi u četiri zida, odemo do zemunskog keja, jer svo troje volimo vožnju biciklom. Svratimo i do tržnog centra Ušće, na kuglanje. Strast prema tom sportu nasledio sam od majke, koja se njime jedno vreme profesionalno bavila. I pecanje me opušta, ali ovde još nisam imao vremena i prilike da zabacim štap i uživam u tišini reke. Ne stižem ni da se bavim stonim tenisom i tenisom, pa samo uživam gledajući druge dok udaraju po loptici. Kao vaše Ana Ivanović i Jelena Janković. Cure su strašne, svaka im čast, ali Novak Đoković je vrh. Oduševljava me njegov pobednički mentalitet, nikada se ne ponaša i ne igra kao luzer. Uvek sam poštovao fajtere. I u sportu i u privatnom životu.

Mada već dve godine živi u Srbiji, Kleo se drži brazilske hrane. I to one koju mu, samo po njegovom ukusu, sprema zemljakinja Kleida.

- Imam vrsnu kuvaricu u kući, pa nema potrebe da eksperimentišem. Veliki sam gurman, volim i znam da uživam u hrani, pogotovo kada su na stolu brazilska jela. Na žalost, ni u Portugalu ni ovde nismo uspeli da nađemo crni pasulj i posebnu vrstu začina, bez kojih je nezamisliva fužuada, meni omiljeno jelo sa svinjskim mesom. Reč je o vrlo starom brazilskom specijalitetu, ponosu naše nacionalne kuhinje, poznatom još iz doba kada su zemljom vladali Indijanci. Ako već odemo negde na ručak ili večeru, skoro uvek naručim picu. Obožavam je koliko i koka-kolu, mada mi sportisti ne smemo da preterujemo s tim pićem. Probao sam malo prave srpske hrane. Verovatno kao i svi stranci, najduže sam pamtio ukus ćevapa.

Nije sasvim ovladao ni muzikom svoje nove domovine. Voli da je čuje, ali ne ostaje mu u sećanju. Osim hit pesme Šake i Dade Polumente – „Ona je ljepša od noći“ – kojoj ne zna tačan naziv i sve reči, ali nam ju je ponosno pustio sa svog mobilnog telefona.

- Najviše slušam brazilsku i portugalsku muziku, tek ponešto od one s engleskog govornog područja. Umem da se zadržim i na srpskim pesmama. Ne zbog tekstova, jer ih ne razumem. Reagujem na melodiju. Toliko mi se, recimo, svideo ritam pesme koju izvode neka braća da je i dan-danas držim u mobilnom telefonu. Uzeo sam je od golmana Stamenkovića, u vreme dok smo bili u istom klubu. Čovek je ekspert za muziku, a tada smo se baš intezivno družili. Ne moram naravno da vam objašnjavam da mi je samba u krvi. Samo, nisam ni izbliza vešt plesač kao moja supruga. Moj podijum je teren.

Na njemu ga verovatno nećemo još dugo gledati, barem ne uživo, u dresu Partizana, jer će na zimu gotovo sigurno, i to za velike pare, otići u neki od mnogobrojnih klubova sa zapada Evrope, koji su ga i u ovom prelaznom roku zvali u svoje redove.

- Ne znam gde će me život odvesti, ali da mogu da biram, odlučio bih se za Englesku ili Španiju. Nekako mi se čini da su to idealne zemlje za bavljenje fudbalom, barem ovakvim kakav ja igram. Pretpostavljam da je lepo i živeti tamo. No, to su stvari van mog domašaja. Biće onako kako je suđeno, a moje je da se prihvatim izazova, kao što sam ceo život činio. Volim nove stvari, situacije, iskustva. Da sam imao predrasuda, nikada ne bih krenuo u Evropu ili dospeo u Srbiju. Tu sam gde jesam i uživam u onome što imam, a Partizan i Beograd su mi dali mnogo toga lepog i nezaboravnog. Gde god da odem jednog dana, uvek ću im se vraćati. Ovde je moja druga kuća. Ali stvarno.

Piše: Olgica Nikolić

izvor :