Slačica donela zaradu - sitno zrno začinske biljke ratarima donelo i do pet puta veću zaradu od pšenice

Najisplativija ratarska kultura ove godine bilo je sićušno zrno slačice. U Vojvodini je njome zasejano oko 3.000 hektara, a ova manje poznata začinska biljka, osnovna sirovina za senf, gotovo u potpunosti je otišla u izvoz kao semenska slačica i kao prirodno đubrivo na zemljištu namenjenom šećernoj repi.

Predrag Kujundžić iz Subotice na vreme je procenio da će slačica ove godine doneti zaradu, te je ovu kulturu posejao na svih 86 hektara zemlje koju je uzeo u zakup. Kao iskusni agronom koji je slačicu sejao i pre sedam godina, Kujundžić u razgovoru za "Politiku" kaže da sa ovom ratarskom kulturom ove godine rizika gotovo da nije ni bilo.

– Slačica se seje u proleće i žanje se nakon 90 dana, i zbog naše klime ovde dozreva ranije nego u drugim delovima Evrope. Zbog toga je naša slačica prva na evropskom tržištu. Ove godine rod se kretao od 800 do 1.800 kilograma po hektaru, i moj je bio blizu tog maksimalnog. Pre sedam godina po hektaru sam ubrao 2.350 kilograma zrna slačice, pa ipak ove godine je zarada bila bolja nego tada – kaže Kujundžić.

Cena slačice je ove godine bila oko 620 EUR po toni, i sa 150 tona koje je požnjeo sa svoje njive, Kujundžić kaže da je zaradio bar pet puta više nego da je sejao pšenicu ili kukuruz. Celokupan rod je izvezen, jer slačica se u zemljama Zapadne Evrope seje kao međukulutra. Odnosno, pošto u zemlji uništava štetočine koje napadaju šećernu repu, seje na površinama pre repe, ali se ne čeka da sazri, već se zemlja preorava. Zbog toga je veoma tražena upravo naša semenska slačica. Seme je izvezeno preko posrednika, koji je i odredio cenu od oko 0,55 do 0,65 evrocenta po kilogramu dok je, recimo, u Nemačkoj njena cena 0,80 evrocenti do jednog EUR.

– Može se učiniti da je to laka i velika zarada za svega 90 dana rada u vegetacionom periodu. Ali, nije tako. Slačica traži dobru pripremu, ulaganje koje se kretalo i do 700 EUR po hektaru, a na ovom području uvek imate rizik od suše, jer smo na Telečkoj visoravni sa koje se ocedi voda. Osim toga, slačica "isposti" zemlju i sedam godina se ne može sejati na istoj parceli – kaže sagovornik "Politike".

Kujundžić kaže da su ratari koji su sejali pšenicu na gubitku bar 150 EUR po hektaru, sa kukuruzom i suncokretom je situacija nešto bolja, ali zarade ni tu gotovo da nema. Bez pomoći države, tržišna utakmica nije za naše ratare, smatra ovaj poljoprivrednik.

– U Mađarskoj ratari dobijaju subvenciju od 500 do 600 EUR za pšenicu i od 800 do 900 EUR za uljanu repicu, u Hrvatskoj se pšenica subvencioniše sa 400, a repica i 700 EUR. Sa naših 100 EUR po hektaru, ne možemo da konkurišemo njihovim cenama – kaže Kujundžić.

Iako je ove godine dobro zaradio, slačicu neće sejati i dogodine. Očekuje da će se zbog ovogodišnje dobre cene pojaviti veliki broj ratara koji će pohitati da seju slačicu, a sa tim će se smanjiti i cena, i zarada, ali i kvalitet.

– Nekada se znalo da samo licencirane firme mogu da proizvode semensku robu, jer su za to potrebni znanje i uslovi. Međutim, danas je svako proizvodi, i imamo haotično pretrčavanje iz jedne proizvodnje u drugu, pri čemu opada kvalitet roda, a ne stiče se dovoljno znanja i iskustva – kaže Kujundžić.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Politika" od 20.11.09.)