Hotel Gazivoda, iznad Rijeke Crnojevića, mesto da zaboravite koliko je sati, da punite svoje baterije, da otkrijete umetničko i nežno u sebi

SAN U BEČU, HOTEL U ZAVIČAJU


U srcu „kamenog mora“, na sredokraći puta od sela Rvaši do Rijeke Crnojevića, gotovo u pustinji, blesnuo je hotel „Gazivoda“. Velelepno zdanje na vidikovcu, gde su svoje štafelaje postavljali naši najpoznatiji slikari, luksuzno zdanje mami poglede retkih gostiju.

Malo ko zna, međutim, da su konture tog markantnog zdanja „crtane“ decenijama u dalekom Beču.



nekad ... ..... i sad

Radovan Gazivoda, najmlađe od dvanaestoro dece Blaža Jošova, imao je samo šesnaest leta kada se odvojio od rodnog doma.Put ga je vodio od Herceg Novog do Zagreba i Skoplja, a onda se vratio na Crnogorsko primorje, gde je radio kao konobar.

Video sam da od studija koje sam planirao nema ništa, da konobarisanje po hotelima ne vodi nikuda i odlučio da krenem na zapad. Hteo sam u Švajcarsku, a zaustavio se u Beču – priseća se Radovan.

Znao je malo nemački i brzo našao posao. Radio je u restoranima „Abacija“, „Raguza“, „Bukurešt“....

Zapazio ga je kao vrednog, okretnog, elokventnog momka Ludvig, koji je gazdovao tim objektima. Slovenac po ocu, a Mađar po majci, brzo je uvideo sposobnosti Radovanove. A onda se u lepog Crnogorca zagledala Marika, najstarija od tri gazdine kćerke. Planula je ljubav, a njena kruna bio je brak. I Radovanov život je dobio novi tok. Pa, i smisao. Prvo su zajedno radili u „Bukureštu“, a onda su u strogom centru grada otvorili restoran „Budva“. Ne mnogo posle, u neposrednoj blizini otvorili su i restoran „Adrijatik“.

Kod nas su večerali Hruščov i Kenedi, za vreme bečkog susreta šezdesetih godina, engleska kraljica Elizabeta, ostali državnici, filmske zvezde, slikari i pisci. Posebno su navraćali Jugosloveni – kao da lista dnevnik uspomena.

Domaćini hotela „Gazivoda“ Marika i Radovan pokazuju nam stare albume u kojima su fotografije, utisci gostiju, ali i crteži. Josip Generalić je nacrtao nekoliko stranica knjige utisaka, Mija Aleksić je napravio autoportret...

Punih trideset i pet godina Radovan i Marika su radili u Beču. I sve to vreme Radovan je sanjao Rvaše, Rijeku Crnojevića, Skadarsko jezero... Tinjala je želja da „nešto“ napravi u rodnom kraju. i dosetio se da sagradi : hotel u divljini. Ali, uz put, za namernike. I tu na Pavlovoj strani niklo je zdanje sa šest apartmana, restoranom u kojem se služe nacionalna jela (sir, pršut, riba iz jezera), terasama odakle „puca“ jedinstveni pogled na Rijeku.


OSTVAREN CILJ

Znao sam da je ovo i zaboravljeni i zapostavljeni put i nisam očekivao, a ni planirao zaradu. Moji gosti su stranci i namernici. Malo ih je, sa njima ponekad proćaskam o minulim vremenima. Ostvario sam cilj: obnovio tradiciju stare mehane koju je držala moja tetka, a koja je decenijama bila jedna od najpoznatijih u Crnoj Gori.