Zašto "Ima dana" nema cenu?

Restoran "Ima dana" (Foto: Višnjica)

Predsednici, ambasadori i šeici dolazili su sa svih kontinenata samo da bi osetili duh tog restorana. Bez rezervacije, na koju se nekada čekalo i po šest meseci, nije se moglo ući. Kaldrma do ulaza, starogradska muzika i boemsko druženje. Gospodski meni i svetski detalji. Sve to krasilo je jednu od čuvenih kafana u Skadarliji – restoran "Ima dana", deo ugostiteljskog preduzeća "Višnjica".

Ratko Uljarević, predsednik Upravnog odbora "Višnjice", za "eKapiju" govori o najboljim danima restorana, sličnosti sa pariskim "Maksimom", zašto za njega "Ima dana" nema cenu i o Titovoj želji da u 6 ujutru naručuje burek iz pekare sa vrha Skadarske ulice.

Restoran "Ima dana" počeo je sa radom 22. decembra 1969. Svečano otvaranje trajalo je tri dana uz prisustvo najznačajnijih zvanica iz političkog i kulturnog sveta, i za to vreme, brojnih predstavnika medija.

Arhitekta restorana je Uglješa Bogunović, koji je projektovao i čuveni Avalski toranj. Enterijer je izradio Mario Maskareli, akademski slikar i, kažu, poslednji moderni boem Skadarlije. Na ulazu u restoran, skulptura Jaše Ribnikar već godinama odoleva duhu nekog novog vremena.

Naziv ovog ugostiteljskog objekta, iako semantički jednostavan, čini se da ostaje u ušima svakoga ko bar jednom čuje za njega. Restoran je taj naziv dobio po pesmi "Ima dana" Vojkana Tasića, a koji je dugi niz godina nastupao u restoranu. Bio je to, kako za "eKapiju" kaže Ratko Uljarević, jedini kafanski muzičar koji je bio u stalnom radnom odnosu.

(Foto: Višnjica)

- On je bio stožer našeg muzičkog ansambla, zbog kojeg između ostalog, godinama dolaze ljudi sa svih strana Srbije, ali i sveta.

I danas, kao i "prošlog veka", ovde se mogu čuti samo note starogradske muzike, balade i romanse. Naravno, bez ozvučenja, onako iskonski, i tradicionalno.

Vreme kada se sve moglo

Ispred restorana dežurali su mercedesi koji su prevozili goste koji su tu večerali, a spavali u hotelima "Metropol" i "Jugoslavija". Beogradska hronika je redovno prenosila dešavanja iz restorana, a posebnu pažnju su usmeravali na značajne ličnosti koje su bile u kafani.

- Nama su avionima dolazili gosti iz Madrida, Londona, šeici, predsednici, na ručak ili večeru i vraćali se istog dana, a i mi smo bili tako dobro organizovani da smo znali unapred ko će sesti na koju stolicu - priseća se Uljarević.

Prema njegovim rečima period od otvaranja restorana pa sve do 1980. godine i Titovog čuvenog pisma, bio je najveći domet, zlatno doba ugostiteljstva u Beogradu.

Bilo je to vreme kada je restoran mogao tražiti koliko god para je hteo za svoje usluge. "NewYork Times" je posvetio celu stranu našem restoranu, i upoređivao ga sa čuvenim "Maksimom" u Parizu, a Skadarliju sa Monmartrom. Onaj ko nije bio u "Maksimu" i na Monmartru kao da nije bio u Parizu, a tako je i sa Beogradom.

Mnogi u Beograd dođu samo da osete duh Skadarlije i boemsku atmosferu "skadarskih" kafana.

Ako ne znate ko smo, pitajte svoje vodiče

(Foto: Višnjica)

Posle priče u "NewYork Times"-u, američki senator i grupa od 60-ak gostiju javili su se dubrovačkoj agenciji "Atlas" sa željom da dođu u ovaj restoran.

- Direktor agencije je nastupio pomalo drsko i rekao: Ko ste vi da mene američki senator uslovljava večerom kod vas? A naš odgovor je bio: Ako ne znate ko smo, pitajte svoje vodiče, oni odlično znaju. Kad smo shvatili da on mora da dođe, odredili smo mu "pristojnu" cenu, na šta je on rekao da isto veče dolazi da vidi šta je to tu i ko smo mi. Posle večere i dočekane zore jedino što je rekao bilo je: Nema cene koju neću platiti za ovo.

Tada je u "Ima dana" Rafaelo Blam, profesor muzičke akademije, svirao klavir. Kada je nastupio njegov blok, stariji Amerikanci su prestali da jedu i piju, i fascinirano su slušali njegovih pola sata, nakon čega je jedan od najstarijih američkih gostiju, ustao, poljubio ga i rekao: Zar sam morao doći u Beograd da čujem muziku svoje mladosti?

Bio je to prvi restoran u Jugoslaviji koji je imao svoju suvenir ploču, kao prospekt, i vizuelni i zvučni, sa pesmom "Ima dana". Ploča je više puta štampana i otišla je na sve kontinente. Restoran je prvi imao i svoju zastavicu, prvi je u baštu izneo sveće i cveće. Konobari su noseći žirado šešire, pevali gostima i u jednom momentu skidali ih i gošćama poklanjali karanfile.

- Bio je to spektakl koji je po meni neponovljiv.

Kafane pišu sudbine

Dođu najpoznatiji pevači kao gosti i ne mogu da odole da ne zapevaju, glumci da ne recituju, a i političari neretko padnu u sevdah.

- Sala restorana "Ima dana" je mala i tu dolazi do integracije duha i tela i onda se svi osećaju kao jedna porodica. Nepoznati ljudi spoje se takvom magijom da ubrzo postaju prijatelji – dočarava nam prvi upravnik restorana.

(Foto: Višnjica)

Mnogi su zore dočekali ovde. Ali se o privatnosti gostiju oduvek vodilo računa. U "Ima dana" nije mogao ući niko ko nije imao rezervaciju, upravo da bi zaštitili privatnost gostiju.

- Navirali su kriminalci, ali smo imali i dogovor sa policijom o posebnim merama. Čak smo "naterali" i američkog ambasadora na rezervaciju, iako je u restoranu bilo mesta... Klub "Monokl", tada jedan od najpoznatijih disko klubova u Evropi, a danas restoran sala ovog restorana, bio je džet set mesto Beograda. Za člansku kartu "Monokla", mogli ste da tražite šta god hoćete, jer to je bila ekskluziva.

Samo odabrani gosti bili su svedoci i Titovog boemisanja, i sećaju se na primer, kao naš sagovornik, kada je on, u 6h ujutru, nakon burne noći, tražio da mu se iz pekare "Spasojević" sa vrha Skadarske ulice donese vruć burek. Izgleda da mu nije bilo dovoljno restoranskih specijaliteta.

A na meniju u "Ima dana" nalazili su se specijaliteti mnogih evropskih kuhinja. Pečurke su se punile kavijarom, francuski konjaci i vina pili su se u velikim količinama, ali su služena i nacionalna jela, koja su često pripremana i po tri dana.

Preživljavanje boemskog duha

A ko su danas gosti restorana "Ima dana"?

- Fizički, promet je dosta opao. Ali restoran i dalje posluje dosta dobro. I danas ima onih koji redovno dolaze, "onih koji imaju svoj sto". "Ima dana" ima svoju stalnu klijentelu. Ima i stranaca, ali nije to više isto. Nema onog gradskog i državnog protokola, velikih direktora, koji mogu da privuku "poznate i jake" ličnosti, kao nekada. Sa padom broja gostiju došlo je i do promene strukture.

Pitali smo predsednika UO "Višnjice", koji je i sam nebrojano puta zoru dočekao u Skadarskoj 38, ima li boemskoh duha danas u našoj zemlji, je li preživeo najezdu nekih novih talasa?

(Foto: Višnjica)

- Ima, ali onda kada se skupi dobro društvo, ili kada muzičari posle 2 sata po ponoći ostanu i za svoju dušu naprave atmosferu. Ono što je nekada bilo, nikada se neće ponoviti, ali ja na to ne gledam sa žaljenjem, već sam zahvalan i srećan što sam imao priliku da to doživim.

Zadovoljenje svih čula

U restoranu "Ima dana" vode se idejom da sve što gost zamisli, oni mogu napraviti. Ali treba znati zamisliti, i imati kulturu ishrane. Kako kaže, sagovornik "eKapije", nema velikih koji su putovali po svetu, treba da prođe vremena, da bi publika koja ima novca znala i da se ponaša za stolom.

- Imaju kapital ali ne i navike. U jednom restoranu se to tako brzo vidi po tome kada se šta poručuje, šta sa čime ide. Kultura stola je osnov svake kulture u poslovnom svetu.

Restoran ima oko 120 vrsta vina u ponudi, izložbene vitrine i stolove. Slogan restorana kaže da "zadovoljavaju sva čula: čulo vida - enterijerom, sluha - muzikom, ukusa - hranom, dodira - svega toga zajedno...

Duša neme cenu

I na kraju pitamo Ratka Uljarevića, predsednika UO Ugostiteljskog preduzeća "Višnjica", gde je za njega restoran "Ima dana" među brojnim restoranima koje to preduzeće poseduje.

- Na čelu svih njih. Ovo je restoran koji ima srce i dušu. Prema mojim idejama je napravljen restoran "Devetka" na Košutnjaku, za čiji svaki detalj smo se borili. To je danas jedan od najboljih restorana u Srbiji, ali on nikada neće imati dušu ovog restorana. Jedan Rus me je davno pitao koliko košta restoran "Ima dana". Ja sa mu rekao: A koliko košta vaša duša? Duša nema cenu, odgovorio mi je. E pa ni ovo nema cenu, ovo je moja duša.

J.Đ.