Korpe za otpatke, žardinijere, klupe za parkove, kontejneri - kraljevački "Korali" lider u proizvodnji komunalne opreme

Malo je gradova u Srbiji koji na ulicama, trgovima i u parkovima nemaju bar po desetak "Duškinih korpi". Tako bar ovde zovu taj proizvod za odlaganje otpada firme "Korali" koju je, takoreći, ni od čega, od temelja, punih sedamnaest godina podizala Dušanka Roglić, mašinska inženjerka iz Kraljeva. Sve to sopstvenim znanjem i snagom, bez pomoći i podsticaja države ili jeftinih bankarskih kredita.

Danas je to preduzeće u čijim pogonima, počev od livnice, mašinske, stolarske i drugih radionica, radi 45 radnika. Dušanka je na čelu menadžerskog, ali i stručnog tima odakle potiču ideje i projekti o čemu svedoči bogat katalog ponude raznih korpi za otpatke, žardinijera, klupa za parkove, kontejnera, zaštitnika za parkovsko drveće... Svaki proizvod je modernog dizajna, izrađen od betona, metala, drveta... Uskoro će tržištu biti ponuđena i novi "evropski" asortiman komunalne opreme poput pokretnog toaleta, sa svom sanitarnom opremom i automatskim čišćenjem i dezinfikovanjem, zatim podzemni kontejner, najnoviji izum usklađen sa svim zahtevima očuvanja životne okoline, a tu su i kontejneri za odlaganje polovne odeće i obuće...

– Javila sam se za subvencionisane kredite države i razvojnog fonda, jer mi je neophodna brza nabavka skupe dopunske opreme i mašina, a ponajviše zato da bi adekvatno odgovorila zahtevima inostranog tržišta, jer pored kupaca iz bivših jugoslovenskih zemalja sa kojima već sarađujem, za nove proizvode zainteresovani su kupci iz Rumunije i Rusije. Biće dobro da dobijem pozitivan odgovor, ali i ako toga i ne bude idemo dalje, po starom, kaže Dušanke Roglić.

A, to "po starom" znači upornost, oslonac samo na sopstveno znanje, stručnost i svoje izvore investiranja. Tako je, što se Dušanke Roglić tiče oduvek i bilo. Od samog detinjstva kada je po 15 kilometara pešačila iz rodnog Polimura do osnovne školu u Ušću na Ibru i uprkos tome, bila najbolji đak te generacije. Ništa manji uspeh nije pokazala ni u kraljevačkoj Tehničkoj školi u koju je svakodnevno putovala 40 kilometara vozom, ustajala u četiri sata a kući se vraćala oko 17 sati...

– Najviše sam učila u vozu i tokom noći... Pamtim, uvek sam bila željna sna – kaže ona za "Politiku".

Po završetku Mašinskog fakulteta 1981. godine zaposlila se u fabrici "Ekonom" u Ušću na Ibru. Nesrećna sudbina je htela da 1992. godine ostane bez supruga i da sama podiže maloletnu kći. Život joj se tada promenio, napustila je Ušće, preselila se u Kraljevo i krenula u neizvesnost, u privatni biznis. Najpre je osmislila lepo dizajniranu korpu za otpatke, osnovala je firmu, zakupila poslovni prostor a pošto je bila bez opreme i mašina proizvodne usluge plaćala je Fabrici vagona.

– Kad sam prodala prvih 16 korpi od tih para proizvela sam novih 50 i tako je krenulo, razvijali smo se uvek sopstvenim ulaganjima. Pamtim, prvi radnik kojeg sam primila u radni odnos bio je Savo Pajović koji i danas ovde radi – ističe žena od koje ne strahuju zaposleni. Dok obilazimo pogone, šale se sa njom ali je uvažavaju i bez ustručavanja zapitkuju, recimo, kako se i gde nešto vari, savija, seče, betonira... Zna i te "muške" poslove ova uspešna žena, a tek je "majstor" u kancelarijama gde se sa kupcima pregovara i gde se novi proizvodi projektuju...

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Politika" od 07.03.2010.)