Azotna đubriva prete klimi, a hrana mora da se proizvodi - Kako dalje?

Sve veća upotreba đubriva na bazi azota za proizvodnju hrane povećava emisije azotnog oksida (N₂O), manje poznatog gasa, tako preteći naporima da se globalno zagrevanje održi na međunarodno dogovorenim granicama, upozorili su naučnici u studiji objavljenoj u časopisu Nature.

Ovu materiju stvorio je čovek, a oštećuje ozonski omotač Zemlje. Njegov nivo u atmosferi porastao je za 20% od 1750. godine, dok su emisije porasle za 30% poslednje četiri decenije i to zbog ljudske aktivnosti.

Fokus u suzbijanju emisija štetnih gasova koji zagrevaju klimu je do sada uglavnom bio na ugljen dioksidu i metanu, a naučnici smatraju da je N₂O zanemaren.

U petogodišnjoj studiji, naučnici iz 48 institucija širom sveta merili su i izračunali prirodne i ljudske izvore emisija N2O od 1980. do 2016. godine. Otkrili su da su one iz poljoprivrede porasle za 1,4% godišnje.

Iako su azotna đubriva presudna za povećanje produktivnosti useva i poboljšanje bezbednosti hrane širom sveta, ona mogu da prouzrokuju velike ekološke izazove. U stratosferi, N₂O može da se razgrade i stvore drugi molekuli koje uništavaju ozonski omotač koji štiti planetu od ultraljubičastog zračenja. Kao zagađivač klime, ovao se hemijsko jedinjenje može zadržati u atmosferi decenijama.

- Nemamo zamenu za azotno đubrivo, a biljkama je potreban taj element, jer pokušavamo da proizvedemo mnogo hrane na malom području - rekao je Kanadel iz australijske Organizacije za naučna i industrijska istraživanja Komonvelta.

- Ali, postoji mnogo prostora za poboljšanje efikasnosti njegove upotrebe, uključujući vreme, brzinu i način primene na biljke i zemljište - dodao je.

- Ako se emisije ne smanje, prosečne globalne temperature mogle bi da porastu za čak tri stepena - napomenuo je koautor Parvada Sintaralingam sa britanskog Univerziteta East Anglia.

Pariski sporazum iz 2015. godine o klimatskim promenama obavezao se na to da ograniči globalno zagrevanje ispod dva stepena kako bi se izbegli najgori uticaji klimatskih promena, za koje naučnici kažu da bi mogle da uključe ​​nestašicu hrane i vode i masovno raseljavanje.

- Ova studija poziva na hitne mere za kontrolu emisija N₂O. Ako to ne učinimo, da bismo postigli pariske ciljeve, moraćemo još strože da kontrolišemo druge štetnih gasova poput CO₂ i metana", upozorio je Suntaralingam.

Najveći regionalni doprinos globalnim emisijama N₂O su Istočna Azija, Južna Azija, Afrika i Južna Amerika, a Brazil, Kina i Indija beleže najveći rast, navodi se u studiji.

Evropa je jedina regija koja ih je uspešno smanjila tokom poslednje dve decenije, prema Vilfredu ViniVarteru, višem istraživaču u Međunarodnom institutu za primenjenu sistemsku analizu sa sedištem u Beču.

Prema studiji, emisije ovog hemijskog jedinjenja iz evropskih poljoprivrednih zemljišta smanjile su se za 21% između 1990. i 2010. godine, a one iz postrojenja azotne kiseline u državama članicama EU smanjile su se s 11% na 3% između 2007. i 2012.

Mere koje su ih smanjile uključivale su napore na redukciji zagađenja podzemnih voda uzrokovanih ulaskom azota u reke i tehnologiju koja omogućava precizniju primenu đubriva.

- Evropa je takođe instalirala opremu za suzbijanje emisija iz industrijskih postrojenja koja proizvode azotnu kiselinu - zaključio je Vinivarter.