Otpadne vode zlata vredne?

Prvi primer je energija koja bi se mogla dobiti putem anaerobne razgradnje organskih materija u otpadnoj vodi od strane mikroorganizama koji se u njoj nalaze, odnosno biogas koji nastaje kao proizvod ovog procesa. On ima visok sadržaj metana koji se može koristiti kao gorivo za grejanje. Još jedna mogućnost je prerada kanalizacionog mulja u biogoriva kao zamena za benzin i dizel. Takođe, radi se na razvoju tehnologije dobijanja goriva iz mikroalgi koje bi mogle da se gaje u otpadnim vodama.

U ovim vodama se mogu naći i azot i fosfor, važni elementi koji doprinose rastu biljaka. Oni se mogu dobiti iz minerala struvita odnosno magnezijum amonijum fosfata. Ovaj mineral nastaje tokom tretmana otpadnih voda i može se sakupljati iz reaktora, a zatim koristiti kao đubrivo. Rezultati ispitivanja pokazuju sličan učinak kao i kod komercijalnih đubriva.

Otpadna voda je toplija od obične vode pa se može koristiti i za grejanje, posebno voda iz domaćinstva. Toplota iskorišćene vode iz sudopera, veš mašina, tuš kabina i sl. se pomoću razmenjivača toplote ponovo koristi za predgrevanje hladne vode u bojleru čime se smanjuje potrošnja energije (i do 25%) i produžava radni vek bojlera.

Još jedan zanimljiv način upotrebe otpadne vode je za dobijanje različitih metala koji se u njoj mogu naći, pa i plemenitih metala kao što su srebro, zlato i platina. Prema istraživanju koje je sproveo Arizona State University, vrednost metala koji se nalaze u talogu otpadnih voda ide i do 13 mil USD godišnje u velikim gradovima. Od toga 2,6 miliona čine zlato i srebro. Takođe, jedno postrojenje u Japanu je uspelo da sakupi skoro 2 kilograma zlata po toni pepela nastalog paljenjem taloga, što je više nego što se može dobiti iz mnogih ruda. Zlato u otpadnim vodama obično potiče iz rudnika, elektronske industrije, proizvodnje nakita, elektroplatiranja, hidrometalurškog topljenja zlata, industrijskih ili automobilskih katalizatora.

Neke od metoda za dobijanje zlata iz vodenih rastvora su reduktivna precipitacija pomoću metalnog cinka, homogena redukcija pomoću vodenih rastvora redukcionih sredstava (kao što je npr. natrijum borohidrid) i adsorpcija na smolama ili drugim adsorbentima. Međutim, ove metode se više koriste za koncentracije reda veličine ppm (mg zlata po kg rastvora), a manje za koncentracije na ppb (ìg zlata po kg rastvora) nivou.

Za razliku od ovih metoda primena čestica nanokompozita nZVI (nanoscale zero-valent iron) je efikasna i za veoma niske koncentracije zlata (red veličine ppb) i veliki opseg koncentracija (od 5.5 do 25000 ìg/L), uz malu potrošnju nZVI (0.2-1 g/L). Takođe, ova metoda nije ograničena samo na laboratorijske uslove već je primenljiva i u većim razmerama. U jednom istraživanju je korišćeno 150 kg gvožđa po danu za dobijanje zlata iz hidrometalurških otpadnih voda (350 m3 po danu). Za 12 meseci je prikupljeno 5000 g zlata iz 120000 m3 otpadnih voda. Ovo ukazuje na veliki potencijal nanomaterijala za prikupljanje zlata, a pretpostavlja se i drugih elemenata (biće istraženo u budućnosti) iz otpadnih voda.

Izdvajanje zlata i drugih teških metala iz biomase dobijene tretmanom otpadnih voda može se izvršiti i pomoću rastvora hlorovodonične kiseline, posle čega se ta biomasa može koristiti kao đubrivo. Količina izdvojenog zlata je veća što je veća koncentracija kiseline. Odvajanje zlata od ostalih metala vrši se u rastvoru tributil fosfata u kerozinu. Na ovaj način postiže se dvostruki efekat: uklanjanje metala koji mogu loše uticati na biljke, pre korišćenja biomase za đubrenje zemljišta i izdvajanje zlata kao dragocenog metala.

Još jedna metoda za "rudarenje" zlata iz otpadnih voda je pomoću vanćelijskog proteina bakterije Tepidimonas fonticaldi AT-A2 koji ima veliki kapacitet za vezivanje zlata. Ispitivanje je vršeno na industrijskoj otpadnoj vodi sa sadržajem zlata od 15 mg/L. Protein je pokazao kapacitet adsorpcije od 1.45 mg zlata po mg proteina i efikasnost uklanjanja zlata od 71%, što predstavlja veliki potencijal za ekološko prikupljanje zlata iz otpadnih voda.

Iz svega navedenog može se zaključiti da ni otpad nije uvek za bacanje i da može puno toga da ponudi. Kao što kaže američka aktivistkinja Eni Lenard (Annie Leonard) "ne postoji odbacivanje, sve što odbacimo mora negde da ode", pa zašto onda ne bi otišlo negde gde može biti korisno upotrebljeno. Ako budemo razmišljali i delovali u ovom pravcu čak i kanalizacija može postati rudnik zlata.