Uništavanje muških pilića - Sukob etike i profita

Krajem januara ove godine veliki broj sredstava informisanja objavio je BBC news vest na srpskom jeziku, a prenela agencija Srna, u kojoj se navodi da će Nemačka, prva u svetu, od 2022. godine, kako je rekla Julija Kloekner, ministarka poljoprivrede, zakonom zabraniti ubijanje muških pilića, jer je to etički naispravno.

Samo u Nemačkoj godišnje se usmrti 45 miliona muških pilića, jer ne nose jaja i nisu prikladni za proizvodnju mesa. Dalje se napominje da će poljoprivrednici morati da poseduju tehnologiju kojom će moći da utvrde pol živine pre nego što se izleže i tako spreče ubijanje muških pilića.

Sukob između etike i profita u mnogim, posebno razvijenim evropskim državama, traje još od ranije. Ne odnosi se to samo na živinu, već i na druge domaće životinje od kojih se dobija ljudska hrana.

Prirodni odnos polova kod pilića je 50% : 50%, što ukazuje na višemilionski broj uništenih jedinki muškog pola tokom samo jedne godine, što izaziva žestoki otpor pobornika dobrobiti za sve životinje. Zato je nemački Savezni sud 2019. godine presudio da je "dobrobit životinja iznad privrednih interesa, proglasivši da je ubijanje pilića dopušteno samo u prelaznom periodu". Nedavno je sud u Lajpcigu potvrdio da će praksa uništavanja muških pilića i dalje biti dozvoljena, sve dok se ne utvrde alternativne metode koje će omogućiti određivanje pola još dok su jedinke u jajima. Konkretniji potez povukla je firma Selegt 2018. godine koja prodaje jaja primenjujući neinvazioni način da se izlegu ženski pilići, a muški odbace samo sedam dana nakon oplodnje.

Dr Lidija Perić, redovni profesor na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu, kaže da se razdvajanje muških od ženskih pilića radi u svetu, prvenstveno, prilikom formiranja dedovskih jata živine, zbog nastojanja da se unapredi proizvodnja pilećeg mesa i jaja.

- Mi takvu proizvodnju u Srbiji nemamo, već uvozimo roditeljska jata kod kojih je razdvajanje polova živine već ranije obavljeno. Istovremeno, naši stočari često tove piliće ne razdvajajući ih po polovima. Sve zavisi od svrhe za koju se polno razdvajanje živine radi. Postoje različite tehnologije po kojima se to obavezno radi kod dedovskih jata, jer se jednodnevni pilići međusobno ne razlikuju po boji, izgledu, veličini i drugim spoljašnjim karakteristikama. Najrasprostranjenija je japanska metoda, za koju se u Japanu, u trajanju od tri godine, školuju specijalisti da postignu neophodnu preciznost i brzinu utvrđivanja muškog polnog organa. Oni izvrću kloaku pileta i, pod osvetljenjem, razdvajaju muške od ženskih jedinki, pri čemu se pilići ne povređuju, ne trpe bol, niti bilo kakvo oštećenje. Japanski stručnjaci su vrlo traženi za rad na farmama gde je potrebno razdvajanje muških i ženskih linija za stvaranje roditeljskog jata, jer postoje znatne razlike po intenzitetu rasta i potreba, posebno lakih linija za proizvodnju jaja. Srećom, kod komercijalne proizvodnje postoji vidljiva razlika u boji jednodnevnih pilića. Genetski je postignuto da kod lakih hibrida koji nose jaja ženke imaju perje braon, a petlići bele boje. Tako se i bez japanske metode, indirektnim putem, određuju nosilje. Ako se radi o istoj boji perja kod živine, tu je japanska metoda najpraktičnija, ali i najskuplja - objašnjava prof. dr Perić.

Neke selekcionerske kuće, kako kaže sagovornica Poljoprivrednika, praktikuju da razdvajaju polove pilića na osnovu ubačenog genetskog svojstva za brzo ili sporo operjavanje. Naučnici u skandinavskim državama nastoje da učine korak dalje, boreći se da usavrše postupak polnog razdvajanja pilića dok su još u jajetu. Isto tako, nemački naučnici razrađuju sistem da se kroz ljusku jajeta detektuje pol, i ljuska potom zapečati. Ali taj način nije mikrobiološki ispravan, niti higijenski, a skup je i spor.

U komercijalne svrhe proizvodnje živinskog mesa i jaja polno razdvajanje pilića često nije potrebno, sem ukoliko se želi neka napredna proizvodnja samo sa ženskim pilićima. Obično se ostavlja odnos jedan petlić na osam ili deset koka.

I pobornici genetske modifikacije su se uključili u nastojanje da se polno razdvajanje kod živine obavi što humanije. Kod kokošaka su ubacili fluorescentni gen poreklom od nekih vrsta riba, pa koke nose muška priplodna jaja koja svetle pod uticajem svetlosti određene dužine, a ženska ne. Ali ubacivanje gena neke druge vrste, takođe, predstavlja etičko pitanje, pa su ti eksperimenti prekinuti. Ipak, traganje za humanijim postupcima razdvajanja polova pilića i dalje se nastavlja u nauci i struci.

U ekstenzivnim uslovima proizvodnje živinskog mesa i jaja kod nas nema polnog razdvajanja pilića. Ali sve češće se tvrdi da su meso i jaja kvalitetniji od živine koja kljuca po dvorištu. Međutim, kako tvrdi prof. dr Lidija Perić, nema naučnih dokaza da postoji razlika u hemijskom sastavu između jaja i mesa živine koja su uzgajana u intenzivnoj proizvodnji na farmi i ekstenzivno u dvorištu nekog seoskog domaćinstva. Nema razlike ni u boji žumanca, pa ni ljuske. Razlika u boji ljuske je rasna karakteristika, a ne posledica neke bolesti i slično. Jedino postoji razlika u mirisu i ukusu mesa živine gajene na farmi i u dvorištu.

Živina u dvorištu se duže tovi, pa ima manje belog mesa, a više bataka zbog češćeg kretanja. Meso je zrelije i potpuno drugačije od živine koja se na farmi tovi samo za pet-šest nedelja. Kod jaja stvorenih u ovim sredinama nema nikakvih razlika u mirisu i ukusu, ali je izvesno da je često biološka sigurnost pouzdanija ako se proizvodnja mesa i jaja odvija na farmama.

- Nauka o živinarstvu je jako napredovala. U savremenoj selekciji može se dobiti živina koja, za samo pet nedelja, postigne 2,5 kilograma, bez ikakve genetske modifikacije. Čak se ima utisak da se stiglo do nekog biološkog maksimuma, odnosno da je nemoguće navesti te životinje da proizvode više i bolje, jer one postaju osetljivije na različite bolesti i uslove proizvodnje. Nekada je živinsko meso označavano kao dijetetsko. Međutim, nastale su značajne razlike. Osim belog mesa, koje je i dalje vrlo kvalitetno, svi ostali delovi živine su masniji zbog brzog načina tova i relativno manjeg kretanja na farmama u odnosu na ekstenzivni način proizvodnje - objašnjava sagovornica Poljoprivrednika.

Sasvim je izvesno da je neophodno voditi računa o dobrobiti bilo koje domaće životinja. Svaka jedinka ima pravo na povoljne životne uslove, human tretman i da ne bude pod uticajem stresa. Takve aktivnosti su, po pravilu, dodatni trošak, što zahteva neophodnost povećanja prodajne cene. Tako jedno pitanje otvara drugo, umesto da obezbedi odgovor. Čak dovodi do polarizacije među potrošačima na bogate, koji imaju i siromašne, koji nemaju novca da to plate.

Odavno je poznato da naša živina, kao i druge vrste domaćih životinja, jede hraniva koja nisu genetski modifikovana. Po toj logici stvara se meso vrhunskog kvaliteta i bez hormona koji su zabranjeni. To, nažalost, kod nas nije na odgovarajući način promovisano ni u izvozu, pa se gubi i moguća veća devizna zarada.

Svojevrsno brendiranje "non GMO mesa" podrazumevalo bi obezbeđivanje vrlo pouzdanih dokaza o svakom segmentu u čitavom toku proizvodnje živinskog mesa i jaja, koji pružaju garanciju kupcu za ono što se promoviše. To nalaže i nekorišćenje antibiotika, što je teško sprovesti. Proizvodnja u živinarstvu podrazumeva gustu naseljenost, pa je teško obezbediti da ne dođe do izbijanja nekih bolesti, te su prevencije neophodne.