Sta je sve Bog napravio u mestu Zlotu

"Metropola bronzanog doba"

Od pamtiveka su padine severnog Kučaja i okolina Bora poznati po rudnom bogatstvu. Mi na ovom putovanju nismo tragali za rudama, već za prirodnim lepotama.
U blizini Bora, tačnije, u podnožju Velikog Meljenika, "ukotvljen" je Zlot-najveće selo u Srbiji, do koga se može doći iz Žagubice, vijugavim putem koji vodi preko živopisnog Crnog vrha.

Ovde su se nalazili najstariji rudokopi na Balkanu, zbog lekovitih toplih voda Brestovačke banje, u ovaj kraj su rado navraćali vladari, a zbog morske atmosfere Borskog jezera, danas ga tokom leta pohode zaljubljenici u odmor i pecanje.
Mi se u okolinu Zlota nismo uputili zbog ruda, još manje zbog odmora ili banjanja. Naš cilj je bila Zlotska, ili u narodu poznatija kao Lazareva pećina, i istoimeni kanjon istoimene reke, nadaleko poznatih po svojoj lepoti.

Po caru ili kovaču?

Neka tri kilometra posle Zlota, pratimo putokaz i kod table na kojoj piše: " Lazarev kanjon i pećina - spomenik prirode pod zaštitom države" skrećemo desno, za kako mnogi arheolozi tvrde, evropsku "metropolu" bakarnog doba.

Iako u prvi mah može da iznenadi količina vozila već letimičan pogled na okolinu objašnjava veliku posećenost ovog mesta. U bujno rastinje nije se sakrila samo Lazareva pećina, već i bistro jezero, reka koja odavde hrli ka Timoku, viseći most, klupe pod visokim borovima i prijatan motel sa terasom "okačenom" nad zelenom vodom.

Pre nego što smo u društvu Vesne Šeršelović, šefa motela i vodiča stigli do ulaza u pećinu, saznali smo da se još uvek kose mišljenja oko toga, po kom Lazaru je dobila ima. Legende kažu da je to po caru Lazaru koji je više puta u njoj boravio sa vojskom, dok meštani veruju da joj je kumovao neki Lazar na čijem se imanju nalazila pećina i koji je u njoj imao kovačku radnju. Nešto kasnije smo shvatili da je speleolozima mnogo primamljivija bila ideja o srpskom caru, pa su u tom duhu i davali imena bogatom i raznovrsnom pećinskom ukrasu.

Lepoti pećine smeštene na samom ulasku u kanjon svojevremeno nije odoleo ni Jovan Cvijić. Kasnija arheološka istraživanja pokazala su da joj je istorija duga i burna. Bila je naseljena još početkom bakarnog doba, pre oko 5.000 godina, a tokom 4. i 3. milenijuma pre nove ere, naselje u pećini imalo je karakter šireg metalurškog centra u kome se prerađivala bakrena ruda i od nje pravili razni predmeti.

Trenutna turistička staza iznosi oko kilometar. Kažemo trenutna, jer je prošle godine otkriveno novih sedam i po kilometara koji čekaju na uređenje. No, i ono što smo na već utabanoj stazi videli sasvim je dovoljno da se složimo sa speleolozima o lepoti i značaju ovog prirodnog spomenika.

Vredno truda

Dok se šetamo dvoranama, veze Vesna interesantnu priču, a mi ne znamo koja je raskošnija od koje, "Lazareva prijemna", "Devojačka soba", ali akustična "Koncertna dvorana" sa ložom cara Lazara, dirigentom, orkestrom i teškim zastavama. U poslednju nas neće voditi, u njoj "caruju" slepi miševi kojih ovde ima 17 vrsta, ali nam zato skreće pažnju na figuru "meduze", „vodopad“, "devojački poljubac„ mesto gde su se brzinom od jednog milimetra za deset godina spojili stalagmit i stalaktit, pokazuje ostatke pećinskog medveda i s ponosom vodi do zelenog pećinskog jezera preko koga vodi "Most uzdaha". Ime je dobio po legendi koja kaže da se tuda šetao zaljubljeni par, devojka se okliznula i zauvek nestala u dubokoj vodi, a mladić ostao na mostu i do kraja života bolno uzdisao za svojom draganom.

Kada se po izlasku iz pećine oči ponovo priviknu na sunčeve zrake, gotovo svi posetioci prihvate Vesnin predlog i upute se betoniranom stazom dugom, pardon, visokom oko dva kilometra, do vidikovca sa koga "puca" prelep pogled na kanjon Zlotske reke i celu okolinu. Prizor, istinski vredan svog truda i znoja.

Objašnjava nam Vesna da je prava šteta što je rasveta iz Vernikice, što na vlaškom znači lepotica,jedne od četiri pećine koje se nalaze na putu do vidikovca, nestao pre desetak godina, pa je njena prelepa unutrašnjost sada obavijena tamom. Šteta kažemo, ali to nas ne sprečava da dišemo punim plućima, uživamo u prelepoj panorami ispod nas i polako shvatamo naše daleke predke koji su se pre pet milenijuma baš ovde zaustavili i naselili.