Koliko se pita privreda u opštinama i gradovima?

NALED je, upravo u nameri da podstakne opštine i gradove da više brinu o sopstvenom ekonomskom razvoju i u tom smislu redovno komuniciraju sa privredom i potencijalnim investitorima, još 2007. u Srbiji razvio program seftifikacije opština po meri privrede. Taj program, nazvan Business friendly certification (BFC) jedinstven je i namenjen poboljšanju kvaliteta usluga i informacija koje lokalne samouprave pružaju privrednicima i ulagačima.

Pet godina kasnije, na osnovama BFC programa izrađen je BFC SEE - prvi zajednički standard i pečat kvaliteta za lokalne samouprave u Jugoistočnoj Evropi. U Srbiji je, naime, od 2008. do 2012. više od 30 lokalnih samouprava unapredilo efikasnost administracije upravo kroz ovaj program, a potom su njegovu vrednost prepoznali i susedi, pa od 2012. program prerasta u regionalnu inicijativu koja se sada sprovodi i u Hrvatskoj, BiH, Severnoj Makedoniji, Crnoj Gori i Srbiji. Lokalna administracija, u toku procesa sertifikacije, dobija smernice za unapređenje uslova za poslovanje u skladu sa najvišim međunarodnim standardima. Do sada je kroz BFC SEE program prošlo nešto više od 100 gradova i opština iz regiona, a njih 58 je i steklo BFC SEE sertifikat po zajedničkom regionalnom standardu. Trenutno je u Srbiji devet lokalnih samouprava koje imaju važeći sertifikat BFC SEE ili su u procesu resertifikacije – Stara Pazova, Požarevac, Šabac, Ćuprija, Pećinci, Sombor, Leskovac, Novi Sad i Ruma. Još njih osam su u procesu dobijanja sertifikata.

NALED BFC SEE standard se pokazao kao efikasan mehanizam za evaluaciju koji obuhvata 10 univerzalnih kriterijuma i 67 indikatora za procenu lokalnih politika i kapaciteta za razvoj. Pomaže da se targetiraju lokacije sa najvećim potencijalom za razvoj i privlačenje ulagača, omogućava podizanje konukrentnosti opština i celokupnog regiona i njihovo pozicioniranje kao atraktivne investicione destinacije.

Analize po sistemu "tajnog kupca" pokazale su da su uslovi za poslovanje u gradovima i opštinama sertifikovanim po ovom standardu za 76% bolji nego u ostalim lokalnim samoupravama. Više od tri miliona građana i 150.000 privrednih društava u sertifikovanim gradovima i opštinama danas u svojim administracijama koristi efikasne servise. Njihov rezultat na unapređenju poboljšanju poslovnog ambijenta prepoznao je i renomirani list Fajnenšel Tajms i uvrstio gotovo 40% sertifikovanih opština i gradova na listu najboljih investicionih destinacija u Evropi.

Lokalne samouprave koje su stekle pomenuti BFC sertifikat odlikuje stalna komunikacija sa privredom, ali i sa građanima, kroz razvijeni sistem za prijem žalbi i pružanje informacija. One, takođe, imaju funkcionalnu Кancelariju za lokalni ekonomski razvoj (KLER) koja vodi računa o interesima privrede i privlačenju investicija, sa kadrovima koji su prošli odgovarajuće obuke i govore strane jezike. Takve lokalne samouprave imaju dugoročnu Strategiju razvoja svoje zajednice, pa ne čudi što u proseku dobijaju četiri ili više pisama o zainteresovanosti za investiranje, dok tek trećina nesertifikovanih postigne isti rezultat. Sertifikovane lokalne samouprave privukle su u proseku sedam investicija, dok su one koje nisu prošle sertifikaciju privukle tek 3,3 investicije.

Istraživanje NALED-a o kapacitetima za lokalni ekonomski razvoj pokazalo je i da najveći broj lokalnih samouprava (42,6%) navodi da su za njihov ekonomski razvoj najznačajniji sektori poljoprivrede i prehrambene industrije, dok su odmah iza toga metaloprerađivačka, odnosno mašinska industrija i na trećem mestu ugostiteljstvo i turizam.

Međutim, i pored toga što turizam prepoznaju kao potencijal, istraživanje NALED-a pokazuje da lokalne samouprave ne koriste u dovoljnoj meri potencijal kulturnog nasleđa, odnosno znanje i veštine mnogobrojnih nezaposlenih žena koje se bave izradom tradicionalnih rukotvorina. Iako u Srbiji postoji više od 500 ovakvih zanatskih udruženja, većini nedostaje sistemska podrška da bi ona postala ekonomski jača, odnosno da bi to bili centri ekonomske aktivnosti, posebno u manjim lokalnim sredinama.

Izrada tradicionalnih proizvoda predstavlja drugi najveći prihod poljoprivrednih gazdinstava u zemljama članicama Evropske unije, dok je kod nas više od polovine žena nastanjenih u ruralnim, seoskim sredinama formalno nezaposleno. Čak 60% njih nije, niti će steći, pravo na penziju pošto ispuni starosnu granicu. Rezultati istraživanja pokazuju da bi, uz adekvatnu obuku i pomoć lokalnih samouprava u brendiranju, ovakva udruženja mogla da uposle više od 500 porodica na poslovima izrade tradicionalnih rukotvorina.

Najviše ovakvih udruženja ima na teritoriji Vojvodine, čak 61%, dok ih je u južnoj i istočnoj Srbiji 18%. Kako navode, najčešći oblik podrške koju dobijaju od lokalnih vlasti svede se na ustupanje prostora bez novčane nadoknade. Čak i takav vid pomoći stiže samo do polovine njih, a svako treće udruženje uopšte ne raspolaže prostorom, dok njih manje od 5% ima prostor za prodaju svoje robe.

U 80% ovakvih udruženja ima do 10 članova, a ogromnu većinu čine nezaposlene žene koje na ovaj način traže izvor prihoda i priliku da budu radno angažovane. Svoje radove mahom plasiraju na gradskim i seoskim manifestacijama, a najčešći oblik finansiranja su lokalni konkursi. Gotovo 60% njih ističe pomoć oko plasmana svojih radova kao podršku lokalne samouprave koja bi im najviše značila, dok odmah za tim navode i pomoć u nabavci repromaterijala i opreme potrebne za izradu predmeta.

Zabrinjava podatak da manje od 10% njih ima internet prezentaciju, a čak 30% nema ni e-mail adresu. Samo 43% članica prošlo je bar neku vrstu obuke za izradu tradicionalnih rukotvorina, tako da se ovim poslom najveći broj njih i dalje bavi povremeno i amaterski. Istraživanje je potvrdilo da je 57% članica ovakvih udruženja zapravo priučeno.

Kako bi se razvijala i jačala zanatska udruženja, koja se bave očuvanjem tradicije i kulturnog nasleđa, potrebno je doneti tri zakona - o zanatstvu, socijalnom preduzetništvu i rodnoj ravnopravnosti.

NALED u svojim preporukama ističe da bi podrška lokalnih samouprava ovakvom vidu posla trebalo da se sastoji od obezbeđivanja prostora za rad zanatskih udruženja, uspostavljanja lokalne etno galerije, pomoći u obuci i prisustvu na seminarima, preko pomoći u nabavci opreme za rad i repromaterijala, zaštite geografskog porekla tih proizvoda, sve do otkupa rukotvorina za protokol gradonačelnika ili predsednika opština.

S druge strane, država bi trebalo da pomogne ekonomsko osnaživanje ovih žena kroz uspostavljanje nacionalne etno galerije u Beogradu, subvencijama za njihovo samozapošljavanje, kao i formiranje zanatskih radnji i pokretanje zadruga. Naravno, trebalo bi da ih podrži i plasmanom njihove robe kroz državni protokol, organizacijom javnih radova, žiriranih izložbi i takmičenja, dok bi ceo proces mogao da se zaokruži i formiranjem Zanatske komore Srbije.