Miloš Bugarin, predsednik Privredne komore Srbije - Ime je najvažnije

Od konobara je stigao do predstavnika 143 kompanije. Iz Kuča je, a Srbin. Davno je rekao ne kafani i politici, jer ne može da govori ono što ne misli. Drži se maksime da ne treba činiti drugima ono što ne želiš da čine tebi

Ručali smo sa najuticajnijim čovekom u Srbiji.

Ovako bismo mogli početi tekst da je nekim slučajem ova država bolje uređena. Tad bi rečenica sa početka bila u potpunosti tačna.

„Mislim da mi sad imamo tu težinu“, kaže Miloš Bugarin, predsednik Privredne komore Srbije. „Raduje me što se ceni i poštuje ono što su signali i preporuke ne samo predsednika, već komore kao institucije“, nastavlja naš sagovornik sugerišući nam da je PKS godinama devastirana, da 11 godina nije postojao zakon o komori iako je osnovana pre 152 godine. Sad se, ističe, situacija menja. „Ponekad imamo problem da sa predstavnicima izvršne vlasti razgovaramo, a da se ne čujemo. Ali, u tom delu ja im donekle i ne zameram, jer i mi često puta znamo da dignemo visoko lestvicu i imamo zahteve koji su teško ostvarivi“.

Najviše ga, kaže, kao čoveka koji je juče došao iz privrede nervira sporost administrativnih procedura i sve ono što usporava aktivnost privrede, poskupljuje trošak poslovanja, otežava poslovne aktivnosti i što u svemu tome predstavnici privrednika ne mogu da budu adekvatni kreatori privrednog ambijenta u potpunosti. „Komora je do pre nekoliko godina imala mogućnost predlaganja određenih zakona, ali onog momenta kad je ukinuto to ovlašćenje nama su odsečene ruke, tako da više ne možemo na jedan vrlo autoritativan način da utičemo na kreiranje tog ambijenta“.

Konstatuje da u turbulentno vreme, sa aspekta krize, tranzicije, personalne identifikacije vlasništva i imovine, javno - privatnog partnerstva, aspekta reformi penzionog fonda, zdravstva, prosvete, policije, školstva, obrazovanja… komora ipak nema dovoljan uticaj i da nije dovoljno zastupljena. „Možemo biti ozbiljna institucija koja može sugerisati predstavnicima izvršne vlasti kvalitetne predloge koji proizlaze iz baze“.

Deluje staloženo, siguran u ono što govori. I u sebe. Ali bez preterivanja. Kaže da se tačna geneza prezimena Bugarin ne zna. „To je malo bratstvo, 300 do 400 kuća, koje potiče od Kuča. Zbog stvari koje pre stotinak godina nisu bile oprostive, jedna žena sa troje muške dece morala je da prebegne u mesto pored sadašnjih Berana koje se zove Ruišta“.

„U Srbiji živim 30 godina, samo sam završio srednju školu u Crnoj Gori i izjašnjavam se kao Srbin koji po rođenju jeste Crnogorac“. U Beogradu je završio Poljoprivredni fakultet, a godinu dana između diplomiranja i zaposlenja u Privrednom kombinatu Beograd radio je i kao konobar. „Pored palate Albanija sam spremao sendviče u tada prvom fast-fud restoranu“. Do pre dve godine, kad je postao predsednik PKS, sve vreme je radio u PKB-u gde je, kaže, prošao sve nivoe, od pripravnika do generalnog direktora 2001. godine. Nije to, tvrdi, dobio zbog stranačke knjižice jer je nema, ali jeste simpatizer Demokratske stranke još od devedesetih.

Onu drugu, crvenu, partijsku knjižicu imao je samo dva meseca. „Bio sam član Saveza komunista u vojsci, ali su me izbacili zbog nekog mladalačkog incidenta sa jednim starijim vojnikom“.

Kaže da mu danas najviše smeta kad čuje od privrednika ili predstavnika ozbiljnih kompanija da je Komora paradržavna asocijacija. „Možda je tako bilo o nekom ranijem periodu. Ali ja to ne želim. Mi moramo biti zaštitnik interesa privrede i partner vladi u promeni privrednog ambijenta“.

Većinu radnog vremena provodi ili u telefonskim razgovorima sa privrednicima i ministarstvima ili u poseti istim. Kaže da mu ne smeta postojanje udruženja kao što su „Privrednik“, „Srpska asocijacija menadžera“, „NALED“... „Ne, to je zabluda. Oni su naše partnerske institucije. Ali mora da se zna da je PKS jedina institucija koja ima povereni nivo javnih ovlašćenja od strane države. Svi su oni naši članovi jer je na snazi zakon o obaveznom komorskom sistemu. Naravno, i poslovi internacionalizacije radi PKS“.

Sve ostalo je, konstatuje, slobodno pravo privrednika gde želi biti član, a na Komori je da učini sve da ga privoli kako bi našao interes da bude baš tu.
„Moj posao je da Privredna komora Srbije bude parlament srpske privrede. U pravom smislu te reči. Skupština PKS nije ništa do parlament srpske privrede. Ako tamo sede 143 predstavnika najvećih srpskih kompanija, nema veće koncentracije znanja i struke“. Zato se, kaže, institucionalno oseća veoma jakim.

Uprkos brojnim preprekama i peripetijama. Često je postavljao i pitanje: šta će ti ovo Miloše? „Više puta. Ali, pored razočarenja i povremenog osećaja da proklizavam u mestu, kad se okrenem iza sebe i vidim deo učinkovitosti budem jako srećan“.

Ne žali ni za čim. Kaže da su mu sin, ćerka i supruga najvažniji i da se u njihovom društvu najbolje odmara. „Retko kad kažem da uživam, jer imam dosta obaveza, ali kad sam sa porodicom tada baš uživam i ovo nije obična fraza. Negativnu energiju izbacuje vožnjom bicikla, šetnjom i odlaskom na vežbe sa sinom koji je profesionalni sportista. Zameraju mu da je previše krut u nekim situacijama. „Ne štedim ni sebe, ali ni saradnike“.

Ali i to što ne voli kafanu. „Meni je to gubljenje vremena, nisam taj tip“. To ne znači da ne zna da uživa u muzici. „Volim starogradske pesme, pesme koje peva Haris Džinović, Merima Njegomir. Da i rokenrol je ono što se slušalo i moje vreme. Leb i sol, Bijelo dugme. Svakako neizostavni Bitlsi i Rolingstonsi“. Raduje ga, kaže, činjenica da je taj osećaj za pravu muziku uspeo da usadi i svojoj deci.

Kao kafani, i politici je odavno rekao ne. „Ne vidim sebe tu. Bio bih štetan za politiku ako bi se od mene zahtevalo da kažem ono što ne mislim. Ja to ne mogu“.

Kaže da je od oca naučio i da konstantno primenjuje devizu: ono što ne bi voleo da neko drugi tebi učini, nemoj činiti ni ti drugima. „Novac je ništa. Najvrednije je ime. Da kad neko uperi prstom u mog sina i kaže čiji je to sin nema grimasu na licu. To je najvažnije“.

poziv na pretplatu na - www.emportal.rs